Oda ljudskim rukama

Svako od nas ima svoju majku. I oca, naravno. Pa i ove naše ruke, kojima smo zahvalni za sve što imamo, za sve što je stvoreno na ovoj kugli zemaljskoj, da bismo mogli udobno živeti, raditi i od toga obezbeđivati sredstva i za sebe kao pojedince i za naše porodice. Niko ne zna koji je to organ u ljudskom telu najvažniji, ili koji je to deo tela našeg bića. Dakle, te naše ruke i naš um, stvorili su sve. Da sada ne nabrajam. Od naših domova u kojim stanujemo, raznih mašina koje nam olakšavaju rad, fabrika, bolnica, škola, mostova koji spajaju ljude… Otuda i naziv teme ovog sastava.

„Ženske dojke imaju toplinu koju grudi nikad nisu osetile. I raskoš kakvu ni najšire grudi ne poznaju. One su vam izvor svakog blagostanja i radosti.

A svaka žena podoji svoje čedo prvo levom dojkom, jer je sa te strane i srce i pevuši mu neku uspavanku tepajući mu:

„Srce i dušo moja“, sa još mnogo umilnih reči.

Kada vidiš dete kako sisa, (a sisaju se samo dojke, ne grudi), i kako mu se posle zarumene obrazi, i kako se blago smeši, zabacivši glavicu unazad, usnulo i srećno, dakle, kada čovek to vidi, sasvim mu je jasno odakle ta naša zrela potreba za dojkama.

Grudi su za one, kao odvažne, i moraju uvek da budu tvrde i čvrste, a dojke su tako rasplinute. Menelaju, koji je u rat krenuo zbog glupih grudi, ljuti mač je ispao iz ruke samo zbog pametnih, u pravo vreme pokazanih – dojkama.

Grudi, vode u smrt, a dojke su vam čisti život. I to kakav život! Život u obilju, život iz kojeg se pije, život koji vam daje, časti vas, pruža zaštitu, grije i mazi.

Uostalom, na grudi se kači ordenje, medalje i razne značke koje zaslužujemo za manje ili veće ubistvo, a gde ste videli orden na si.ama? Jedino usne i ruke, ako se mogu smatrati ordenjem.

Grudi, dalje, ima svako, i muško i žensko, i majmun i žirafa, a si.e samo Žena, i to baš ta, s velikim prvim slovom. I nisu bezveze prva božanstva, još tamo u paleolitu, bile žene, si.ate, bokate, divne u svakom smislu te reči. Pogledajte Vinčansku Veneru ako mi ne verujete, ženstveniju figuru nismo od tada napravili. A sva je krasna, u si.ama.

Uredila je to priroda, velika sveznalica, pa grudi mogu da budu i pileće, a dojke, ne. Ne idu dojke na pile pa to ti je. Baš kao što dojke ne možeš da naručiš ni u restoranu, a grudi dobiješ odmah, pohovane, grilovane, punjene, pošto su samo grudi, a ne dojke, produkt jednog te istog, a večnog klanja i serviranja.

Sve zajedno, nadam se sada razumljivo zašto treba u životu da izabireti dojke, velike, tople, oble, raskošne i razigrane. I, zaboraviti sve te grudi junačke, sve poeme o herojima, slobodi i drugim vrednostima koje se golim grudima osvajaju, i okrenite se dragim nam, u izgubljenim dojkama“.

„Gledao sam svoje ruke pred sobom prebačene na leđa, iznad zadnjice, kako se odmaraju jedna u drugoj. Leva se mazi u naručju desne, spretnije, snažnije, pametnije, ozbiljnije. Gotovo bih rekao i „starije“ kad ne bih znao da su zajedno rođene od iste majke (dakako, i od istog oca), štoviše, da su skupa i začete, da su nastale iz zajedničke želje oca i majke, koji su ih ostavili mesto sebe da mese od kore zemlje koru hleba.

Nastale su iz želje, iz čudnog trabunjanja u noći, u pomračenju svesti, i sada hodaju po svetu zagrljene, zaljubljene, nerazdvojive. Jedna u drugoj. Desna je prstima obgrlila levu i nosi je pažljivo i brižno, kao što keruša nosi štene u zubima. A leva se mazi u zagrljaju, igra se u dokolici: skakuće palcem ko zna kuda. I pita onu drugu: 'Odakle tebi to znanje'?

