Nikola Bajić, Banijac koji je preživeo strahote Mauthauzena

MAUTHAUZEN - Gnev i prezir ostavio je iza zidina koncentracionog logora smrti u Mauthauzenu. Kada ga je, posle dve i po godine zatočeništva, 5. maja 1945. zbog oslobođenja logora konačno i napustio, i to na nemačkom biciklu, u Austriju se nikada više nije vratio. A živeo je još 45 godina. U sećanju su mu trajno ostala urezana zverstva, nečoveštvo i seanse smrti nacističkih SS vojnika i čuvara nad njegovim sapatnicima, ali je Nikola Bajić, Srbin iz Velike Graduse kod Siska, ipak sve to preživeo. Posle logora, u tridesetim se i oženio i dobio dva sina – Miloša i Dušana.

Miloš je danas član Udruženja logoraša „Mauthauzen” i koristi svaku priliku da podseti javnost na mesto užasnih stradanja u okupiranoj Evropi tokom Drugog svetskog rata. Za oca kaže da je njegov junak koji nije voleo previše da priča o životu u zatočeništvu. Istinu mu je otkrivao samo povremeno, i to uvek na njegovo insistiranje.

– U Mauthauzen je stigao iz banjičkog logora s 28. Tamo više nije bio čovek, postao je broj 23.164. Surove uslove života je preživeo jer je bio snalažljiv, optimističan, čvrste građe, a znao je nemački i mađarski – priseća se za "Politiku" Miloš Bajić svedočenja svog oca. Najviše je radio u kamenolomu, ali u u kuhinji – gulio je krompir. Tada se i ugojio. Imao je najviše kilograma u životu – 80.

– Takva sreća trajala je ipak kratko. Otac mi je pričao da su se uglavnom hranili korom od krompira i kuvanom repom. Umeli su čak i da ubijaju zalutale pse i mačke, a pošto nisu imali gde da ih skuvaju, mnogi su to meso kidali i jeli živo. Otimali su se i o ubijene logoraše kako bi se zgrejali, bar na kratko. Jednog takvog stave ispod, jednog preko sebe i eto toplote – priseća se Miloš ispovesti svog najrođenijeg.

Zatočenicima je najgore bilo u toku samog rada u kamenolomu do kojeg je vodilo 186 stepenika smrti. Često su stradali na putu ka kamenolomu jer su kamene stepenice bile klimave i klizave, a oni su morali da hodaju u drvenim klompama s kamenim teretom na leđima od nekoliko desetina kilograma.

– Pored zatočenika su hodali i stražari koji su ih tukli, a tu su bili i „esesovci” s psima. Šmrk hladne vode bio je obavezan. Ko nije imao sreće, taj bi bio bačen s litice u ponor gde se nalazila močvara. Ako preživi, morao bi ponovo uz stepenice, s obaveznim teretom. Onaj koji na putu do vrha zastane ili klone, bio bi dočekan čizmom u prsa – prepričava Miloš očevo iskustvo.

Deviza SS vojnika bila je da rad u Mauthauzenu oslobađa, ali odatle niko nije bio oslobođen. Naravno, bilo je onih koji bi uspeli da pobegnu, ali su tu bili lokalni žitelji koji bi bekstvo odmah prijavljivali nacistima. Sreća zatočenika kratko bi trajala, a „nagrada” za pokušaj bekstva bilo je streljanje ili još gore – mučenje najčešće u Guzenu.

Baš u to vreme kada je Nikola proživljavao životnu golgotu, zemljoradnik Milutin Banković, iz sela Slavnika kod Bojnika, posle nepune godine mučilištva i rada u kamenolomu, spaljen je u područnom logoru Mauthauzena, zloglasnom Guzenu. U glavni je stigao sa 17 godina, u zimu 1943, iz okoline Leskovca. Pokupili su ga Bugari i odatle prebacili do Banjice, a potom u Mauthauzen. Njegova porodica je saznala da je mučki ubijen od momka iz istog sela koji je ipak preživeo torturu, izvukavši živu glavu. Posle 75 godina, njegov rođeni brat Vojislav, s kćerkom Aleksandrom, došao je da mu oda počast. Nisu mogli da veruju svojim očima – u Guzenu, na temeljima nekadašnjeg logora niklo je veliko naselje s višespratnim kućama, a nekadašnja upravna zgrada zloglasnog logora, s originalnim stubovima na ulaznoj kapiji koji gotovo da nisu izmenjeni, danas je privatna kuća. Baš u vreme obeležavanja godišnjice oslobađanja, na mnogim kućama bile su spuštene roletne, a bilo je i onih žitelja koji su iznosili hranu kako bi je prodali potomcima zatočenika.

Za razliku od Milutina Bankovića, preživeli Nikola Bajić posle oslobađanja logora vratio se u rodnu Baniju, a do kuće je pešačio dva i po meseca.

– Od saveznika Amerikanaca uzeo je novi bicikl kojim je stigao do Guzena. Tu je nabasao na naciste koji su mu preoteli bicikl, ali su mu zauzvrat dali stari. Kada su naišli na ruske trupe, one su mu i to uzele, tako da je Nikola dalje morao pešice. U Austriju se nije vratio, a od države nije dobio ratnu odštetu, samo malu boračku pomoć, kao dodatak penziji – otkriva sin preživelog zatočenika.

Možda je i bolje što se tamo, gde mu je život visio o koncu, nikada nije vratio. Da je video kako danas, dok kroz Austriju prolaze kolone autobusa s delegacijama iz celog sveta koje svakog maja već 74 godine odaju počast stradalima, ima i onih lokalaca koji dižu ruke u znak inače zabranjenog pozdrava „Hajl Hitler”, Nikoli Bajiću zasigurno ne bi bilo svejedno. Toga se nagledao za ceo svoj život.