Moj deda

Moj deda po ocu, Dušan, rođen je na Baniji, u selu Papići, sada već davne 1899. godine, a preminuo u Kanadi, u Torontu u 87-oj godini života. Tog dana na crkvi Sv. Save u Torontu istaknut je crni barjak da objavi tužnu vest svim žiteljima te najveće kolonije Srba u Kanadi. Vest o njegovoj smrti, ožalostila je Srbe Toronta i sve prijatelje širom Kanade i sveta. Tri večeri služeni su pomeni u pogrebnom zavodu. Dan pre sahrane, na pomenu je odgovarao i hor „Sveti Sava“ iz Toronta. Na svakom pomenu, gde je počivalo njegovo telo, bilo je puno prijatelja, kumova, rodbine i familije. Mnogobrojni venci su krasili njegov odar. Crkva i dom bili su ispunjeni vernicima koji su došli da kažu „zadnje zbogom“ mome dragom dedi. Nakon poslednjeg celivanja, pogrebna povorka je krenula na groblje gde su na srpskoj parceli „Jork Semeteri“ zakopani njegovi zemni ostaci.

Podušje je bilo održano u domu „Sv. Save“, a daću su spremile članice KSS (Kola srpskih sestara) „Kraljica Draga“ iz Toronta. Na kraju se u ime ožalošćene porodice svima zahvalio okvilski paroh ovim rečima:

„Dragi čika Duško, počivaj u miru u novoj otadžbini Kanadi, kada nisi mogao da živiš i grobom počivaš u svojoj dragoj otadžbini i tvome pitomom Banatu i večna ti pamjat!“.
Bio je jedan od stubova crkvenog života torontske kolonije.

Dakle, životna priča pok. dede počinje u jednom selu pored Siska. Imao je tešku mladost, jer je u 6-oj godini ostao bez oca, a u 9-oj bez majke. Za vreme Prvog sv. rata, kada je bio mobilisan u Franjinu vojsku, deda je dezertirao i pridružio se „zelenom kadru“ koji je dočekao oslobodilačke trupe Srpske armije, koja je pobedila na Solunskom frontu. Bio je vaspitan u idejama tradicije legendarnog Petra Mrkonjića. Znači, borbi za oslobođenje i ujedinjenje celokupnog srpskog naroda na Balkanu, kao i oslobođenje sve slovenske braće. Javlja se u vojsku Srba, Hrvata i Slovenaca. Kasnije, u jugoslovenskoj vojsci dobija i čin narednika.


Sa svojim stricem Jovanom Ananićem koji je bio solunski dobrovoljac i došao čak iz Amerike, kolonizira u još ne postojeće selo Aleksandrovo, negde posle 1920-te godine. Tu od kralja Aleksandra dobija zemlju i plac za kuću sa okućnicom. Ali, deda nije voleo da se bakće sa zemljoradnjom i kao retko pismen čovek u to vreme, dobija najpre posao u opštinskom sudu u Novoj Crnji. Tu upoznaje viđenije ljude ne samo iz toga sela, nego i iz okoline. Dr Pupu, jednog pravnika (zaboravio sam mu ime) i još neke. Toliko se sprijateljili i zbližili, da su često znali da prave i lumperajke. Deda bio i veliki švaler i žene ga obožavale. A kod kuće mu ostajala supruga, moja baba Milka, da vodi brigu i o kući i o deci. Imali su ih šestoro, od kojih je troje umrlo. On pored dva sina želeo i žensko i rodi im se ćerka Nada koja je bila mlađa od moga oca čitavih 16 godina. Ona mu je bila ljubimica i njoj je sve želje ispunjavao.