Možda i otuda što sam nespretna, slaba i glupa. Da, i neozbiljna. Što mi je reč tuđa kao svetlo uhu i zvuk oku, što ne razlikujem reči od reči, kao ni slatko od slanog, sve su mi jednake, a nijednoj ne verujem.

Ja ne znam ići za rečima. Ne znam se lukavo dovijati, ne znam se elegantno gibati po kružnicama i elipsama, po parabolama i spiralama reči, ne znam uvijati, zavijati, odvijati, „postavljati“ i „razrešavati“, ljuljati se na ljuljašci i klizati po ledenim razgovorima, izvoditi zavodljive figure, parade, bravure, kao majmun u cirkusu, tapšati prijateljski po ramenu, diplomatski stiskati Desnicu neprijateljskoj diplomaciji, a drugu opet galantno prinositi ustima na poljubac. Ja nisam dama. Ti vodiš konverzacije, ti nastupaš, ti širiš horizonte, ti gradiš svetove; ti si neimar, genije. Jednom reči: ti si Ruka!

A ti što si?

Ja? Ja sam hvataljka. Ja sam uvek prednja noga. Ja te vezujem za zemlju, kao i noga; ja još umem hodati. Noću sanjam o trčanju, o veranju po stablima, o skokovima preko ponora, i tada osećam i otpornost i snagu u noktima. Za mene su stvari sirove kao ilovača, tvrde, vruće, mokre kao kamen, vatra i voda, a za tebe su pečena zemlja, korintske vaze, Venere, rakete i voda. Zato ja poznajem tvoju želju za vodom kad si žedan, želju za veseljem kad si tužan, čežnju za životom kad govoriš da treba učiniti kraj.

A ti si se postavila između Njega i Prirode kao samozvani arbitar. Sve što k Njemu dolazi mora se između tvojih prstiju procediti, sve ti moraš taknuti, ispitati, sve moraš obraditi i isfrizirati po svom ukusu, bez obzira na to da li se to Njemu sviđa ili ne. Na sve moraš utisnuti svoj pretenciozni palac.

Zato si ti „Izravnala bregove“ i „ukrotila vode“. „Zarobila si munje“ i sada držiš u svojoj šaci strahovite snage kojima bi, kažu, mogla u jednom jedinom času uništiti svet. Zemlja leži na tvom dlanu kao lopta, koju možeš baciti u svemir. No, pa što oklevaš, ti o, Svemoguća? Zašto ne baciš loptu među zvezde da se raspline u prah? Zašto ne dovršiš svoje Veliko Delo?

Ja ne želim uništiti svet.

Ne želiš? A ima li i jednog veka koji nisi rasparala noževima i izrešetala kuršumima. To nisu bile reči, to je bilo tvojih pet prstiju na delu“.

Nažalost, i pored svih pozitivnih osobina koje se pripisuju vrednim ljudskim rukama, postoje i one, negativne, ubilačke, smrtonosne, razaralačke u mnogim ratovima, koje nisu izabrale ruke, nego veliki svetski moćnici od njih profitiraju.

„Bile su najpre reči, po Ivanu Evanđelistu. I što bi učinile reči bez tebe? Reči bi se svađale, reči bi lupale po rečima, padale bi pobeđene reči, i ko bi od toga stradao“?

Čast? Čija čast? Protumači mi tu vitešku reč. Zar tvoja čast? Ti nazivaš čašću kad te zasvrbi dlan, kad ti zakuca bilo, kad ti zaigraju prsti i mahnito traže držak noža? Čast, kad na obaraču držiš spreman kažiprst? Čast kad znakom krsta pozivaš milost Božju da sedne na topovsku cev? Čast kad s tri prsta držiš pero koje ubija?

On je sedio pred nama zbog nekih reči. Ne zbog čina svojih ruku, već zbog reči. Tebe nije zanimalo kako su mu te reči sletele s jezika, nego si naprosto zapisala činjenicu. Rekao i priznao, to je tebi bilo dosta.

„Upravo zato što živiš na zemlji, što imaš samo pet prstiju, a koji put ni svih pet, ostavi mu ruke, one ti ništa nisu skrivile.“

Gledaj kako su uplašene i nevine, kako se stiskaju i grče u poslednjem zagrljaju. Opraštaju se. Sećaju se detinjstva i plaču. Sećaju se igara, razbijenih igračaka, ptica, praćke i ozlede na staklu, prolivenog mastila, makaza, zmaja i zemlje pod noktima. Još uvek misle, jadne, na veroučiteljevu kaznu za one sitne grehe po skrovitim mestima. Ostavi te ruke. One su nevine“.

