Od tesara do potpukovnika 

Rođen je u banatskom selu Vojvoda Stepa, kao jedno od šestoro dece, u siromašnoj porodici seljaka, nadničara. Još u onom periodu pred II svetski rat, njegov otac Baca, kako su ga svi zvali, često je odlazio kod najbogatijeg u selu, Isaije  Kolundžića, ne bi li zaradio neki dinar. 

Isa je rodom bio od Benkovca i nosilac Albanske spomenice. Supruga Zagorka, rodila mu samo sina, koji je studirao građevinu u Beogradu. Isa je bio vrlo vičan trgovinskim poslovima i nekako se naglo obogatio. Jednostavno, nosili su ga talasi sve većem bogaćenju, ali, sve je to bilo uzalud. Dolaskom na vlast 1945-te, komunisti mu oduzeli svu zemlju i radnje. Čak i veliki deo ogromne kuće na lakat u samom centru sela. Ostavili mu samo par prostorija u kojima će stanovati. Ostalo pretvore u trgovinsku radnju i odmah pored nje, otvori se kafana. Sin jedinac, 1949-te preplivao reku Muru u Sloveniji, tajno napustio Jugoslaviju i od 1950-te živeo u Kanadi. Nije se nikada ženio, niti imao svoga poroda. Najpre umrede Isa, a majku Zagorku sin prevede kod sebe u Kanadu. Iako već u poodmaklim godinama, bila je nekoliko puta u selo u kom su proveli dobar deo života. Da poseti mužev grob, a i da obiđe kuću. Jednom smo je sreli u Igalu u kojem smo bili na letovanju kod tetke. Pošto se vratila sinu, umre i ona tamo, a ne dugo za njom i sin. Ostadoše im kosti u tuđoj zemlji. A šta je bilo sa kućom i zemljom, ne znam. U to vreme još nije postojao Zakon o restituciji. A i da je bio! Uzalud. Imali su oni tamo oko Benkovca neke rodbine, koji su im svake godine slali čuveni „prošek“, neko drugo crno vino i još ponešto iz rodnog kraja. Ali, Jugoslavija se raspadala. Malo zatim, Hrvatska sprovela vojne akcije „Bljesak“ i „Oluja“ i ko će znati da li je ostalo tamo još ikog od rodbine. Sve se to napuštalo za tren i dalo u bežaniju. Najbitnije je bilo da se sačuvaju žive glave, porodice.

Nije se Baca libio poslova i radio je sve što se od njega zahtevalo. A, vidi se da je bio vredan i noću, kad svi poležu i zaspu. Porodica brojna, siromaština još veća. A Isa, kao i svaki gazda, iskorištavao celo selo. Mnogi seljani su mu radili za bednu dnevnicu, a još više njih da bi im produžio rokove za vraćanje dugova.

U selu je Baca važio i za jednog od najboljih povrtara i voćara. Mnogi još i danas pamte njegove krupne mirišljave jagode, slatke lubenice i dinje. Žena mu, Nana (tako su joj se svi oslovljavali), pored onih ženskih poslova po kući, radila zajedno sa njim, i, rađala decu. Njeno telo iznedrilo mu tri sina i tri ćerke: Milorada, Dragoljuba, Dragana, Zoru, Milenu i Milicu. U ta već davna i siromašna vremena, nije bio običaj da se deca školuju. Završe samo onoliko koliko su po zakonu morali, tek da nauče da pišu i računaju. A posle, samo bi neko od dece bilo dato na zanat kod jednog od seoskih zanatlija, jer su ostali morali pomagati u domaćinstvu – ili na njivi, ili kod stoke. Bacina deca su se uglavnom sama probijala kroz život i usput je svako od njih pozavršavao nešto od struke i našlo sebi ne samo uhlebljenje, nego i sigurnost u budućem životu. Jedan je postao seoski brica, drugi zidar, trećeg, Dragoljuba, Baca upiše na tesarski zanat, jedna devojka posta medicinska sestra, druga ode u partizane.

