Dragana Radonjić: Da se ne zaboravi!

I opet su žive slike. I opet se budi bolno, gotovo opipljivo sećanje. I opet je 05. avgust 1995. godine. Zvuci sirene paraju jezivu tišinu noći. Majka nas budi iako zna da spavanja nije ni bilo. Bar ne pravog spavanja, još od 1992. godine kada je snove prekinula smrt oca. Samohrana majka, borac, sa dve desetogodišnje devojčice na svojim plećima, blagim pogledom nas je uveravala da će sve biti u redu i da samo treba da se sklonimo na kratko dok pošast ne prođe. Mislim da je znala da neće proći, a sada znam da nikada nije ni prošla.

Odlazimo u podrum pun baka, tetki, majki i sestara. Niko ne progovara ni reč, iako nas je preko dvadeset u skučenom prostoru. Napetost i neizvesnost ukradu tek poneki uzdah onih slabijih. Teška je to muka kada ne znaš gde ti je otac, sin, unuk ili brat. Po ko zna koji put razum i srce odbijaju da prihvate stvarnost. Ne mogu da prihvate stvarnost jer je neizbežno bolna. Nosi sa sobom teško breme. Nosi sa sobom tugu.

Posle teške, neprespavane noći i višestrukih napada, svanulo je još teže jutro. Sunčano jutro koje nije ogrejalo. Sunčano jutro koje je bilo hladnije od zime. Izlazimo iz podruma. Ostaci sinoćnjeg napada, sveže ruševine i miris paljevine, slute na zlo. Iako nije bio prvi napad, iako smo preživeli mnogo napada pre ovoga, nešto je bilo drugačije. Nemir odraslih je bio drugačiji. Njihova zebnja je bila drugačija. Tiha, bez reči. Nekolicina ljudi trčala je putem, noseći u naručju bosonogu decu. Na pitanje majke zašto trče kada je opasnost prošla, usledio je odgovor koji je ostao urezan u pamćenje: „Vojska se povlači, Krajina je pala, kome je život mio neka beži što pre“, bile su reči žene čije ću lice pamtiti do kraja života.

I tako je otpočeo kraj. Kraj detinjstva, kraj nedosanjanih snova, kraj dečje bezbrižnosti, kraj svega poznatog. Otvorena su vrata neizvesne budućnosti, ako je ona za nas Krajiške Srbe uopšte tada i postojala. Jednom je neko rekao, ako izgubiš roditelja gubiš prošlost, a ako izgubiš dete gubiš budućnost. Mnogo je onih koji su u Krajini izgubili prošlost i previše onih koji su izgubili budućnost. Juče smo još imali sve, a danas nemamo ništa. Svežanj fotografija koje treba da sačuvaju uspomene i par kesa stare garderobe koja će nam trebati kada se sklonimo na Šamaricu dok pošast ne prođe. A niti smo se sklonili na Šamarici, niti je pošast prošla. Otišli smo bez mogućnosti povratka. Otišli smo onako najteže i najbolnije. Otišli smo i ostavili svoje najmilije. Ostavili smo ih da čuvaju uspomenu na živote stotina hiljada Srba koji više ne postoje. Postali smo izbeglice čiji je identitet do nedavno, čak i u našoj Srbiji, predstavljao samo statistički podatak. Čije su se sudbine ticale nas samih i čiji je život zavisio od nas samih.

Danas, posle dvadeset i četiri godine, mogu da kažem da sam srećna. Danas moju Krajinu nosim u srcu i danas sam ponosna što sam Srpkinja u Srbiji. Ponosna sam na moje Krajišnike što posle svega proživljenog, nismo izgubili glavu, već smo zavrnuli rukave i postali ravnopravni članovi društva. Dokazali smo, po ko zna koji put u istoriji našeg naroda, da su naš srpski ponos i inat, naše najjače oružje, da se naša snaga ogleda u našem intelektu, da se naš uspeh ogleda u našem mukotrpnom radu! Da zajedno možemo mnogo i da zajedno vredimo mnogo!

Da se razumemo, raselili smo se svugde po svetu i za to ne treba tražiti krivce. Migracije stanovništva su odvajkada karakterisale svetske demografske prilike. Valjda smo baš mi morali biti deo tog nesrećnog migracijskog ciklusa. Ali, ono što sa sigurnošću možemo dokazati, jeste činjenica da mi Krajiški Srbi više nismo nevidljivi u Srbiji. Da smo dobili pre svega poštovanje koje zaslužujemo i da smo dobili priliku za normalan život koji zaslužujemo. Jako je bitno da naglasim da ovo mišljenje nema nikakvu političku konotaciju niti ima veze sa bilo kojom političkom strankom u Srbiji. Ono ima veze sa konačnim razumevanjem tragedije koju smo preživeli i ima veze sa prilikom koju je svako od nas ravnopravno dobio. To je ono što poštujem i na čemu sam zahvalna!