Kasnije deda otvori kafanu „Kod malog čike“ u blizini željezničke stanice. Tu mu radila kao konobarica Koviljka, a deda, po navici, navalio na nju. I, posta to velika ljubav. Čuje se po selu o tome i baba se žalila mome ocu. Deda imao pištolj u kući i sačekao ga sin sa uperenim pištoljem u njega, preteći mu da će ubiti i njega i Kovu. Uzalud. Deda se kao smiri neko vreme, a onda sve po starom. Kad je zaratilo 1941-e i u selo došli Nemci, oni svraćali na kvartir u dedinu kafanu. Tu su često i obedovali. Šta je tu sve bilo, ne znam. Tek, kad je bio u Petrogradu u sudu, upozna tamo najvećeg nemačkog zlotvora za banatski region, Špilera. Šuškalo se da deda nešto sa njim šuruje. To nije promaklo partizanima i oni odluče da ga ubiju jedne noći. Ali, sazna deda to preko nekih svojih tajnih kanala i istog trenutka, ni ne dolazeći kući, donese odluku da napusti selo uskotračnim vozom „ćirom“, koji je kretao u 1,30 časova. Povede i svoju švalerku Kovu. U tadašnjem Bečkereku (Petrogradu), sretne sina Voju koji je tu bio na izučavanju trgovačkog zanata. Povede i njega, da mu se tamo nađe u nevolji u ko zna kojoj zemlji. I tako su svi zajedno došli do Ebolija, a posle do Kanade. Ustvari, JVO se povlačila u dva pravca. Jedni su krenuli ka Sloveniji i tu u Kočevskom Rogu bili svi pobijeni na prevaru od Engleza. Deda imao tu sreću da su oni bili u drugoj grupi, ka Italiji, i ostali živi.

U privatnom životu, bio je sudski staratelj pri sudu u tadašnjem Petrogradu. Bio je mobilisan u aprilskom ratu, i posle sloma vojske i države, dolazi u svoje selo Aleksandrovo koje je bilo okupirano od Mađara. Među prvima je bio uhapšen i maltretiran od Mađara. Od septembra meseca 1941. godine pa do kraja rata, bio je Srpski dobrovoljac. Kasnije mu se pridružio i sin Vojislav-Voja. Otac i sin su se povukli sa Srpskim dobrovoljcima u jesen 1944. u Sloveniju. Posle završetka rata i uspostavljanja komunističke vlasti u zemlji, deda i stric sa ostalim članovima dobrovoljaca dolaze u Italiju, u logor Eboli. Zatim, s proleća 1947. dolaze u Nemačku i tada postaju „Raseljena lica“, odakle dolazi sa sinom Vojom u Kanadu. Kratko vreme je živeo u varošici Matava, a onda dolaze u Toronto, u kom je deda živeo od 1949. do svoje smrti. Punih dvadeset godina je radio u jednoj od torontskih bolnica, gde je dočekao i penziju.


Čim je stigao u Kanadu, postaje član društva SNO u Torontu „Karađorđe“. Po osnivanju CŠO, deda je među prvim članovima. Punih 25 godina je bio tutor crkve Svetog Save, zapravo sve dok ga teška bolest nije fizički primorala da živi u bolnici.

Moj deda po majci

Bio je primer predanosti u radu za svoju crkvu i nacionalne organizacije kojima je pripadao. Ozbiljan, sa osmehom koji imaju naše „Lale“, on je sve dočekivao dve i po decenije svake nedelje u crkvi, uvek imajući lepu reč za svakog. Bio je omiljen među mladima i među starima. Prema svima se ponašao kao otac ili deda.

I pored svih ovih pozitivnih osobina, deda je kao i svako od nas, imao i negativnih.

U ona posleratna vremena, ovde se živelo oskudno i teško. Zato su nas materijalno svesrdno pomagali i deda i stric. I kad se kupovala nova kuća, i kad se kupovala krava da hrani nas decu, i kad se uvodilo električno osvetljenje…

Komunisti zapamtili dedu i mog oca. Malo-malo, zvali oca na saslušanje ili u opštinsku kancelariju ili u policiju, iako je kod Ralje 1944-te učestvovao sa ruskim trupama u oslobađanju Beograda. On se jadan, sav trese od straha kad se vrati kući. Nisu njemu ništa posebno radili, ali, uterali mu strah u kosti. Kasnije je nervno oboleo i ostavio nas je u 60-oj godini života. Duga je to i veoma teška priča. Zvali su i mene i brata u SUP. Mi smo bili mlađi pa smo sve to nekako pregrmeli.


P. S.
U ovom zapisu o svom dedi sam se služio nekrologom koji je napisao jedan od najpoznatijih Srba u Kanadi Bora Dragašević, i svojim saznanjima o dedi koje sam čuo od moga oca.
Zahvaljujem se supruzi imenovanog Bore, gospođi Dragi Dragašević koja mi je dostavila nekrolog.