Ta porodica Blagojevih se uskoro odseli u Novi Bečej. Neki se odvojiše, poženiše ili poudaše. Interesantno, svim trima snahama bilo ime Nada. I, opet, svako na svoju stranu, iznova borba za život i početak, a pomoći niodakle. 


Tako je i Dragoljub, kao vrlo bistro dete, još u ranoj mladosti shvatio da tesarski zanat nije za njega, da može da završi i nešto više. Napusti on i oca i majku i upiše se tajno u vojnu akademiju. Šta je drugo i mogao? Tu je imao besplatno školovanje, smeštaj i odeću. On se upiše, Baca ga ispiše. I opet tako, ponovo. Dok se školovao, i on je radio sve i svašta, istovarao ugalj iz vagona na stanici. Morao se stvoriti još neki dinar, bar za onaj osnovni trošak. Za vreme raspusta, učestvovao je i na omladinskoj akciji pri građenju pruge Brčko – Banovići. Posle nastave na akadmiji, odlazio je na trening ili utakmice, jer je bio aktivan igrač u tadašnjem Fudbalskom klubu „Radnički“, koji je bio u nekoj nižerazrednoj ligi. 

Eto tako, uz sve muke i probleme, posta Dragoljub najpre potporučnik, inženjerac. Dobi i prvo nameštenje u garnizonu JNA u Karlovcu kod Zagreba. Bio je tamo sa još nekim drugarima sa klase i to nekoliko godina. Sećam se samo Momira (Mome) Đonovića i njegove žene Mice, njegovih kumova na venčanju i Stojana Jankovića, koji je dogurao do visokog čina i kasnije radio u Generalštabu u Beogradu. Ja sam još bio dete i nazivao me Prle. Kad sam bio u Trebinju, često smo odlazili zajedno u Kupare, vojno odmaralište kod Dubrovnika. To je samo na tridesetak kilometara od Trebinja, koji je divan grad. Čika Stole, kako su ga nazivali, odvodio me na plivanje malo podalje od obale. Hteo je da nešto pogledam. Iz daljine se ukazala nudistička plaža, a tamo sve „golaći“. A meni tek 11 godina. Tada sam prvi put ugledao potpuno naga ženska tela. On se samo tiho smeje i pita: „Šta kažeš, Prle“? Ćutim i gledam. U povratku smo skidali školjke sa morskih grebena. One za jelo. Otvarao ih je iz oklopa nožićem koji je zakačio za lančić. Prvi put sam to jeo onako živo i bilo mi je  bljutavo i neukusno. Prošle su mnoge godine kad sam ga nazvao telefonom i ne predstavivši se. I, za divno čudo, odmah me prepoznao. „Biserka“, reče supruzi, „zove nas Prle, Nadin bratanac“.


Momu Đonovića, rodom iz okoline Kragujevca, sretao sam više puta kada smo dolazili na letovanje kod Blagojevića u Igalo. On je bio večito raspoložen i nasmejan. Još dok smo i jedan i drugi bili u Trebinju, on me je kao učenika 1-og razreda gimnazije podučavao kako se pišu pisma devojkama. Crvenom hemijskom nikako, jer se tom bojom piše samo onim nedoličnim ženama. Zato neke javne kuće i nose ime „Crveni fenjer“. Crvena boja je boja ljubavi i oni mladi, zaljubljeni k'o tetrebi, pogotovo momčići, pisali im baš tom bojom da bi dokazali koliko ih vole.  Govorio mi i kako prići devojci, kako joj osvojiti srce. 

