"Tragovi i talasi“ Nenada Grujičića: Nesvakidašnja knjiga

U izdanju Brankovog kola upravo se pojavila knjiga „Tragovi i talasi“ Nenada Grujičića, štampana u znaku 190. godišnjice dolaska Branka Radičevića u Karlovačku gimnaziju, 140. godišnjice podizanja prvog spomenika Branku Radičeviću na Stražilovu i 130. godišnjice osnivanja lista „Brankovo kolo“ u Sremskim Karlovcima. Obimom na 652 strane, sa iznenađujućom lepezom žanrovske raznovrsnosti, ova retka knjiga je svojevrsni bedeker kroz autorovu dosadašnju karijeru. Najpre, i pre svega pesnik, u „Tragovima i talasima“ nalaze se Grujičićevi dosad u knjigama neobjavljeni eseji, kritike, prikazi, zapisi, članci, proza, poezija, prevod, monodrama, reportaže, putopisi, pisma, polemike i intervjui.

To su tekstovi koji su objavljivani u periodu od 1975. do 2025. godine, dakle, pred nama je „književni kalendar“ od pola stoleća neprekidne stvaralačke aktivnosti Nenada Grujičića. Tekstovi su štampani u Glasu omladine, Dnevniku, Književnoj reči, Letopisu Matice srpske, Književnim novinama, Politici, Borbi, Večernjim novostima, Blicu, Pravdi, Glasu Podrinja, Dometima, Oku, Tribuni tineretului, Književnosti, Ninu, Mladosti, To jestu, Poljima, Sveskama, Glasu Srpske, Nezavisnim, Kozarskom vjesniku, Eliksiru, Podrinjskom telegrafu, raznim magazinima, revijama i katalozima. Zatim, tu su i tekstovi sa klapni knjiga, kao i recenzije, pogovori i predgovori, i napokon jedan manji broj priloga sa sajta Brankovog kola. Postoji i rukovet dosad neobjavljenih tekstova koji će prvi put izaći pred čitaoce baš u ovoj knjizi. U svakom ciklusu knjige „Tragovi i talasi“ tekstovi su složeni hronološkim redom.

Urednik edicije „Cvetnici“ Brankovog kola, Rastko Lončar, o knjizi je napisao: „Tragovi i talasi su knjiga u nizu koji potvrđuje poziciju koju je Nenad Grujičić definisao sebi (i sobom) u prostorima srpske književnosti: pesnik i svestrani stvaralac, kritičar i kulturni pregalac koji želi da afirmiše istinski talenat i mlade autore, ali i druge pesnike, pisce i umetnike raznih žanrova, visoke umetničke vrednosti, razobliči negativne mehanizme vrednovanja, istraži fenomene poezije i pesničkog stvaranja, postavi srpsko pesništvo u širi kontekst svetske književnosti, garantujući za sve napisano zalogom ličnog iskustva i kvalitetom sopstvenog stvaralaštva.“

A recenzentkinja knjige, Bojana Jelenković, pored ostalog, kaže: „Imamo dragocenu priliku da pratimo poluvekovni razvoj jedne stvaralačke prirode kroz izražavanje svesti o drugim stvaraocima i pojavama, i njihovim sudbinama. Mnogostruka je vrednost ove jedinstvene knjige: višedecenijsko poniranje u jezik i književnost, negovanje stvaralačkog entuzijazma i upoznavanje sa pesničkim (književnim), kulturnim i društvenim (ne)zgodama. Ovo je knjiga koja nam pokazuje šta znači biti i ostati Čovek i Pesnik!“

Donekle slična ovoj, ali ne po žanrovskoj širini i dubini, jeste delimično Grujičićeva knjiga "Ruku na srce" (Službeni glasnik, Beograd, 2014), kao i knjige "Prokrustova postelja" (Stražilovo, Novi Sad, 1988), "Ples u negvama" (Prosveta, Beograd, 1997) i "Polemike i odušci" ( Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 2004), koje su kroz vreme bile svojevrsni uvod u ovo retko delo.

Knjiga „Tragovi i talasi“ započinje Grujičićevim tekstovima, „O kome brine Prva knjiga?“ i „Šta je novo u stvaralaštvu mladih?“, objavljenim u novosadskom Dnevniku (1977) i beogradskoj Književnoj reči (1978), čime se otvara ciklus „Mladi dobošar (Poslednja četvrtina dvadesetog veka)“. Slede članci i tekstovi „Kakve su nam knjižare potrebne“, „Zbornik svetske poezije“, „Iznenađeni nobelovac – Česlav Miloš“, „Godine bez Književne omladine“, „Gosti stigli, domaćina nigde“, „O angažovanju mladih stvaralaca“ i drugi.

