I 29 GODINA POSLE "OLUJE" BANIJA JE GOTOVO PUSTA: U Buinji nema žive duše sem Milana

U Buinji nema žive duše sem MilanaJa, Una, rijeka studena/nemirna kao Krajina/Krajina, krvava haljina/mnoge sam jade vidjela..., šaputala je smaragdno zelena Una stihove Branka Ćopića kad smo se u Hrvatskoj Kostajnici jedva od nje rastali na putu koji nas je vodio naviše u banijska sela. Tamo gde su Srbi moji vekovima ognjišta svoja svijali, brazde orali, voćnjake sadili i blago na ispašu izgonili, sve dok ih nisu kao žito u punom rodu sasekli noževima, jedinim u svetu što dobiše ime po narodu koji satiru, a onda izdanke što preživeše polomili u naletu mračne "Oluje".

Pusta je sada Banija. Promiču pored nas njive obrasle korovom i voćna stabla puna ko oko do zemlje savijena. Nema nikog da plodove obere. I kuće je trnje obavilo, dvorišta zauzela divlja kupina... Jedino šume neko krči i stabla, ko zna čija, odnosi putevima kojima se jedva prolazi... A, putokaza ima. Kažu: Ćorića reka, Donja Oraovica, Gornja Oraovica, Buinja. Tu se odnekud začu glas, utišava razlajalog psa...

- Osetio je moj Obama da čovek prilazi - izađe na zaravan ispred nas čovek, brzo iako hramlje. - Nemam goste često. Odakle vi? Ko god da ste dobrodošli ste. Eto meni razgovora.

Očas je privezao psa podalje od nas jer je, veli, opasan i u rukama prineo bokal vode, tri čašice i flašu "kapljice". I, krenu bujica reči...

- Ime mi je Buinjac, Milan Buinjac, sedamdeset prva mi je - kaže. - U selu sam jedini stanovnik. Još su tu moj pas Obama i devet mačaka i niko više. Eto, sam samcijat živim u selu 21 godinu.

Ostali smo bez reči, poluotvorenih usta... Jedva izgovorih: Kako?

- Kako? - pitao je Milan i sebe i nas dok su mu se u sitnim modro-plavim očima gomilale suze.

Kuće "osvaja" korov
Obuze nas mučna tišina, neverica... Sam, 21 godinu sam...

- Naši su starinom prvo živeli, malo gore podalje na mestu koje zovemo Vrbuinja još od 14. veka, pa su se negde oko 16. spustili ovde kraj ovog bunara, na ovu zaravan što je danas zovem Teslin trg. Ovde su mi živeli otac, majka, dve sestre i nas dva brata. u selu je tada bilo 16-17 kuća i više od 60 duša u kućama Ivčića, Dobrečevića, Cvetanovića... Otišao sam u vojsku 1972, prvo u Prištinu, pa u Prizren. Posle sam se zaposlio u Zagrebu u "Sigurnosti" gde sam bio i šef. Ženio se nisam. U Zagrebu sam bio do 25. septembra 1991. A, onda je došlo zlo doba. Pravoslavlje se moralo povući... Bio sam ovde s majkom, do 4. avgusta 1995. Znate već, do "Oluje"... Izlaz nam je bio jedan, jedini. Ne znam više kako smo stigli do Prijedora, pa peške i traktorom do Banjaluke, a onda put Šida. Tamo smo boravili u nekoj dvorani sedam-osam dana. Odatle sam otišao kod jednog kolege u Šabac. Nudio mi je da ostanem, ali u tom momentu nisam mogao. Otišao sam posle tri dana kod rođaka u Golubince, pa u Beograd u Komesarijat za izbeglice. Ponudili su nam da idemo u Uroševac. Nisam hteo, hteo sam u Prizren ili Peć. I, raspoređeni smo u Pećku banju, bilo nas je mnogo u tom hotelu. Tamo sam ostao 30 meseci, od septembra 1995. do aprila 1998, kad sam slomio kuk.

Iznenada stigli gosti iz Srbije
Hitno su ga, kaže, iz Peći uputili u Prištinu, gde su lekari odbili da mu operišu kuk. Operisan je tek u Vršcu.

- Išao sam na štakama sve do 2003, ali sam se u Buinju vratio 23. maja 2000. U selu su bili samo Radovan i Danica Ivčić. Drugovali smo tri godine... Preminuli su. Otad sam sam. Sam... - zamišljen je Milan.

Godinama je kosio i krčio celo selo da ga korov ne "pojede", održavao groblje. Sad više ne može, snaga izdaje:

- Ne mogu više ni uzbrdo, ni na groblje gde mi je mater. Ne mogu... Samo krčim ovo oko sebe da ne podivlja. A, održavao sam voćnjak: jabuke, šljive, crne kruške. Od njih sam rakiju pek'o, najbolja je. Ni to ne radim više, ali zbog sebe, jer alkohol mi nekad pomaže, a nekad me vuče u provaliju... Imam penziju 279 evra, moj rođak Duško iz Kostajnice mi kupi hranu za mačke, hranu za mene, platim obaveze državi... I Lidija, Duškova žena mi spremi neka jela pa mi on donese, obično na dve nedelje. Lečim se sam.

