Banijska stena

Moja je baka, ima tome pola veka, zasadila maline u bašti iza dvorišta "da se djeca imaju sa čim zabavljat". To je bilo ono prepotopno vreme kad nismo imali pojma da je malina crveno zlato i da će, uzgajana na pola sata od nas, koštati kao pola kamiona banana koje putuju prekookeanskim brodom hiljade kilometara i sazrevaju usput. Šta zna dete šta je malina.

Sava nije nešto posebno volela Marka, mog dedu, koji je umro pre mog rođenja. Prek i težak čovek je bio, kažu, nikad se nije nasmejao. Ali Sava je strpljivo čekala svoj red.
Kad je umro, Sava je sa nepunih pedeset obukla crni rubac i crno ruho koje nije skinula sledećih 30 godina, do smrti.

Te godine se upisala u Savez boraca, na konto đedovog vojevanja.
I tu vam, deco draga, počinje njen feminizam.

Dakle, Sava sa tri razreda osnovne škole svaki dan kupuje novine. Četverogodišnju unuku, to ja bivam, drži kao taoca svojih blistavih saznanja i naposletku i nju te godine nauči da čita i piše.
Sedimo, Sava i ja, moglo mi je biti sedam-osam godina:

-Zapišder mi na papjer tri preśednika iz Istočnog bloka dok ja dadnem kokoš'ma.

Zapišem, Sava oceni, čista petica, za nagradu vanilin puding.
Uveče, gledamo Dnevnik, u kući je mrtva tišina, a crno-beli televizor koji je svečano bio u njenoj sobi, odvrnut do daske.

- Moja Tanja, pogin'o Džemal Bijedić, kud na tvoj rođendan, kud sad okrenut?

Ništa ne bi od rođendana.

Sava je u Savezu boraca bila glavna pomoćnica sekretara. Dok oni organizuju sastanke, Sava se prva javlja za reč. Diskutuje o spoljnopolitičkim temama i unutrašnjem neprijatelju. U dubokoj crnini, sa crnim rupcem na glavi, pela se na Triglav, videla Sutjesku, stigla do Crne Gore i prešla Igman u spomen maršu.

Dok su druge žene heklale i plele, Sava je znala da su u životu najvažnija putovanja i uspomene.

Sava je rodila tri sina koji su njenu reč uvažavali i čuli.
Kad se rodio prvi praunuk, Sava je i njega učila da piše, sa sve tri razreda osnovne škole. Razumela se u geografiju i istoriju, napamet znala naše lektire i propitivala me biologiju i fiziku.
Iz pustare u kojoj je odrasla, uzdigla se u svojoj crnini nad svetom koji je planirao da joj ne da horizonta i svetla.
Nikad nije plakala.
Nikad se nije požalila.
Nikad nije verovala da se nešto ne može.

Svaku je moju pesmu pročitala i ćuteći je odobrila.
-Moja Tanja, nema života od ludovanja, ali bez ludovanja nijesi znala jesi l' živjela.

Sava je govorila oštrim crnogorskim naglaskom, onako kako je govorila njena prababa kad je pre dva ili tri veka stigla na Baniju.
- Mi smo ti vođka pamtivijek, proć'e i dobra i zla, samo mi ostajemo.

Sava je 1995.godine došla u Beograd. Nije mogla da shvati šta je to posna slava i da će "leći pod tuđi dud". Umrla je za vreme bombardovanja, ne videvši mog prvog sina, tek rođenog.

Sava je bila banijska planina, onakva kakve samo žene iz tih krajeva mogu da budu. Sa trogodišnjim sinom u naručju je ušla u zbeg u Drugom svetskom ratu i još dvojicu iznela iz njega.
Prvo im je jutro u miru goli kuvani gra' sipala u rupu u zemlji jer osim spaljene zemlje ništa nije zatekla.
I ponosno je nastavila dalje, svu trojicu na visoke škole odškolovala.

- Žensko je čeljade da uči dokle god more ćerat', a kuvat' i prat' noge svaka znade. U kuću kad doneseš dinar ondak gledaš program koji se tebi sviđa.


Sava je svoju unučad zvala diko i verovala da je svako od nas šestoro preodređen da ga istorija upamti.

- Kad prođe vijek, zera zastani i okren' se, ako je iza tebe ostalo dobro i ako si vidjela svijeta, imala si rašta živjet'.

Gledam danas u maline, pravim mojim sinovima kolač kakav je volela; prost, seljački biskvit, posut crvenim plodovima sa zemlje daleko od banijskog neba i na njega ko ona posipam štaub šećer, beo kao sunjski sneg, sanke na kojima me vuče do samoposluge, a sneg škripi, škripi, drži se, diko babina...

Sava, kao reka u onom našem dalekom prasećanju, još uvek teče, teče kroz nas, topla banijska krv iz koje smo ponikli, jaka kao ona zemlja spaljena, u crnini, hrabra pred svetom da bude svoja, ne da se, ne da me.

---