Svome prezimenu, Dragoljub dodao i nastavak –ić, sudski to ozakonio i postao Blagojević. Tako se, oženio  čestitom Nadom, devojkom iz susednog sela. Oficirska plata je u ono vreme bila sasvim solidna i Nadi nije dozvoljavao da se negde zaposli. On ju je voleo i takvu, da mu bude dobra domaćica i majka njihove dece. Ode Nada po prvi put tako daleko, u Karlovac. Tamo su proveli nekoliko godina, a onda dobiše premeštaj u Titograd. Iz tog grada u Trebinje, pa onda u Herceg–Novi i konačno, u Igalo. 

Kod vojnika – oficira, nema kraja školovanju, i svake tri – četiri godine, polagali se ispiti iz vojnih veština za veći čin, a time se dobijao  bolji status i naravno, veća plata, pa i stan. Samo, moralo se računati i na česte prekomande, na nove selidbe i društvo. 


Dragoljub često odsutan i mesecima, na terenu. Pogotovo što je bio inženjerac. Na vojnim vežbama su uspostavljali pontonske mostove za prelaz preko reka i ko zna šta još. Sve više ga muči čir i on, još dok su bili u Trebinju, u međuvremenu završi u Sarajevu neku višu finansijsku vojnu školu, napusti inženjeriju i posta finansista. Iz Igala je svakodnevno putovao na posao u Tivat, gde je dobio nameštenje načelnika u finansijskoj službi Vojnog remontnog zavoda. 

Nada nikako da zatrudni. Išla je i po raznim banjama za nerotkinje, u Bjelovar, Lipik, Topusko, ali sve dok ne dođoše u Igalo, ništa od dece. Konačno ih obadvoje obasja sunce, kad Nada najzad reče mužu da je noseća. Posle određenog vremena, donese na svet zdravog dečaka. On danas ima pedeset godina, i po liku, a i po ponašanju i osobinama, isti je na oca Dragoljuba. Od majke je povukao samo plave oči. Završi sin Zoran srednju mašinsku školu, upiše u Kotoru i višu pomorsku. Sve je obećavalo jedan srećan život i harmoniju. Na desetak kilometara od stana, u Sutorini, kupi Dragoljub plac, ogradi ga, zasadi 24 stablašca mandarina i 4 narandže koje je doneo iz rasadnika u Metkoviću, zatim divne breskve, neko krupno i belo i crno grožđe… Napravi nešto šupe za alat i prve potrebe. Postavi i temelje budućoj vikendici, kad ode u penziju, da mu ne bude dosadno.

U slobodno vreme, odlazio bi Dom JNA. Ako je bio u stanu, igrao je šah sa komšijama ili kolegama. Pri tome uvek tiho pevušio, možda iz navike, a moguće i da bi ometao protivnika u razmišljanju i, puno pušio. Verovatno je zbog te jedine loše navike sve češće imao problema sa cirkulacijom u nogama, odlazio u Split u hiperbaričnu komoru, na lečenje. Usput je preživeo i lakši infarkt, a da to nije ni znao. Odlazi u Beograd na dosta složenu operaciju. Onda dolaze k nama u Sentu. Bili su bar mesec dana. A on, ujutru siđe do reke Tise, gde se usidrio brod teretnjak. Da u samoposluzi rečni brodari kupe  potrepštine, a i da bi prodali razne vrste riba po povoljnoj ceni. Naime, dok je brod plovio, oni spuste mrežu u koju je ulazila riba. I onda  se okupi dosta obližnjih meštana da se snabdeju ribom. Među njima je par puta bio i Dragoljub i vidiš ga tek da nam ulazi u stan i nosi pola vreće riba. To nas častio. 


Isto tako. Pogotovo uveče, kad se već spusti mrak, on ide da prošeta kejom. Ne samo radi šetnje. Sedim na terasi i u onom sutonu vidim njega i žar od cigarete. Puši tajno. Navika od koje nikako nije mogao de odvikne. Ne znam da li je to rekao Bernard Šo ili Mark Tven: „Ništa lakše nego ostaviti cigarete. I ja sam ih ostavljao bar stotinu puta“.

