JAGODA KLJAIĆ: JESENSKI DIVAN NA GANJKU

- Svjet je pobudalja i tu se nema šta raspredati. Vid samo one Đuranove, o dragi bože šta je to na se navukla, nit su lače nit su, one, štramplice, kakao sad tome kažu, majice.

 

- Nijesu Maco majce, nego s tajce.

 

- O, ko da je važno to jedno slovo, kakvo ruglo, ozad joj ispala ona krumpirača, kako to jedna udana žena koja ima djecu more tako izgledat.

 

- Što b ona kad je sva nesklavorna, ne more žena sad bit nego kaka je. Aj što s zapela za nju, boli me starka kako izgleda, pa svi znamo da je ona smlata svoje fele, ima ona onoga svoga mumlešu, pa ako j dobra njemu … Van, bila ja dopodne vani, ošetala do Zorinog orasa, rodli su ove godine što odavno nijesu, bojim se doće neko prije mene, a ja najbliža. 

 

- Štoš kad nema nikoga njijevoga ođe, a bila b šteta da propanu.

 

- Ne b propali pored Vuje, taj samo oda i šara očima, đe šta ima što b se moglo drpiti, neće on tamo đe neko živi, al đe pusto, to bi ćio da sve bude njemu. E, baš neće taj oras, pazću na njega ko da je u mojoj avliji.

 

- Aaa …

 

- Čekaj, ćut Maco da završim, ćede ti kazati kako to jutros iz Milevne kuće mirom miriši, štrudljin od jabuka, valjda ga taman istavla, kad me vidla kroz pendžer samo j izlećala na prag, ma nema ti majke da te ona pozove u kuću i nešto ponudi, tako ć i ja drugi put, ja sve iznesem pred nju kad mi bane, a ona ni riječi, da je bar rekla: evo ja prijo zamjesila štrudljin, taman ga izvadla iz rola, ponudla b ti al ne mogu ga sjeći vreloga, aj dođ popodne da probaš i da se izdivanimo A zna se doklatarti po ribež za kupus, dobće ga ove godne maunu, reću da sam tebi posudla, a ti reci da ga još trebaš.

 

- A što ti Anđo paziš na svaku sitnicu, šta te briga za njen štrudljin, ko da ti seb ne mereš sama zamjesti.

 

- Baš teb ništa ne vrjedi govorti, ti Maco ništa ne svaćaš. I samo tešeš po svome, kaj švabo tralala.

 

- Oću te pitat, al m ne daš rječ reći, jes ti vidla u srjedu kad si išla u varoš one polomljene grane u Ćojčinom voćaru. Jadan čojek, niđe nikog nema, ne more sam, niko nema vremena da mu pomože, svi se bore sa svojim, rodla šljiva ove godne kako nije zadnjije osamnajst.

 

- Est vraga baš osamnajst, kako ti tako dobro petiš. Pa bilo i neke godne dobroga roda.

 

- Jest bilo dobroga, al nije bilo vako, ne služe me noge, ova jedna j  kljakava, al mi je pamet još bistra. Lanjska godna nije ništa valjala, nije ni čudo, bila j prestupna. 

 

- Kake sad veze ima lanjska godna s ovom.

 

- Ošle s rode rano, biće jaka zima. Ko zna kad će jope šljiva vako rodti. Ma išla b sama Ćojci pomoći kupti, al kakvo je selo, krenće svašta divanti, ne treba to meni u ovim godnama, ja sam bez čojeka ostala kad sam imala trijestipet.

 

- Ope lupaš Maco, nekob nešto za tebe staru pričo. Pitala sam ja Ćojcu šta će s tolkom šljivom, ko da on ne zna da je šteta, kaže da nudi džabe samo da neko pokupi i niko neće. 

 

- Rekla sam ti da je narod pobenavjo.

 

- A on je sebi ukupjo kolko ima buradi, nema više ušto mećati, došo b njemu sinovac sa ženom pomoći, al što će čojek gubti dan i dolazti bez ike koristi. Priča i kuma Jela, srele se pred onim dućanom đe se vrata sama otvaraju, da je po selma poćera za bačvama, nemaju ljudi, nemaš od koga posudti, svima treba.

 

- Biće dobre rane za divlje svinje, samo još fali da uđu u selo, eno noćas načeli Dujine kuruze, prošli kraj Jovini, ne mereš to vjerovati, kako s baš pogodli Darine i Dujine, baš mi ža ljudi, vrjedni su i kućevni.

 

- Valjdas druge fele, pa svinjama slađi.

 

- Meščini da teb ona voda u džezvi već uskuvala i kinla.

 

- Što m ne reče prije, ja zaboravla, zapričale se, sad ću ja kavu.

 

- Pao mi cukur na dno one tegle od tri litre, ne znam bil smjela otvorti i promješati, to sam metla samo ispučene šljive za nekuvani kompot, red šljiva, red cukura i ozgo zalila sa zerice rakije, samo da dobije miris. Nije velka greda ako se i pokvari, al baš bi volla viđeti kako će biti.

 

- Sve će to uzimu dobro doći.

 

- Kako t se drži pekmez? Kolko s ga dugo kuvala?

 

- Četri sata, da me i pekmez, sve mi je zašprico, ja ga za moje kape više neću delati.

 

- Neš vraga, do dogodne, do drugije šljiva. Ja sam kuvala pet sati. A što nijesi obložla zid masnijem papijerom, znaš da šprica.

 

- Malo m je laglje jerbo sam kuvala u ljetnoj kujnji, to će meni moj Rade na proljeće prekrečti, ako budemo živi i zdravi.

 

- A što ne b bili.

 

- Evo kave, pravla sam ja jutros i uštipke, ladni su, al ne smeta.

 

- Kako s pravla a nis rekla?

 

- Ja Maco brez tebe ne morem ni na zavod.

 

- Nego, kako ćemo mi u subotu na Malu Gospojnu? Ja ne merem pješke pa da mi je bog brat.

 

- Ne znam ni što ć obući, ona m je crna aljca već sva izanđana, a nemaš šta kupti, gledala sam u srjedu na placu, nema i nema, sve nešto malo, usko, samo za curićke.

 

- Pitam ja tebe kako ćemo mi otići do varoši. Nazad i nekako, uvjek se neko nađe da nas poveze, al do tamo. Obućemo nešto, nećemo valjda ić kaj od matere rođene. Imaš onaj novi rubac.

 

- Da te i rubac, te da te i rubac, pa neć se valjda u njega sva zamotat. Vala krenćemo pa neko će nas pokupti.

 

- Kako godijer da kreneš i što godijer da obučeš, selo će svoje divanti.

 

- Donešta i selo!

 

- Samo da ne bude kiše za Gospojnu!

 

 

Autor:  Jagoda  Kljaić