U ciklusu „O pesničkim prvencima“, nalaze se prikazi autora koji su se sedamdesetih godina prošlog veka sa svojim prvim knjigama javili u specijalizovanim edicijama za početnike pesnike i pisce, kao što su „Pegaz“ Književne omladine Srbije u Beogradu, „Prva knjiga“ Matice Srpske u Novom Sadu i „Nada“ sarajevske Svjetlosti, zatim u novosadskom „Stražilovu“ i beogradskoj „Prosveti“.

Neka od predstavljenih imena iz tog perioda, na neki način nisu izdražala teret vremena i gotovo su nestala sa pesničkog horizonta, za razliku od nekih koja su ostala aktivna sve do današnjih dana. Pojavom i osvetljavanjem u novoj knjizi Nenada Grujičića, „Tragovi i talasi“, pomešana jedna sa drugim, zaboravljena imena danas oživljavaju i dobijaju krila za nastavak književnog pretrajavanja: Vojislav Knežević, Milenko Fržović, Dušan Praća, Gordana Ćirjanić, Kristina Janjetović, Dragan Lakićević, Dušan M. Knežević, Rajica Dragićević, Rale Nišavić, Nenad Šaponja, Ljiljana Petrović, Radoslav Milenković i drugi. U prikazima Nenada Grujičića zahvaćene su i prve prozne knjige mladih pisaca koji su se pojavili u to vreme: Radmila Gikić, Danica Vujkov, Mirjana Dujin, Nemanja Mitrović, kao i Novica Milić sa svojim književno-teorijskim prvencem, i drugi.

Zatim slede intervjui koje je mladi Grujičić pravio i objavljivao u novosadskom „Glasu omladine“ i studenstkom književnom listu „To jest“, te beogradskoj „Književnoj reči“, početkom poslednje četvrtine dvadesetog stoleća. On pravi intervjue sa svojim vrsnicima (ispisnicima) koji će kasnije, ispostavilo se, postati značajna imena srpske poezije i književnosti: Nikola Vujčić, Zlatko Krasni, Vladimir Kopicl, Đura Đukanov i Jovan Delić.

U ciklusu „Knjige ine, pesničke“, potom, Grujičić pokazuje i otvara svoje tekstove iz minulih decenija u kojima se bavio knjigama pesnikâ koji su već izašli iz prvenačkih pelena i uveliko zagazili na šire polje književnosti: Zoran Đerić, Vladimir Jagličić, Božidar Mandić, Laslo Blašković, Vojislav Karanović, Duško Novaković, Zoran Kostić, Enes Kišević, Raša Perić, Blagoje Baković, Radmilo V. Radovanović, Miroslav Aleksić, Zoran Slavić, Zoran Gaši, Saša Nišavić, Sekula Šarić, Zoran Hr. Radisavljević, Miodrag Petrović, kao i Vujica Rešin Tucić sa knjigom svojih kritika i prikaza.

U knjizi se nalaze i tekstovi o dvojici ruskih pesnika, Vjačeslavu Kuprijanovu i Valeriju Latinjinu. Priložena je i poema „Sveopšti jezik“ Vjačeslava Kuprijanova, koju je Nenad Grujičić prepevao sa ruskog jezika na srpski i objavio u Letopisu Matice srpske (1982). U knjizi je i davno objavljeni osvrt u somborskim Dometima (1983) i o ruskom avangardnom piscu Danilu Harmsu. U dodiru sa inostranim pesnicima, u knjizi se nalazi i Grujičićev intervju sa nemačkim pesnikom Rihardom Pitrasom, objavljen u Kulturnom dodatku Politike (2004).

U ciklusu „Mimo knjiga poezije“, uvršteni su Grujičićevi rani tekstovi o proznim piscima iz pomenutog vremena: Ivan Ivanji, Boško Ivkov, Dragomir Popnovakov, Ranko Pavlović, Čedomir Mirković (kao prozni pisac), Miron Kanjuh, Srđo Bogović i drugi, te književni kritičar Miroslav Egerić, češki teoretičar Feliks Vodička, satiričari i aforističari Ilija Marković, Vladimir Jovićević Jov, Himzo Skorupan i Miloš Aprilski. U knjizi se nalazi i ciklus „Četiri pomena“, sećanja na minule pesnike: Ljubomir Simović, Manojle Gavrilović, Dragan Kolundžija i Zdravko Popović Gajko.

