Balon iz Maksimira

Krajem sedamdesetih onog čudesnog veka, majka me odvela u zoološki vrt velikog grada. U parku preko puta stadiona na kom će se, deceniju kasnije, kao kula od karata početi da ruši država na izdisaju, u zelenilu bilja, ispod zumbul plavog neba, rascvrkutale su se bukom šarene ptice dalekih meridijana. Začuđena i opijena, a moglo mi je biti tek pet-šest godina, stajala sam na mostiću i gledala nedeljni svet jednog vrelog razigranog jula. Skoro da smo svi izgledali isto - devojčice u haljinicama, sa prevelikim mašnama u kosi i nestrpljivi dečaci u kratkim pantalonicama i čudnim ozbiljnim cipelama. Okretalo se leto u krug, suncem.

Tad su se, umesto izbezumljenih kineskih igračaka i pljeskavica, u zoološkim vrtovima prodavali veliki baloni, veći od naših široko začuđenih očiju kad je ogromni stari lav ustao iz debelog hlada i rikom zevnuo.
Pregovarali smo jedan krug o tom balonu, do suza. Šta ćeš posle sa njim kad se budemo vraćali tramvajem, rekla je mama.
Pusti je, smislićemo nešto, rekao je brat. U to vreme sam još bila njegova mala seka.

Na kraju, brat mi je kupio veliki crveni balon. Uh, kako se svojski otimao i žurio za povetarcom. Zašto mi se otimaš, kad sam te toliko, na silu, želela?


Pokazaću ga svima, mislim, čvrsto držeći tanak konac kojim je vezan. Kad zaspim noćas, okačiću ga kraj kreveta da me čuva.
Stotinu velikih planova sam imala, a ruka me već bolela, trpela sam žeđ, dosadne lakovane cipelice i kobajagi slatku zebru u koju smo zevali pola sata i koja je isto zevala u moj balon i nervirala me.

Po izlasku ni govora nije bilo o ulasku u tramvaj. Uporno držeći dragoceni balonski teret, preventivno sam oplakala. Dve tramvajske stanice smo pešačili, kleti zatočenici crvenog balona koji me već toliko nervirao da sam jecala ali nije bilo ni pomisli da odustanem. Ceo život koji je prošao posle toga bio je, kao i tada, niz moje svojeglavosti u kojoj bih radije čelom razbijala zidove nego odustala. Nikad nije umela pustiti, reći će i sad moja majka. Prepustiti. Dati sebi da dišem, bez tereta.


U jednom trenutku iskliznuo mi je iz ruke i vinuo se u zumbul plavo nebo. Iznenada oslobođena i spašena muke čuvanja, nisam se ni setila da zaplačem. Sve se rešilo samo od sebe.

Tu deceniju kasnije, dok je huktala mašina pušaka i loših odluka, sedela sam u potpuno praznoj katedrali istog tog grada, a niz orgulje se slivao Bah, oštrim udarcem, sve do Maksimilijanovog groba. Ređale su se slike, one ugodne i tople, zbog kojih u crkvi vere koja nije tvoja, osećaš bilo zemlje na kojoj si ponikao i koja ti zanavek pripada. Volela sam tu katedralu, taj mir, tu muziku, bilo je to moje mesto u svetu koji se raspadao na mah. U jednom trenutku, ušla je mlada žena sa devojčicom i balonom. Časna sestra koja je brisala klupe za molitvu poluglasno joj je, prekorno, rekla da balonu nije mesto u božijem domu. Usplahirena, žena je otvorila vrata, otela detetu balon i pustila ga u zumbul plavo nebo. Na licu deteta sam u tom trenutku videla onu malu sebe - bez suza, oslobođenu, olakšanu za želju koja joj je ionako dosadila. Naučena veronauku, mirno je sa majkom sela u klupu i prebirala krunicu. "Zdravo Marijo, milosti puna..." Utihnuo je Bah.


Izašla sam u vedar, isti takav julski dan. Zumbul plavo nebo nad konjanikom, sunce kao tepsija, balonu ni traga.

Art of letting go, kažu Englezi.
Umeće puštanja, rekla bih.

Bio je to onaj trenutak, možda i najveći u mom životu, najhrabriji, u kome samo otvoriš dlan i pustiš balon.
Pustiš prošlost.
Baha i katedralu.
Kako su mirisale reke.
Gde su se smejali jaglaci.
Babine maline.
Miris sveže pomuženog mleka.
Jedan prevoj iza kog počinju ljubičice.
Rimski grob ispod temelja naše kuće.
Školjke iz Panonskog mora.
Crveni balon iz maksimirskog parka.
Đinu, lutku koja hoda.
Razglednicu iz Makarske, sa 16 godina, nas dve: "Super nam je i nismo gladne."
Miris paškog mora.
Nestvarno bele banijske snegove i hladnu vodu sa đedovog bunara.
Samo pustiš.
Dišeš.
Preživiš.

Jer baš tako izgleda Sloboda.

---