Moja tašta

U Banatu se za taštu kaže baba. Znači, u ovom zapisu, kao sećanje na nju, biće reči o mojoj tašti. Rođena je 1929–te godine, a umrla pre nekoliko godina, u svojoj 86-oj. Imala je dosta nesrećno i detinjstvo, a i život uopšte, sve dok se nije udala za Jašina zvanog Čerta, jer u Srpskoj Crnji svi imaju svoj nadimak, špicnamet.

Odakle bi krenuli, nego od njenog detinjstva. Rođena je kao najstarije dete od njih  petoro. Otac joj je bio polutan, pola Srbin, a po majčinoj liniji, imao je u sebi i nemačke i mađarske krvi pa su ga svi znali kao Baca Lazu, mada mu je ime bilo Lajoš. 

I tašta i tast stanovali u takvom sirotinjskom stanu od dve prostorije i nešto špajza, bez kupatila. Tašta imala stalno zaposlenje, a tast radio kao sezonac. Tek kasnije je položio za traktoristu, čime se bavio sve do odlaska u penziju. Odluče se njih dvoje da kupe kuću u selu. Ali, kako? Mnogo novaca treba. Dok je on bio još sezonac, odvezem mojom „Škodom“ taštu u neku zrenjaninsku banku da digne kredit, jer je ona bila u stalnom radnom odnosu. Imao sam tamo nekog školskog drugara i sve se brzo sredi oko te papirizacije. Nađu i kuću i kupe je. No, bilo je tu još mnogo da se radi. Od betoniranja zemljanih podova i dvorišta sa stazama do pomoćnih objekata. I tako, svake godine ponešto. I sam sam dosta radio kad smo bili kod njih na delu godišnjeg odmora. Betonirao postolja za metalnu ogradu i kapiju do ulice, u bašti povadio tast već zastarele voćke, a ja kupio nove savremene sorte i ostavio tastu da ih zasadi. I tast i tašta su bili vredni. Svake godine kupovali nešto zemlje u arendu i sejali najviše kukuruz da bi njime hranili onu silnu živinu i stoku koju su imali. Da ne ide motorom do neke ne baš tako blizu njive, ja ga vozio autom do nje, iako je gusta trava između kolovoza dobro derala po donjoj površini mog novog automobila. 

Moj deda po majci

Da, dobili oni i ćerku koja je bila čitavih 18 godina mlađa od moje supruge i tako ona dobije polusestru. Imala je samo četiri godine kad smo se nas dvoje uzeli. Pošto je tu bila rumunska granica na kilometar – dva udaljena, kad god smo bili tamo, a mi skoknemo bar pedesetak puta i do Temišvara, Lugoša, Arada. Mi smo za njih onda bili Amerikanci, a oni puka sirotinja i u prodavnicama i nije bilo skoro ništa da da se kupi. Od hrane ama baš ništa. Bilo je dosta staklarije i porcelana, a pošto su oni onda bili dobri sa Kinezima, i donjeg pamučnog veša i majica, peškira i još koječega. Nije redak slučaj bio a da se vratimo kući ne potrošivši sve njihove leje. A, da, kad je svaja već poodrasla u devojku, uvek išla sa nama da tamo kupi nešto za miraz kad se bude udala. 

Moj deda

Bili su i kod ćerke na svadbu. Tast doneo i jare na ražnju. Kod sina nisu mogli, ali su ih oboje dobro darivali. 


Šta reći na kraju? Moja tašta je bila divna žena, supruga i majka i kuvala je najbolju supu na svetu. Puno dvorište razne živine pa se imalo i mesa. Držali su i svinje, krmaču imali. Jednom iz ko zna kojeg razloga suprasna krmača im ugine, tašta se veoma nasekira i strefi je infarkt. Opet ja. Odvezem je u zrenjaninsku bolnicu gde je lekar bio moj drug iz gimnazije. Pomognem joj i ja i moj drug. Onda je i morala da ode u invalidsku penziju. Našao sam joj se pri ruci i oko odlaska u penziju i vozio je u PIO fond u Zrenjanin, a tasta jednom u zrenjaninsku bolnicu. 
A za zimu, tast uvek nadimio dosta šunki, slanine i ostaloga. Kad god smo se vraćali u naš skroman stan, a oni nam natovare svega. Ustvri, uvek smo pomagli jedni druge, kad god je to ustrebalo. I, poštovali smo se. I na ćerkinoj i na sinovoj svadbi u bili i darivali ih. Tast čak doneo i jare na ražnju. Umrede moja tašta, a tast, iako već u 82-godini, osta sam u kući. Pomognem ga ponekad finansijski, da kupi ogrev za zimu i slično.

Vojislav Ananić