Te godine im je sin Zoran bio u vojsci, u „tem“ Somboru. Došlo vreme polaganja zakletve i do tog dana, moja supruga pripremi sve što je priličilo tome danu. Ja sam im bio šofer i dok smo slagali u auto sve šta treba da se ponese, teča Dragoljub navalio da plati troškove za benzin. Ma, kakvi! To je samo 100 kilometara od Sente i nikako nisam prihvatao njegovu ponudu. Krenusmo i stigosmo baš na vreme. Obraduje se i Zoran, a i svi mi. Pogotovo, otac mu, koji je i sam bio vojno lice.


Došlo vreme rastanka, teča i tetka odoše put Beograda, a ja kad dođoh kući, naiđem u kupatilu pare koje je moj dobri teča ostavio za troškove putovanja. Eto, takav je bio čovek!

Dođoše kući i onako još rovit, vraća se iz Igala u Banat na bratovljevu sahranu. Da li je taj nepredviđeni napor delovao na njegove još nezaceljene rane, ili je bio potresen bratovljevom smrću, tek, desilo se da ga po povratku u Igalo, na placu, pored supruge Nade, strefi novi infarkt, ali ovog puta, po njega koban. Nisu uspeli ni do bolnice da ga donesu, a on je umro u najlepšim godinama, u pedeset i četvrtoj. Sin Zoran, kojeg su toliko godina iščekivali da se rodi, stasao za vojsku, i baš te godine je iz Sombora prekomondovan iz Sente u Ljubljanu gde je nastavio sa služenjem redovnog vojnog roka. Jedino se još on očekivao da doputuje. Dragoljuba, kao potpukovnika, uz sve vojne počasti i najpohvalniji oproštajni govor, sahraniše na Gradskom groblju kod Manastira Savina.


Svojom dobrotom i spremnošću da svakome pomogne, osta Dragoljub još i danas mnogima u uspomeni i sećanju. Meni kao čoveka vedrog duha i uvek nasmejanog. Sina Zorana su kasnije primili u isti zavod gde mu je i otac radio. On se oženio, tri sina sa svojom Biljom dobio: najstarijeg Dragoljuba, Ognjena i Igora. Da je živ, deda bi se ponosio njima. Ali nije, nažalost.

Kod nas su se u međuvremenu izdešavale mnoge stvari. Raspala se najpre Jugoslavija, nestalo JNA, odcepile se skoro sve bivše republike. Ostale još Srbija i Crna Gora zajedno. Ali, ne zadugo. Odvoji se i Crna Gora, a i sa Kosovom, ko zna šta će biti. Nada osta da živi sama u trosobnom stanu u Igalu, bez ikoga svoga od rodbine. Sin Zoran, sa Biljom i tri sina, iseli u Švedsku. No, Zoran nije mogao ostati tamo za stalno. Sad uče njihov jezik, i čekaju posao. Još su na socijali.  

E, dobri  Dragoljube, Dragoljube, grehota je to i reći, ali možda je i bolje da nisi dočekao da vidiš raspad države za koju si se svim bićem zalagao i u nju verovao! Da doživiš da ti trojica tvojih unuka i lepotana, žive u dalekoj Švedskoj gde se školuju. Sad su to već odrasli momci, gotovo ljudi. Najstariji od njih ti i ime nosi. Dođu oni u Igalo, no, samo za ferije i obiđu ti večno počivalište.

 A ko zna? Možda se sve to pripremalo i ranije? Samo se čekao pogodan trenutak. I, koliko je unesrećenih i poginulih, Dragoljube, bolje da ne znaš. Ti si bar našao svoj mir, na Savini.

P. S. 
U pisanju ovog teksta služio sam se pričanjima meštana iz novonastalog kolonističkog naselja Vojvoda Stepa i kraćim izvodom iz biografije autora Predraga Kolundžića (Isinog sina) u njegovom romanu „Rekvijem u Beogradu“, izdate u Novom Sadu 1994-te godine.