SELA NA BANIJI DALEKO OD OBNOVE POSLE RAZORNOG ZEMLJOTRESA: Samo hoću da još jednom vatru upalim u svojoj kući, kaže baka Milja

Majske Poljane na Baniji, tri godine i sedam meseci posle onog 29. decembra 2020. kada se oko podneva “zemlja kretala najpre kao ringišpil, a onda u nekim talasima kao da je more”.

Idemo uzanim asfaltnim putem, dok u svakom dvorištu pored nas promiču privremeni kontejneri za smeštaj, negde jedan, ponegde i dva, mnogo porušenih objekata “zarobljenih” u divlje kupine i drugo rastinje, napukle kuće u kojima se još ne može živeti i kuće iz čije unutrašnjosti izbija drveće… Tek ponegde nove drvene i montažne postale su dom onima koji su u razornom zemljotresu ostali bez krova nad glavom.

Vidaju Majske Poljane rane od tog stravičnog potresa, ali sporo. Suviše sporo… Selo, ono što je od njega ostalo posle rušilačkog naleta prirode pritisli upekla “zvezda” i tišina. Nigde žive duše. Iz jednog dvorišta čuje se lavež pasa. Stajemo kraj drveno-kamene ograde, pod lipom sedi dvoje.

- Mi smo Nevenka i Mile Paspalj, meni je 64, a njemu, mom suprugu su 83 godine – nevoljno nam govori žena. – Ne mogu više da pričam sa novinarima. Dolazili su i odlazili, pisali, snimali, ali nama kuća još nije obnovljena…

Nevenka i Mile Paspalj
Vidno je nezadovoljstvo koje se nagomilalo u Nevenkinoj duši… Kapiju prostranog dvorišta otvorila nam je – Srbija.

- Šta da vam kažem? Čekamo, stalno nešto čekamo – kaže nam.

- Čekali smo obnovu posle “Oluje”, sad čekamo ovu… Sve nevolja za nevoljom – dodaje Mile.

- Nas ovde živi sedmoro u dva kontejnera. Dva sina, dve snaje, unuka i nas dvoje. U kuću još ne smemo da uđemo, a kamo li da u njoj spavamo. Štala je porušena, garaža, kuća… U njenom potkrovlju su pali zidovi, odžak je nestabilan, krov još nestabilniji… A, bubrežni sam bolesnik, nemam jedan bubreg. Ne mili mi se ništa – jada nam se Nevenka.

Priča nam i da su posle zemljotresa 21 dan spavali u seniku, ostali su bez stoke…

Sedmoro članova porodice Paspalj u Majskim Poljanama još žive u dva kontejnera
- Jedan kontejner za smeštaj, krevete i orman, dobili smo od Srpskog narodnog vijeća, drugi, čini mi se, od inicijative “Ljudi za ljude” Branke Bakšić Mitić. I patrijrh Porfirije nam je dolazio, hvala mu mnogo što nas je tad obišao. Dao nam je 3.000 kuna koje je moj sin posle podelio sa još nekoliko ugroženih domaćinstava u selu – nastavlja Nevenka.

Pomagali su veli Majskim Poljanama i Srbija i Grad Beograd i Republika Srpska koliko su mogli, a najmanje država Hrvatska koja je najpre oštećenja njihovog domaćinstva okarakterisala tako da će određenim sredstvima finansirati obnovu objekata, a onda je odluku preinačila: da Paspaljima pomoć države nije potrebna.

Porušeni i oštećeni objekti zarastaju u divlje kupine i korov
- Procenitelj nam je dolazio jednom, pa posle i izvođači radova, ali mi nismo bili zadovoljni načinom kako su hteli da obnove objekte, siguran sam da ta rešenja nisu bila dobra – kaže nam Mile. – To kako su oni zamislili da urade potkrovlje i krovište nije bilo po pravilima gradnje. Zna se kad se kuća gradi ili rekonstruiše kako šta ide. Ne znam dokle ćemo ovako, u ovakvim uslovima živeti.

Sa teskobom u duši opraštamo se od Paspaljevih. Čini nam se da je zbog malo obnove u Majskim Poljanama mnogo nezadovoljstva. Već smo izašli na put kad začusmo Nevenkin glas.

- Ejjjj, novinari, zaboravih da vam kažem najvažnije: pozdravite mi Srbiju – konačno smo videli njen božanstven osmeh.

