Krajišnici u Krnjači: Rane duboke, nada jedva tinja

BEOGRAD (Večernje novosti) - Rampa na ulazu Kolektivnog centra u Krnjači deli 250 stanovnika od ostatka sveta. U memljivim barakama 88 porodica iz Krajine. Većina u teškoj zdravstvenoj i materijalnoj situaciji. Za njih „Oluja“ još traje. Ipak, unutar ovih žica našli su kakav-takav mir. Ali, da je dobro - nije, kazuju gotovo uglas.

Ni posle skoro dve decenije od „Oluje“ izbeglice iz Hrvatske se „nisu snašle“ ovde. Broje godine od prvih pucnjeva na dalmatinskom kršu, spaljenih ognjišta po Slavoniji i Kninu. A svaka nova godišnjica dočekana u privremenom smeštaju ubije im još pomalo preostale nade.

S jadom u grlu i bolom u srcu stanari ovog naselja teško pričaju o mukama koje su ih dovele u ovaj privremeni smeštaj. Rane su duboke, kažu, i ne valja ih dirati. Ponovno sećanje na dan kada su pod vatrom hrvatskih snaga morali da napuste svoja ognjišta budi revolt u njima.

- Lakše mi je kada se ne sećam tih dana - priča Smiljana Dodoša, baka od 82 godine, koja svoju starost provodi u Kolektivnom centru, u svojoj sobici od 12 kvadrata. - Ma dobro je da smo živu glavu izvukli, ima i onih koji nisu...

Na tremu ispred barake zatekli smo još jednu staricu. Dragica Ivković, sa 75 godina i teškom mukom koju je kao izbeglica prevalila preko svojih leđa, i dalje ne gubi duh, a ni smisao za humor.
- Kako sam bežala u Srbiju?! Pa u opancima, kao svaka seljanka, kako drugačije - seća se tih crnih dana baka Dragica, koja je u Beograd došla iz rodnih Brđana, sela kraj

BARAKE Građevinsko preduzeće „Ivan Milutinović“ PIM je vlasnik kampa, ali ga od 1993. godine iznajmljuje republičkom Komesarijatu za izbeglice. Barake imaju po 17 soba, površine od osam do petnaest kvadratnih metara, i u njima borave najviše tri osobe. U jednoj baraci živi između 30 i 40 ljudi koji koriste četiri toaleta i tri tuš-kabine. U kampu radi i kuhinja, a otvorena je i vešernica.

Siska. - A radila sam i kao kuvarica u vojsci. A onda sam se ovde snalazila kako sam umela. Za hleb sam zarađivala kao konobarica, u kafani na Palilulskoj pijaci. Eto, sve to, da bih pod stare dane spavala, jela, živela u 12 kvadrata.

Bezbrojna obećanja koja su slušali u proteklih 19 godina, počela su da dovode u pitanje prvobitna uverenja, kako baka Dragice i Smiljane, tako i drugih sa sličnom sudbinom, da je boravak u izbegličkom centru samo privremen. Rajka Manojlović, koja je sa bebom od tri dana došla u Krnjaču, i tu ostala skoro dve decenije, sve manje veruje da će ikada i napustiti radničke barake.

- Već godinama tražimo svoje mesto pod suncem - priča Rajka. - Dođu svi za godišnjicu, pitaju nas kako smo i onda nas iznova zaboravljaju. Polako gubimo nadu da ćemo ikada imati svoj krov nad glavom, uprkos obećanjima koja pljušte...


STO NOVIH STANOVA

Kolektivni izbeglički centar u Krnjači, prema najavama beogradskih vlasti, biće zatvoren do kraja 2016. godine, a porodice koje u njemu trenutno žive dobiće bolje uslove za stanovanje. Predviđeno je da država, uz pomoć donacija, sagradi 100 stanova u Kamendinu i Velikom Mokrom Lugu, gde će se useliti izbeglice iz Hrvatske i Bosne, kao i raseljeni sa Kosmeta.