Julijana, Đuroslav, Milka i Milica Pribičević žive u Grabovici
Kaže da ga je dan pre nas posetila policija iz Australije:

- Bio mi je rođak, radi u policiji u Australiji. Nisam ga video 13 godina. Doveo sina i ženu.

Dok je govorio radost je ozarila Milanovo lice. Možda smo mu bili srećne ruke. Samo što smo se spremili da krenemo, na Milanov Teslin trg parkirao se još jedan auto beogradskih tablica.

- Šta je ovo danas? Sve kod mene Beograđani - ushićeno je govorio dok je pružao ruku mladom rođaku Zoranu Miočinoviću koji je u posetu zavičaju i Milanu doveo i svoja tri sina.

Ostavili smo Milana, bar u danu radosti, razgovora. I njemu i nama tako je bilo lakše... Ali, osećaj teskobe nije nas napuštao, osećaj tuge, nemoći, bola, ubijene nade...

Putem razoranijim od onog kojim smo došli, krenuli smo dalje. Iste slike napuštenih i zapuštenih kuća, njiva, voćnjaka, razdirale su nas i "sipale" pitanje za pitanjem na koja je svaki odgovor bio nepotpun, nedorečen... Odjednom, nije se moglo dalje. Ispred nas loš put, ali i kuća... Živa, prva takva na koju smo naišli.

Lazo Miočinović i Milan, Mile i Pajo Banić
- Selo je Grabovica, a ovo je kuća Pribičevića. Meni je ime Julijana - kaže nam mlada žena dok izlazi iz štale sa jagnjetom u naručju.

U domaćinstvu, veli, osim nje žive majka Milka, brat Đuroslav i snaja Milica.

- Sve drugo me možete pitati, osim o "Oluji". ne volim da joj neko i "o" izgovori, ne želim da je se sećam, mada ovih dana uvek navire u sećanje... Jer, u stvari, ne može se tolika patnja zaboraviti. U onoj strašnoj koloni bola, stigli smo nekako do Srbije, pa do Salaša Noćajskog kod Sremske Mitrovice, gde sam dve godine radila u jednom restoranu. Ali, vukla me Banija. Posle tačno dve godine, avgusta 1997. vratila sam se sama. Bilo je sve opljačkano. Kupila sam tri svinje, od jabuka i krušaka te jeseni ispekla 150 litara rakije, posejala pšenicu... Brat i majka vratili su se 1998. - priča Julijana.

SELA NA BANIJI DALEKO OD OBNOVE POSLE RAZORNOG ZEMLJOTRESA: Samo hoću da još jednom vatru upalim u svojoj kući, kaže baka Milja

Sada se Pribičevići bave poljoprivredom, ugledno su gazdinstvo. Ali uz njihovu, od nekadašnjih 27 "žive" su još samo tri kuće, dece one najmlađe nema, osim troje koji su, kako kaže, za studijama otišli u Zagreb.

- Mada, poslednjih nekoliko godina krče se neka zakorovljena domaćinstva. Zanimljivo, ne roditelji koji su izbegli zbog "Oluje" nego njihova deca i unuci. Prave drvene kućice, da mogu da dođu barem jednom-dvaput godišnje - dodaje baka Milka (88).


Pribičevići su bili trenutak lepog života na Baniji. Dalje putovanje opet nas je vratilo teškim slikama opustelog kraja. Svega je oko 12.000 naših sunarodnika na celoj Baniji, a bilo ih je... Bilo ih je desetostruko više... Prošli smo desetak kilometara šume i kroz nju džade, kojoj je i takav naziv epitet.

Ispred nas tabla Miočinovići. U jednom dvorištu živo, za baštenskim stolom četiri muškarca, dečji bazenčić, igračke oko njega.


- A, to mi je došla unučica iz Beograda. Ovde dece više nema, a sve su prilike da se rađati neće niti će ikad više ijedno srpsko dete odavde poći u školu - kaže nam domaćin Lazo Miočinović.

Potvrđuju to i Banići: Milan i njegov sine Mile, i prezimenjak im Pajo, koji je posle "Oluje" ostao u Mačvi, u Zminjaku kod Šapca. Dođe, veli, da raskrči i obiđe dedovinu dva-tri puta godišnje.


- Četvrtog avgusta 1995. u selu niko nije ostao sem marve. Do tada je u selu bila 41 kuća, sa 125 odraslih i još mnogo dece. Autobus do Petrinje išao je 11 puta dnevno... Sad je pola sela zauzela kupina i granje. Na svu muku i zemljotres je 2020. uzeo danak. Ne znam živi li nas u selu više od 15. Dabogda. Za pet do 10 godina neće više biti nikog - drhtavim glasom, brišući suze govorio nam je Lazo.


Kaže, nade u povratak Srba na Baniju više nema, ali veli da iako neki Srbi prodaju dedovinu, više ih je koji to ne čine:

- Supruga i ja izrodili smo petoro dece. U Kanadi su, Nemačkoj, Crnoj Gori i Srbiji, zasnovali novi život i porodice. Predlagao sam im da prodamo zemlju, ali ne daju. Sin iz Nemačke mi je kategorično rekao: "Ne. To je naša zemlja".

Jelena Matijević; Večernje Novosti