Te iste večeri (nisi se bila ni umila) mrsila si Njenu svilenu kosu i milovala joj lice, i prsti su ti drhtali od ljubavi. Ti isti prsti koji ujutro nisu mogli zadrhtati od smrti, uvečer su drhtali od ljubavi. Pa ko kaže da ljubav nije jača od smrti? Osobito naša ljubav od tuđe smrti!

Što ti govoriš o ljubavi! Ti ne znaš što je ljubav. Ah, prvi dodir, kad se prsti traže u mraku, i odjednom se dotaknu i stresu kao da su se dotakla dva električna pola nabijena strujom...

Da, i vrcne iskra. Kratki spoj i mrak.

Ti si kapriciozna i luda!

A ti si razborita i mudra! U tome je sva razlika. Pusti me! Leva se srdito trgne, nastojeći se osloboditi zagrljaja Desne.

Pusti me! Neću više da budem s tobom!

Nego s kim ćeš? S nogama?

Makar i s nogama! One su poštene.

Umeju samo hodati. Ne možeš s njima. Ti si ipak ruka!

Nisam ruka, i neću da budem! Stidim se što sam ruka!

A što bi htela biti? „Prednja noga!“

Naš veliki književnik Miodrag Bulatović zato i kaže: „ Nisam mrtav... Još dugo hoću da živim. Hoću smrt dugo da me preskače: i u jesen, i u proleće, i opet iz početka. Večito hoću da živim... Samo čuvaj noge. Jer bez njih, da znaš, ne vredi ni glavu imati, ni oči, niti ništa drugo... Neka lutaju moje nožice... Jedna pored druge... Moje gadne i zlatne noge... one su dobre – nisu kao ruke koje su navikle da prose, da se biju, i da čine ostale gadluke. One, sirote, samo idu i idu... gmižu kao debeli crvi... I ništa ti pod milim bogom ne znaju. I nose srce i oči ako ih gde u blizini ima... - A šta te to boli?... – To što smo... što smo ljudi... Važno je da smo zdravi i čitavi.“ („Crveni petao leti prema nebu“)

Često je život nepredvidiv, ne ide tamo gde mi želimo. Moramo upravljati njime koliko je to u našoj moći. Birajmo put koji će nas bar malo usrećiti. Birajmo ljubav i prirodu. Ona je deo nas samih, ona nas čini srećnim. Samo priroda i njene boje mogu nam u mnogim trenucima život učiniti srećnijim, ispunjenijim. Priroda je deo nas. To je ta foto sinteza, bez koje ne bi opstali na Zemlji koliko i bez vode. Uživajmo i čuvajmo je kao sami sebe. Ona nama pripada koliko i mi njoj. Puna je ljubavi i boja koje život boje kao flora i fauna. Priroda je naše zdravlje.

Da li mislite da i u ovom danu zaslužujemo najbolje, što život može da nam pruži? Slobodno recite, da. Ako ne verujemo u to što mislimo, onda nećemo omogućiti dobrim stvarima da nam dođu u naš život. Mislim da svaki čovek zaslužuje ostvarenje snova. Više ili manje svesni smo da u tome ne uspemo potpuno, ali delimično i uspemo. Na nama je da se potrudimo. Treba verovati u to da baš mi zaslužujemo, pa će nam se i ostvariti snovi. Recite sebi da zaslužujete samo najbolje. Ispunimo svoj um prelepim mislima da bi nam ovaj svet bio prelepo mesto boravka. Živimo u sadašnjosti, a sutra kada dođe.

Ako ne verujemo u to što mislimo, onda nećemo omogućiti dobrim stvarima da nam dođu u naš život. Mislim da svaki čovek zaslužuje ostvarenje snova. Više ili manje svesni smo da u tome ne uspemo potpuno, ali delimično i uspemo. Na nama je da se potrudimo. Treba verovati u to da baš mi zaslužujemo, pa će nam se i ostvariti snovi. Svi zaslužuju samo najbolje. Ispunimo svoj um prelepim mislima da bi nam ovaj svet bio prelepo mesto boravka. Živimo u sadašnjosti, a sutra kada dođe.

Daj mi ruku i nemoj me puštati. Budimo jedno drugom sve. Lagano vodi me u tvoje vrtove, tamo gde tajne skrivaš u mojim očima. Tamo naša ljubav spava. Čvrsto drži me za ruku, oseti da sam tu, da tebi pripadam.

