Keruša Dena godinu dana posle Oluje tražila vlasnike od Petrinje do Rume: Ovo je priča njene vlasnice Tatjane

Detalji: Miloš Dojčinović; Telegraf; Oluja; 09 Avgust 2022; 2430

RUMA - Keruša Dena godinu dana nakon zločinačke akcije Oluja, prešla je pet stotina kilometara ne bi li ponovo pronašla svoje vlasnike. Lutala je kroz nepoznate gradove i ulice, prolazila preko planina i reka da bi na kraju ponovo osetila topli zagrljaj svojih gazdi. Upravo zbog ove dirljive priče za koju važi ona maksima “život piše romane”, ova keruša je postala planetarno poznata.

Njena vlasnica Tatjana Radanović ispričala je za “Telegraf” legendu o najpoznatijoj keruši i otkrila dirljive detalje iz njenog, ali i svog života.

– Mi smo nju dobili 1991. godine, pred sam početak rata. Ceo ratni period je provela sa nama u podrumima i u izbeglištvima – započinje priču Tatjana Radanović.

Ona kaže da je Dena bila vredna Keruša koja je u stopu pratila svoje vlasnike i znala gde se ko kreće.

– Moj otac je bio vozač autobusa u Petrinji tokom rata. U tom strašnom periodu se autobusi nisu parkirali ispred firmi, tako da je moj otac parkiravao autobus ispred kuće. Tako da je Dena dobro poznavala taj miris autobusa. Naša neka teorija je da je ona znala po mirisu autobusa da ga nađe – priča Tatjana.

Kada je tog nesrećnog avgusta 1995. godine počela Oluja, Tatjana i njena porodica su bili raštrkani na sve strane. Kako kaže, dogodilo se da baš tog dana njen otac bude na položaju.

Petrinja je bila pored same linije fronta i bilo je veoma strašno živeti u datim ratnim uslovima. Kako kaže, mama i brat su odmah izbegli kamionima sa balvanima. Nisu uspeli ništa da ponesu od ličnih dokumenata i stvari. Tatjana je tada bila već smeštena na sigurno u Dvoru na Uni, a keruša Dena se izgubila.

– Svih ovih godina trpeli smo raznorazne komentare od “kako ste je mogli ostaviti”, do “kakvi ste to vi ljudi, što je niste tražili” kao da smo mi bili na izletu, pa smo mogli na miru da je tražimo, a ne da bežimo i sačuvamo vlastiti život – priča Tatjana.

Nakon rata su živeli u izbegličkom centru u Rumi i borili se da prežive. Ali, onda događaj tog zimskog 22. decembra 1996. godine promenio je njihov uobičajan svakodnevni život.

– Mi smo nakon rata živeli u izbegličkom centru u Rumi. Dena se pojavila 22. decembra 1996. godine. Tog dana brat se vraćao iz škole i prolazio je pored jednog parka. Video je gomilu kučića kako se igraju, i primetio je jedno žuto kuče, pozvao je imenom i ona je odmah skočila na njega, shvatio je da je to naša Dena – kaže Tatjana dodaje:

– Odmah ju je doveo kod nas kući. Otac i majka su bili u šoku. Nisu mogli da veruju da je Dena u pitanju, pošto je bila mršava i sva ofucana.

Kerusa Dena2

Kada se te zimske noći Tatjana vraćala iz škole, u njihovoj izbegličkoj sobici koja je bila puna ljudi, primetila je da svi plaču. Za trenutak se uplašila da nije opet u pitanju neka nesreća, međutim ubrzo je shvatila da im se vratila Dena.

– Čim sam je videla, odmah sam pala na kolena, ona je skočila od radosti na mene, lizala mi je ruke od sreće i bio je baš dirljiv prizor – objašnjava Tatjana.

Nakon četiri godine izbeglištva, Tatjana i njena porodica su se preselili za Kanadu. Poveli su i Denu sa njima i ona je nekako uspela da dobije papire za tu zemlju. Na svu sreću, kako kaže, čovek koji je radio u kanadskoj ambasadi je znao za njenu priču, tako da je dobila papire bez problema.

Dena je živela sa njima u Kanadi do 8. avgusta 2006. godine kada je preminula. Imala je 16 godina. Sačuvali su njen pepeo u urmi.

Miloš Dojčinović; Telegraf