Ime mu je Slobodan. Tada, avgusta 1995. godine, bio je šesnaestogodišnji dečak, ali u mojim očima veliki čovek. I onda, ali i sada on je naš heroj.
On je spasao mene, sestru i majku od zla koje je dolazilo. On, Slobodan, nas je odveo u slobodu. Zato bismo voleli da ga pronađemo, da vidimo da li je dobro i da mu se zahvalimo, jer nas sigurno ne bi bilo da nije bilo hrabrog dečaka.
Ranka Ličina (37), devojački Mraović, veli nam da svoja živa sećanja na pre 27 godina, kada se našla u izbegličkoj koloni bežeći pred hrvatskom “Olujom”, nikada, ne blede. Tog dana, kada je sa majkom Vesnom i sestrom Danielom, sela u “golf dvojku” glinskih registarskih oznaka, jarko crvene boje, i iz sela Bjele Vode, nedaleko od rodne Gline krenula ka Prijedoru, srela je mladića, koga je samo jednom u životu videla. Iako golobradi dečak, Slobodan je, videvši da su majka i dvoje dece, tada desetogodišnja Ranka i šestogodišnja Daniela, u nevolji, pritekao u pomoć i izbavio ih iz grotla zla u kome su se našli.
- Naš otac Ranko bio je mobilisan, radio je za “Slavija trans”, i bio je angažovan da autobusima odvozi Srbe iz Gline i okolnih mesta. Majka, sestra i ja smo boravili kod bake, majčine majke u selu Bjele Vode. Tata je majci pre tog dana na par minuta objasnio kako idu komande na našem “golfu”, kako bi nas ona izbavila kada krene vojna akcija pred kojom smo morali da bežimo. Tog nesrećnog dana, pošto smo videli šta se dešava, majka je nas dve strpala u auto i, bez obzira što nikada nije sela za volan, ona je startovala “golf” i krenuli smo, bežeći od rata – seća se Ranka.
Već posle par kilometara, u selu Žirovac, Vesna, tada mlada, dvadesetšestogodišnja majka, u strahu i panici, nije mogla dalje. Kolone automobila i traktora oko nje, uplašile su je, te dalje nije smela da vozi. Počela je da plače, da doziva za pomoć.
- Ispred nas, u dugoj koloni bio je beli “jugo”. Pomerali smo se po milimetar, dva, ali mama nije mogla više da vozi. U “jugu” su bile tri devojke, zvale smo ih da nam pomognu, da neka od njih pređe kod nas u auto i da vozi. Međutim, i one su bile početnice, odnosno nisu znale da voze, tek jedna od njih je, iako neiskusan vozač, pomerala auto, bučno, sa puno gasa. Mislile smo da je sa nama gotovo, da moramo da stanemo – ispričala nam je Ranka.
- Niotkuda se odjednom pojavio on, dečak. Samo je kazao mojoj majci da se pomeri na suvozačevo mesto i on je seo za volan. Rekao nam je da se zove Slobodan i da zna da vozi, ali da nema vozačku, ali kome je tada bila bitna vozačka, samo živu glavu da izbavimo. Vozio nas je oko 90 kilometara, u koloni, mic po mic. To je dugo trajalo. Sećam se da je mami stalno govorio: “Gospođo, nemojte da plačete biće sve dobro”, a ona njemu: “Dete, polako, nemoj da zaspiš”… Vozio nas je sve do Prijedora, gde nas je preuzeo moj ujak.
Ranka dodaje da se Slobodan tada oprostio od njih i otišao da traži svoju porodicu. Tih dana ga je srela još jednom, videvši ga u izbegličkoj koloni na manjoj traktorskoj prikolici.
- Sećam se tog osmeha i mahanja kada nas je video. Često ga se setim, jer u mojim tadašnjim godinama on je za mene bio, ali i ostao heroj, koji nas je spasao. Često ga i u našoj kući, na porodičnim okupljanjima, spominjemo. Želim samo da ga sretnem, da znam da je dobro, da mu se zahvalimo, a možda, ako on želi, možemo i da postanemo dobri, porodični prijatelji. Pomozite mi da pronađemo Slobodana. Ono što još znam je da je spominjao Obrenovac, možda je sada tamo. Rekao nam je i da mu je majka lekarka. Moja mama mi je još i kazala da, ako se dobro seća, da je Slobodan iz mesta Plaško, to je mesto u Lici – zaključila je Ranka.
Porodica
Ranka sa svojom porodicom danas živi u Staroj Pazovi, gde se doselila sa suprugom nakon udaje. Roditelji i sestra su u Golubincima, i svi, kako veli, jarko žele da se sretnu sa Slobodanom.
- Majka sam dvoje dece i želim da Slobodana upoznaju i moj suprug i moja deca. Nadam se da će se neko javiti kome je ova priča poznata i ko, možda, poznaje našeg heroja – rekla nam je Ranka.
