Moj prijatelj Dragi

Dragi mi nije bio samo običan prijatelj, nego rodbinski. On je bio tast moga sina, odnosno otac moje snahe. Jako smo se i poštovali i uvažavali jedan drugog. Često smo se posećivali ili čuli telefonom. Jednom došao traktorom, koji je jedva nekako smestio na parkingu pored našeg stana. Uz ono uobičajeno pitanje kako sam, znao je uvek i da se našali. Pošto stanujemo odmah pored reke Tise, a kejom pored nje šetaju mnoge lepe žene Mađarice, kaže mi u tel. razgovoru: „Prijatelju, kako one tvoje Peštanke? Viđaš li ih i jesu li 'dobre' “. Imao je on nekog brata iz Čoke kojeg je jedna zaludela iako je imao i ženu i decu sa njom. A kad smo se se mi doselili u Sentu pre 40-tak godina, komšija me opomenuo na to da su one vrlo vatrene i da pazim šta radim. Na tu njegovu primedbu sam se samo slatko nasmejao. 

Pošto se ja bavim istraživanjem porekla porodičnih prezimena, zanimalo ga je odakle su njegovi Glišini. Malo teže za odgovor, jer ih ima ne samo u Čoki, nego i u Srpskoj Crnji, Mokrinu, Movom Miloševu, najvećem srpskom gradu u Kanadi, u Torontu, a pominju se još od davnina i među plemenom Paštrovića u Crnoj Gori. To je patronimijsko prezime čiji je prapredak bio neki Gliša. Znači, prakoreni su im u Crnoj Gori. 


Najstarije podatke o veličini stanovništva u Senti imamo u turskim tefterima, koji se nalaze u Bačkom državnom arhivu. Naseljenike su sačinjavali dobrovoljci (vojnici koji su učestvovali, a nisu morali, u srbijanskoj ili crnogorskoj vojsci za vreme ratova 1912-1918. godine), siromašni naseljenici koje je država naselila, autokolonisti a među njima i Glišini (koji su se sami doselili u Sentu tražeći bolje mesto za život). Srpskih domova u Senti je tada bilo 1140, a raznih prezimena (srpskih) 482. 

Prezimena na "ić", 1817. godine bila su zabranjena na području Austrije, a to se posebno strogo sprovodilo u Ugarskoj. Tako su nastala prezimena tipa Jovin, Glišin, Lazin. Najstrože se taj zakon primenjivao u Banatu, gde nije ostalo gotovo ni jedno prezime na "ić".

Moj deda

Voleo je da sluša, pa i da pevuši onu staru pesmu „Ej, čija frula ovim šorom svira“, je ga je podsećala na mladost kada je sa svojom suprugom Vidom počinjao život od nule. Bili vredni i on i Vida i malo pomalo, stekli sasvim solidno bogatstvo. Oko petnaestak jutara zemlje, traktor sa prključnim mašinama, auto… Mada je bio iz elektro struke, a Vida radila u CK SKJ u Čoki, najviše su se bavili proizvodnjom arpadžika i njegovog semena što se onda najbolje plaćalo. Dolazili im u kuću mnogi nakupci, čak i iz Slovenije i odnosili veće količine. Zarađivao i Dragi i oni. Priji Vidi nije bilo teško da biciklom ode sama na neku njivu i onim ručnim paračem sa točkom od bicikla prođe kroz redove, a Sunce upeklo. Plaćali su i radnike i ona ih predvodila u radu i pazila da ne zabušavaju. Kasnije su ozidali veliku kuću, ma kakvi kuću, kućerinu, najvišu u okolini. Kupio moj prijatelj dva placa, tako da je imao i veliko dvoršte sa travnjakom i raznim cvećem. E to je bio posao za moju buduću snahu. Imali i plastenike i gajili paradajz, krastavce i sve što se tu uzgaja. Za to je bio zadužen njihov sin Čeda. 

Iza tog travnjaka i cvetnjaka Dragi ozidao velike pomoćne objekte tako čvrste, sa strujom i vodom da se tu moglo po potrebi i stanovati.

Moj deda po majci

Prjatelj Dragi bio veliki gurman. Voleo čovek dobar zalogaj, pa to ti je.  On nam je dosta puta našao da kupimo tovljenika ili prase, a prija piliće za klanje. Tek onda je nastajalo dobro druženje uz dobru kapljicu i muziku. Napravio i ražanj na struju koji se sam okretao, a mi smo jagnje na ražnju samo gledali i već se unapred naslađivali pečenjem. Ako se okretalo prase, onda smo ga samo pokatkad nekom četkicom premazivali pivom i još nekom smesom.


I oboli moj dobri prijatelj. Nekako je to predosećao. Bili smo kod njih za njegovu Krsnu slavu Sv. Jovana. Kaže: „Bogami ja neću dočekati sledeću Slavu. Nekako se plašio dve sedmice (77). Imao je tumor na mozgu. Nosila ga deca gde god su nekako mogla i imala veze. I, operišu ga u Novom Sadu. Za pravo čudo, izgledao je sasvim dobro. Samo, zbog velike posekotine na glavi, morao je nositi kapu. Čak me te godine udostojio i došao za moj Đurđevdan. Pokazivao mi posekotinu.

Moja tašta

Ne prođe od tada puno vremena, a njemu se stanje pogorša. Uzalud ga opet vode lekaru koji ga je operisao. Šta će, dogovore se u porodici i smeste ga u bolnicu u Novom Kneževcu. Obilazi ga neko svakog dana, a on ih nekad prepozna, a nekada ne. I, umre moj dobri prijatelj. Bar je doživeo da oženi i sina i ćerku, da dobije unučad, da im na vreme odredi testamentom šta kome pripada. U novu kuću je uselio sin sa svojom porodicom, a prija Vida se vratila u staru kuću. Ćerki Jasni je pripala zemlja i nešto od gotovine. 

Neka ovaj zapis o tebi, prijatelju, ostane kao spomen na tebe i neka ti je laka crna zemlja.

Vojislav Ananić