Ljubica Radanović u selu Ravno Rašće
Posle dvadesetak minuta vožnje stigli smo u selo Ravno Rašće. I u njemu svi kontejneri stoje. U jednom dvorištu jedna nova bela montažna kuća i jedna drvena sa prizemljem i potkrovljem. Domaćinstvo Radanovića, Ljubice (57) i njenog sina Dragana. Suprug Rajko je preminuo 1. maja ove godine.

- Potres nam je sravnio sve: kuću od 110 kvadrata, štalu, kolnicu, letnju kuhinju. Procenjena šteta je bila 100 odsto – priča nam Ljubica. – Posle desetak dana dobili smo privremenu kućicu. Drvena kuća od 55 kvadrata je donacija iz Austrije, stigla nam je u jesen 2021, ali je montirana i useljena tek godinu kasnije. Nedavno nam je završena još jedna montažna kuća takođe od 55 kvadrata, donacija iz Bijeljine. Ostalo je još dimnjak da se uredi. Država Hrvatska je uradila temelje, a onda je na njima postavljena kuća iz donacije. Za nju smo od države dobili i novac za kompletan nameštaj i belu tehniku.

Kućica za privremeni smeštaj u Ravnom Rašću
Obnovu svih drugih pomoćnih objekata finansirali su i radili, kaže, sami.

- Nije to bilo nimalo lako jer je građevinski materijal posle potresa užasno poskupeo – priča nam. – Ali kako je i dan-danas danas većini drugih u banijskim selima, mi smo još i dobro prošli. Dobili smo dve kuće ukupne površine kao naša porušena, ali znam da ima drugih koji su još u kontejnerima. Mnogi su ljudi, kad je država ponudila, uzimali po sistemu “daj šta daš”, pa sami obnavljaju koliko i kako mogu…

Žurila je Ljubica da namiri svojih 30 ovaca od kojih prodaje jagnjad, dve krmače, 11 prasadi. Živi od poljoprivrede iako joj je zdravlje ozbiljno narušeno… Sin Dragan radi kod privatnika, pomaže koliko može.

- On mi je sad sve. Nadam se radosti od njega, posle svih ovih naših tuga – kazala nam je na rastanku.

Milja Slijepčević
Vraćamo se u Glinu. Tražimo “kontejnersko naselje” koje je mnogobrojnim nevoljnicima posle zemljotresa bilo utočište. Kažu, više ga nema. Umesto njega, u naselju Banski dvori, pored Doma za stare, izgrađene su prizemne kućice. Ima ih više od 70. Lepo uređene. Tu su kažu nam Glinjani, smešteni oni čije se kuće još obnavljaju. Lepo su uređene, sa terasicama i sređenim prilazom… redom zvonimo na vrata: jedna, druga, treća… Tek na četvrtim vrata nam otvara starica Milja Slijepčević (85).


- Uđite deco, uđite. Otkud vi – govori nam dok polako korača u belim vunenim čarapama koje je, kaže, dobila još dok je bila u kontejneru. – Slikaćete me, a na slici će se videti sva moja tuga. Nasekiraće mi se ćerka u Čačku, treba da mi dođe sa njenom ćerkom u septembru, a druga mi je unuka udata u Zagrebu.


Baka Milja sada živi ovde, ali želi da se vrati u svoje selo Donja Bačuga
Pitamo je što je tužna kad sad ima lep smeštaj?

- Nemam reči koliko sam zahvalna što sam ovde u ovoj kući. Sve je novo, lepo sređeno, blizu su mi i doktor i apoteka. Ali, ja deco hoću mojoj kući u moje Donje Bačuge, hoću tamo da u svojoj kući samo još jednom vatru upalim, a ne daju mi da se vratim – otvara dušu baka Milja. – Tri godine nisam bila u njoj. Pukla je napola, pa se još nagnula… Velika, imala je podrum, sprat… Država treba da je obnovi, a još na njoj ni crep nisu pomerili. Ništa nisu uradili. Tako još stoji cela, a opet je nemam, obrasla u trnje… Mene niti ko šta pita, niti iko išta kaže oko obnove. Ne treba meni tuđe, hoću dok sam živa da odem tamo, ako ništa drugo hodala bih po avliji. I moja ćerka iako sad živi u Čačku želi da se obnovi njena roditeljska kuća, valjda ćemo dočekati… Svuda smo razbacani, niko nikom ne može pomoći…

Jelena Matijević; Večernje Novosti

Igor Marinković; Večernje Novosti