Bez lepote teško bi opstali na ovoj prelepoj planeti zemlji. Okrenimo se oko sebe u ovom prelepom beskrajnom kosmosu. Život je najdragoceniji, čudesan i fantastičan poklon u ovoj lepoti. Ali mi nismo uvek sposobni da ovo cenimo u potpunosti. Često, opterećeni sobom, ne vidimo ove vrednosti koje su najdragocenije. Često suočeni sa svojom poteškoćom, život može postati borba u kojoj gubimo svaki dodir sa njegovom lepotom. Budimo mudri i sagledajmo ovo okruženje koje nam pruža mnogo ljubavi i radosti.

Do sada, svim pričama je zajedničko - prolaznost, osipanje života, sećanje koje curi kroz prste kao pesak...

Svetlost na kraju puta (kao poslednji ples, zanos) koja nestaje i u sećanju drugih na nas. Kao pesak koji izmiče u šaci, kao peščana obala u vrtlogu oluje. Život, taj čarobni vrtlog nas ponese, ali i baci na zemlju. Osipanje (propadljivost) je jedino kretanje u nastajanju i nestajanju.

Nalaziš Senku, kao blagodat. Ženu koja je nalik na sve, a i jedina, neponovljiva. Osećaš je, kao dodir prolećnog vetra dok zamišljen sediš na terasi. Poleteo bi ka njoj, otkrio veo nestvarnosti sa njenog lika.

Umoran. Knjiga je završena. Nestaju i Reči. Ostaju prazne šake i želja da još jednom osetiš Život. Samo živi ovaj život, ponekad kako želiš, ponekad kako moraš. Nije kraj kada se rastaneš, kraj je tek kada prestaneš da osećaš.

Ljubav je kapljica rose koju nam nebo šalje da ulepšamo život. Lepota je u davanju, bez očekivanja, jer mi tako želimo. Noć klizi na svet koji će zaspati. I Mesec će obući u srebro.

U prolazu smo svi i svaki nam je dan od Boga dar. Mnogi će voleti, a neko ostati sasvim sam. Svi smo ovde u prolazu i svako svoje vreme troši.

Kako se rađa sreća? Da li dodirom, nežnim zagrljajem, jednim iskrenim poljupcem, lepom rečenicom ili pesmom slavuja, svetlošću dana? Kada ti pčela sleti na dlan i ne ujede te? Mnoge sitnice čine nas srećnim. A sreća se, neretko, završi samo jednom greškom. Treba uživati u srećnim trenucima. Život je suviše kratak za sreću i dug za tugu.

Znam da ljudi koji ne vole prerano ostare. Ljudi koji vole, i u godinama ostaće mladi. I mnogo ljubavi, zagrljaja i poljubaca uvek je malo da bi u jedan život stalo.

Ovaj svet Božiji koji gledamo svojim očima prepun je divnih ostvarenja. Prepun je dela ruku ljudskih. Kako se čovečanstvo širilo tako se i dela ljudska umnožavala. Divimo se velikoj veri u nekim ljudima, ljubavi prema sinu, roditelju i nama vrlo često u našem životu kada smo u nevoljama, kada smo u nedoumicama.

Zaokruže se tako neke godine… Sedam decenija je prošlo u mom životu. Kažu da se svake sedme godine regenerišu ćelije. Tako obnavljamo i sećanja, svakog dana. Blede pa ponovo ožive, promenjenih boja, nekako svežija i lepša. Kao da hoćemo da ulepšamo prošli život. Ali, da li su sećanja realna? Čega se ja sećam? Ličnost u toj temi sećanja ima sasvim druge slike. Baš kao što je i istina. Dva lica ima sve na ovom svetu.

Juče, na rođendan, pravim neki bilans. Mnogo toga nisam ostvario, završio, ispunio vlastita očekivanja. Valjda zato i živim već osmu deceniju što još nisam doživeo sanjano, što još nisam napisao željeno, što još nisam video neviđeno…

Još uvek u srcu osećam ljubav, još uvek duboko verujem u dobrotu… i nadam se, tako se silno nadam! A ljubav, vera i nada su suština postojanja.“

P. S. Pri pisanju teksta sam samo sublimirao reči drugih pametnijih, kao što su Ivan Radovanović, Miodrag Bulatović, Radovan Vlahović, kao i mali citat iz Biblije.

Vojislav Ananić