Ciklus „Nad baštinom“ otvara se Grujičićevim esejom „Javna ptica Milana Dedinca“, za koji je još kao student druge godine na grupi jugoslovenska i opšta književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu dobio prestižnu Brankovu nagradu Matice srpske (1978). Uz ovaj esej, kao svojevrsni kuriozitet, objavljen je u ovoj knjizi i Grujičićev crtež „Ptica sa tri krila“, za koji je dobio prvu nagradu (1976) na javnom času crtanja u Kulturnom centru mladih „Sonja Marinković“ u Novom Sadu. Ciklus se nastavlja esejima „Motiv štita u Homerovoj Ilijadi i Vergilijevoj Eneidi“, „U znaku seoba o nematerijalnom kulturnom nasleđu Srba Dinaraca-Krajišnika“, „Zlatni zvuci srpskog duha“ (o guslama kroz vekove), „Dostruka popudbina“ Koste Duvnjaka (knjiga o deseljavanju Srba iz Bosne u Bačku), o banijskoj leksici u poeziji Jagode Kljaić i drugo.

U ciklusu „Uz dvestotu godišnjicu rođenja Branka Radičevića“, pronalazimo Grujičićeve tekstove: „Branko i Slavonski Brod“, „Pesnik pevan u narodu“, „Fenomen Branko“, „Branko Radičević, pesnik srpskog kola“, Srpski narodni pesnik Branko Radičević“, „Bogati siromah“, „Devojka na studencu u Rumuniji,“ „U Žitištu podignut spomenik Radičeviću“, „Od Stražilova do Kozare“ i „Četiri nove knjige o Branku“. U knjizi „Tragovi i talasi“ premijerno je štampana i Grujičićeva monodrama „Ja, Mina Brankova“.

U ciklusu „Na sajmu knjiga, zgodom“, nalaze se tekstovi počev od prvog ("Veliki izdavački poduhvati") objavljenog u „Glasu omladine“ (1980) do najnovijeg sa 67. Sajma knjiga u Beogradu. Tu se ističe tekst "Sajam nije trebalo otkazati" povodom neodržanog 64. Sajma knjiga u Beogradu. Inače, pomenimo i to, Nenad Grujičić je zajedno sa Rašom Perićem i Jovicim Nešinom (generalnim direktorom Novosadskog sajma) pre tri decenije osnovao Salon knjiga i Dane Laze Kostića u Novom Sadu.

U knjizi „Tragovi i talasi“ nalaze se tri priče i devet pesama Nenada Grujičića, koje dosad nisu objavljene u njegovim knjigama. Bile su štampane u zagrebačkom "Oku" (1975), beogradskim "Književnim novinama" (1983), listu "Branko" Karlovačke gimnazije (1984), beogradskoj "Književnoj reči" (1986), sremskokarlovačkim "Krovovima" (1988) i novosadskim "Poljima" (1991), a dve pesme i jedna priča pojavljuju se premijerno u ovoj knjizi. U ciklusu „Ono malo zavičaja“ nalaze se tekstovi „O rijeci Gomjenici“, „Pod lipom Tomašičkom“, „Gomjenički vitez rokenrola i dobrote“ (o zemljaku Borisu Veselinoviću), zatim tekstovi „Za imenima ojkačke pevanije“ i „Novi glasovi iz zavičaja“ (nakon šesnaest godina izgona sa Književnih susreta na Kozari). U knjizi nailazimo i na putopise iz Nemačke i Rumunije, kao i zapis o Beogradu, i četiri pisma u ime Brankovog kola upućena muzejskim poslenicima.

U rubrici „Na likovnom tragu“, nalaze se tekstovi o slikarima i vajarima: Đorđe Lazić Ćapša, Sava Halugin, Zdravko Mandić, slikarska porodica Sovilj, Dejan Ulardžić, Isidora Dunđerski, Andrea Bognar i Vesna Čipčić (glumica kao slikarka). U ciklusu „Polemičko plamenje“ nalaze se tekstovi o antologijama, enciklopedijama, kulturnim dodacima, prepravljanju Brankovih stihova i drugom. U rubrici „Besede i priznanja“ uvršteni su Grujičićevi tekstovi izgovoreni prilikom svečanog uručenja nagrada sa imenima Save Mrkalja, Vase Pelagića, Braće Micić, Dragojla Dudića, kao i nagrade „Pjesma nad pjesama“, te beseda i pesma na otvaranju „36. Jefimijinih dana“.

