Koba ne voli sneg

Iz razvaljenih rupa na prvom, petom, ko zna kom spratu vise ormari, razbacane fotografije, život koji je prestao da teče, ali opominje svojom materijalnom smrću. Prozori presvučeni najlonima sa kojih se keze slova UN i koja mirišu na Njujork, ispeglana lica nervozno sedaju u stolicu, otrgnuti iz svojih udobnih domova, vratovi prepečeni na karipskom suncu, masni podvaljci othranjeni po mermernim vilama doneće još jednu rezoluciju i vratiti se u svoje smiraje i svet će hodati, gladan, ginuti, ridati...svet koji oni ne poznaju.

A iza tog najlona će i dalje kuljati dim, ložiće se fini uglancani parket, hrastova vrata, odricanja, krediti, gledanje u bolje sutra, sve će to izgoreti gladno i poraženo sopstvenom bojom krvi. I svaka će ulica imati miris Smrti i u svakom pogledu će zjapiti strah. Ta je Smrt nosila dugu haljinu, sašivenu nesigurnom rukom, od vojničkih ćebadi, tankih, sivih. Krila je lice, ali kažu da je izgledala kao lepa crnka, u najlepšim dvadesetim godinama, studentica, negde u Beogradu, Zagrebu, Malmeu, Berlinu... ili preko okeana. Da, tako je izgledala Smrt koja je dolazila po mladiće ostavljene da iskrvare za stanove u koje ta lepa noga više nikada nije kročila.
Udala se. A možda i nije, možda negde sedi sama i čeka čiji je red. Zaboravila je svoj grad, poreklo, zaboravila svoj sopstveni glas kako je sijao pod svetlima neke lokalne diskoteke, zaboravila je veru i neveru.


I to je ta Uzaludnost, gora od rata, gora od slika na kojima nikada niste ostarili, sa kojih ste prekasnili za sve one koje su imale i mrvu strpljenja, na kojima ste i dalje mladi, nasmejani, vi, baš vi koji ste ubili sami sebe onoga dana kada vam je sve postalo važnije od njenog poljupca. Kažu da je ta Smrt dečacima bila najdraža, namirisana jeftinim parfemom kupljenim na rasprodaji, ušteđenim od satnice sudoperke u nekom Mekdonaldsu američkog Srednjeg zapada, ispod tuđeg a neonskog neba. Smrt sa osmehom svih nas koje smo odrasle u jednom jedinom danu, po kolektivnim smeštajima, kanadskim restoranima, iznajmljenim stanovima, u svetu koji nam se činio stran ali kog smo na kraju osvojile. Prisvojile. Zaboravile.

I onda najednom - sneg.
I preko njega lisica, mala, žuta, zalutala, tihim korakom plovi po belom okeanu pahulja.
Gledaš je preko nišana i misliš - bože, kako ne volim sneg.
Ne volim sneg!
Moram peške kući iz škole, daleko mi je, biće mi hladno, tanka je vijetnamka, mogao sam nešto bolje obući, a na Starom mostu duva vetar i Kupa kao da huči.
Ne volim sneg, šapućeš, u sebi. Hteo bi da si već kod kuće. Da sanjaš.
Spuštaš nišan, pališ cigaru. Uh, kako bih da kartam. Da je leto. Da se smejem. Ne volim sneg, misliš.
Lisica, mala žuta lisica. A sneg beo, beo.
Jedu ti se šampite iz Tri jagode.
Ne voliš sneg, baš ne voliš.

I kao da se sva težina vasione spustila na tvoju dečačku glavu; gledaš oko sebe, uplašen, u svet kome više ne pripadaš.
Četvrt veka se sjurilo niz padinu, uz ciku i vrisku, sa kapljicama smeha i suzama u očima - a tuđe su to radosti i tuge, za tebe tu više mesta nema.


Gledaš u svoje ruke, a ni njih nema. Nema ničeg što bi ličilo na čoveka, samo prstima prolaziš kroz vreme i ne možeš više nikog, proziran, da dotakneš. Ni glasom.

U tebi ono malo dečačkog prkosa bi da ustane i krene niz brdo, jureći vetrenjače i lisice po obzorju.
A prozirno je telo preteško.
Ne znaš o meni više ništa.
Gledaš me pravo u oči, a ja te ne vidim.
Nešto bi da pitaš, a više mi nemaš šta reći.


(Zoran Košutić Koba 1972-1992)

---