Priča o četvrt veka i dvadeset i jednom gramu

Ovo je priča o četvrt veka i dvadeset i jednom gramu...

Danas se broj popeo na 25... zvaničan broj...onaj pravi...pa dodajte mu još jednu nulu.
Rekao bi čovek da toliki protok vremena ume da odnese tugu..i bio bi pravu..ili da te makar nauči da živiš sa bolom...ali onaj 21 gram u nama, ono nevidljivo, ali tako osetno..ne dozvoljava ti...pa taj neki čovek ipak nije u pravu.
Tih 21 gram...to odnese prevagu nad tonama...nad vremenom...nad razumom...nad zlom...i večno te uči ko si i šta si...i odakle si i dokle si, jer ona, ona ne zna koliko si kilometara odmakao...u koloni...i gde je ta kolona stala.

Duša zajedno sa telom je ono što čoveka čini čovekom, slobodnim, neponovljivim i besmrtnim...i nadasve ranjivim...pa je lako ako nemaš dušu..živiš bezbrižno...nema šta ko da ti meri kada odeš odavde ka gore...
Nemaš slobodu ma koliko da si ljudi uklonio, sklonio, oterao...nisi neponovljiv već si samo djavo koji to ne skriva...i smrtan si...ubio si druge jer nisu podobni, jer si uništavao sne svih onih koji su imali nadu...slaviš što si tela oterao...ubijao... satanizovao...ali ti si samo običan jadni gUbitnik...jer dušu nisi uspeo da ubiješ...

Kažu da posle smrti Arhangel Mihailo meri dušu, stavlja je na kantar...odnosi je na nebo i utvrđuje koliko je greha ta duša imala, a koliko dobrih dela...
Koliko danas teži jedna krajiška duša...
Koliko danas ta duša u krajišnika oseti svu težinu svih bitisanja na autohtonom području...na mestu svog nastanka, na mestu rodjenja?
Sa koliko bola se ona nosi...od jada i ovna...od jasena ovcama okružena...od glinskog krsta iskrivljenog pod naletom kame koja je sekla jer ništa drugo nije umela...
Koliko je jaka ta duša?
Zna li ko?
...nije joj lako, jer veliki teret vekova na sebi nosi...
Vekove borbe za puki opstanak, za koru kruha, za hvat soli, za kap vode, za ono pravo i slavno u njoj.

Sve što postoji spoznaje se čulima, ili se percipira umom.
Kojeg je ukusa tuga, kako miriše...kako razumeti mržnju vekovima staru samo zato što si ono što je neko drugi zamislio da nemaš prava da budeš, jer Bože moj, to je samo Srbin. Nisu u stanju često ni da izgovore tu reč, Srbin...pa kažu Pravoslavac...kao da je to nešto pogrešno? Nisu ni svesni koliko je to pravo...na slavlje se ponosiš.
Dušo moja krajiška, klali su te gde su stigli, pod Kozarom da ih niko ne vidi, u Gradiškoj da ih svi čuju, u mom gradu su te pred Bogom pod nož stavljali jer na Boga nisu mislili...a ti si im to sve oprostila...onako, kako samo duša može... sažalila si se na nesreću koju su crnim uniformama oslikavali...U umovima Umobolnika... oprostila si im...ali nikada i ni po koju cenu ne smeš da zaboraviš, jer ima nas još, a oni bi još malo da te taknu svojim tananim oštricama...
E zato si najveća, krajiška dušo...

Danas...jedan četvrt veka od završnog čina i dalje živiš...snagu nam daješ...ne dozvoljavaš nam da mrzimo i ako smo hteli.. često i opravdano...ali ne ide, jer nismo mi te fele...jer bi te uprljali...i na ponos nam je to. Tak'i smo...

Duša je dah Božji i budući da je nebeska, ona trpi zato što je pomešana sa maglom, prašinom, muljem, talogom...ali ona, to je svetlost zatvorena u pećini čovekovog oklopa, još uvek božanstvena i neugasiva.
Zato ove naše krajiške duše nigde nisu otišle nakon četrdeset dana...one i dalje idu u koloni...i prave krug od rodjenja do Rače i dalje...ko zna dokle...ali uvek i zauvek, vraćaju se korenu...taman ako i neka slučajno zaluta.

Kao ona u onog što ju je prodao i pljunuo na grob svoje babe i svih drugih baba ugašenih na pragu ognjišta svoga jedinoga..kao one dve što su pljunule na devetnaest tela prezimena svog...i sada se javno stide zbog toga što su, pa pokušavaju da budu ono što nikada ne mogu da budu...ali tuga je njihovo breme i duša koju ne mogu da promene, vratiće se kad tad...u ovom životu ili kad odu po istinu...

...znam da savršena oluja ne postoji...uvek sve dodje na svoje...pre ili kasnije...samo treba biti strpljiv...i jak da izneseš to..a mi...vlasnici krajiških duša...trajaćemo dokle budemo čuvali naše duše krajiške...ovakve kakve jesu, ponekad preke, ponekad inatne, ali čiste...i što bi rekao jedan mag pisane i otpevane reči...Duša nije na prodaju.
Ove naše smo samo pozajmili od predaka koji su nam obezbedili da ih imamo...moramo da je vratimo tamo dje rodjenja...i hoćemo...u koloni...koja večno traje.