Kao što je knjiga „Tragovi i talasi“ započela sa ranim Grujičićevim tekstovima o pesničkim prvencima njegove generacije, tako se pri kraju u ciklusu „O izabranim pesničkim prvencima Brankovog kola“ pojavljuju tekstovi ili delovi recenzija pesničkih prvenaca objavljenih u Brankovom kolu počev od 1993. godine: Damir Malešev, Dragana Kragulj, Željka Avrić, Lidija Đogo, Stela Manasijević, Maja Belegišanin, Vesna Egerić, Dajana Petrović, Aleksandra Marilović, Irena Bera, Maja Stanojević, Milan Rakulj, Andrea Beata Bicok, Dušan Zaharijević, Gorica Radmilović, Rastko Lončar, Nikola Rausavljević, Milan Ćosić, Miloš Puđa, Aleksandra Batinić, Milan Gromović, Danijela Regojević, Dragana Lisić, Bojana Kulidžan Gromović, Marija Stojić, Bojana Jelenković, Danilo Jovanović i Jovana Anđelić. Svoje mesto u knjizi imaju i pogovori za panorame đačke poezije u dvema najstarijim srpskim gimnazijama, Karlovačkoj i novosadskoj Jovinoj.

Takođe, o autorima Brankovog kola, koji su objavljivali svoje knjige posle prvenaca i kod drugih izdavača, pronalazimo tekstove-recenzije o pesničkim imenima: Julija Kapornjai, Ivan Lalović, Jelena Radovanović, Zdravko Mikić, Vladan Rakić, Nedeljko Radlović, Miroslav Mitković, Ivan Despotović, Željko Pržulj, Dubravka Milenković, Marina Vojinović, Mićo Savanović, Marko Kovačević, Suzana Rudić, Nataša Popović Bundalo Mikić, Milica Milenković, Goran Gavrić Grga, Sava Krneta, Ljiljana Pavlović Ćirić, Valentina Milačić, Slađana Milenković, Ana Ranđić i drugi.

I na samom kraju, iako je prošle godina izašla knjiga „Godine i razgovori“ (100 intervjua sa Nenadom Grujičićem), prilikom pripremanja knjige „Tragovi i talasi“, pronađeno je još deset intervjua koji su ušli u završni ciklus. To su intervjui nastali u intervalu 1979 – 2024, objevljeni u omladinskoj štampi, dnevnim listovima, nedeljnicima i magazinima (Tribuna tineretuli, Dvoje, Glas Podrinja, Podrinski telegraf, Borba, Eliksir, Pravda, Nezavisne, Blic...) S pesnikom su razgovarali: Petru Tomić (intervju na rumunskom jeziku), Aleksandra Glovacki, Živana Vojnović, Rade Đergović, Svetlana Mihajlović, Božana Noskov Peregi, Srećko Milovanović, Milan Rakulj i Miroslav Kos. Pogovor knjizi, „Viteški štit Nenada Grujičića“, napisala Bojana Jelenković. Na zadnjoj korici je portret Nenada Grujičića, crtež Gradimira Smuđe, urađen 1984.

U tekstu „Uvodna pritoka“, Nenad Grujičić kaže: „U ovoj knjizi nalaze se moji zatureni tekstovi, donedavno udaljeni jedni od drugih, to jest zakopani, razbacani i zaboravljeni na stranicama listova i časopisa, kako to obično biva sa periodikom. Iako se nekih tekstova i te kako sećam, oni kao da ne postoje dok se ponovo ne rode, to jest dok se ne nađu u zajedničkoj knjizi. Objavljeni sada, na jednom mestu, ti tekstovi su najednom prodisali formirajući vidikovac sa koga pogled puca na sve strane kojima se kretala jedna spisateljska sudbina što se nije libila oglašavati i ostavljati tragove.
Ova knjiga je radosni „svaštarijum“ iliti književni kaleidoskop koji se može okretati i navrtati amo, namo i onamo, bedeker koji će mnogima pomoći da se orijentišu u vremenu i prostoru, odnosno između tragova i talasa ovog rukopisa. Neki tekstovi u ovoj knjizi donose imena koja su možda već i zaboravljena (neka zaista i jesu), i možda nestala. Time su ostala potpuno nepoznata današnjim čitaocima i piscima, kao što će i neki sadašnji aktuelni mladi pesnici u budućnosti pasti u zaborav. Takva je ova knjiga, Tragovi i talasi, urađena baš na tom konceptu – da, pored ostalog, pomogne, ne da odmogne, već da izvuče iz gluvila vremena. A poezija je čudo u vremenu, nikad se ne zna čije će pesme nadvladati privremeni zaborav i vaskrsnuti. Tako je bilo i sa Brankom Radičevićem; četvrt veka posle smrti, bolje reći tri decenije, sve do prenosa njegovih kostiju iz Beča na Stražilovo (1983), on je bio zaboravljen.

Kada sastavljamo ovakve i slične knjige, veoma je važno da ne budemo prepotentne sudije, da olako ne eliminišemo sopstvene uspomene na nečije tragove ravnajući se po trenutnoj modi i praksi. Potrebno je da priberemo sve što imamo u srpskom književnom jeziku, sve ono što vredi. Mi smo relativno mali narod, pa je na nama piscima, koji se nađemo u ovoj ulozi, prvorazredni zadatak da ne brišemo tragove ili, pak, da neka imena ne bacamo pod tepih (neko će ih kad-tad pronaći), to jest naše je da ne sklanjamo sa vidika sve ono što je svojom pojavom na startu zračilo darom i bilo obeleženo (zabeleženo) relevantnim kritičkim osvrtom. Moramo sabrati sve ono što se ukazalo i zasvetlucalo neponovljivim zvucima i mirisima maternjega jezika.

Mnogim tragovima u vremenu preti nestanak, razni talasi i vetrovi mogu da ih izbrišu. Štošta preti stopama i darovima onih koji se oglašavaju u svom dobu. Međutim postoje vremena i ljudi koji se tome odupiru. Zato mi se učinilo da jedna ovakva knjiga može biti korisna i nesvakidašnja, i za mene i za čitaoce. Ona će obnoviti sećanja i nanovo otkriti neke, daleko od očiju, pojave i sudbine, i time revitalizovati njihove tragove, kao što će, s druge strane, još jednom ukazati i na one koji su u svom kontinuitetu trajali i traju u maternjem jeziku.“

M. Borić

Četiri priloga iz knjige „Tragovi i talasi“

ŽIVOTNA

Ja goljo,
sa svršenim studijem književnosti,
dvema knjižicama
i nekolikim patetičnim nagradama,
zvanični golovrati pevac,
čauš,
vrdalama,
dijak,
s opasnim pesmama
poslasticama pod pazuhom,
koračam padinama ekonomske krize.

Očekujem da mi besposlena žena
rodi prvo dete,
cucla je skupa,
nemam pare,
nemam krov,
al’: av, av, av,
sve će ti biti jasno,
čitaoče, kada budeš
izvan postelje umirao.

(Književne novine, Beograd, 1983)

DOGAĐAJ U VOZU

Sedeo sam sâm u kupeu više od jednog i pô sata i za to vreme napisao čudesnu priču o Hanki. Voz je kloparao dovoljno brzo da mi razbukta maštu. U Vinkovcima je ušao bračni par. Ona stasita, krupnih crnih očiju iz kojih izbija sjaj očuvane devojke u godinama, on mnogo stariji, za glavu niži, ćelav, nabreklog stomačića, crven u licu, sivozelenih zenica preko kojih kao da je prevučen mokar, tanki celofan. Nosili su nekoliko velikih kofera i torbi; otkud im toliko ruku. Primetivši da će niskom gospodinu biti teško a i neprijatno da podigne golemi teret, rado sam mu pomogao smeštajući tovare iznad sedišta.

Otpuhnuvši, seli su jedno pored drugog i poljubili: možda za sretan put ili, što je bliže istini, da bi meni bradatom i nehajno obučenom dali do znanja da se puno vole. Ona ničim nije odavala da joj lepoj, i za muško oko privlačnoj ženi, nimalo ne smeta niski kilavko od pedesetak kilograma. Ljubazno su se obraćali jedno drugom, sve nešto tepajući i mazeći se, pokazujući da su u stvari sami u vozu. Brzo sam uvideo da im nisam simpatičan i da će prvom zgodnom prilikom to i pokazati.

Posle ovlašnog prelistavanja dnevne štampe, zadržavajući se ponajduže na deviznoj kursnoj listi, upitao ju je da li je gladna, potom se izuo, čistim zelenkastim čarapama popeo na sedište i ručicama povukao debelu torbu sa hranom. Teret je, očigledno, bio veći zalogaj za malenoga, pa je, ponovo, ponižen, duplo crveniji u licu i beskrajno kratak, povukao još jače. Torba je kao izbačena katapultom preletela preko glave, mali izgubio ravnotežu i, uz vrisak babetine kojoj je zagoreo beli pasulj, sručio mi se u krilo. Nije ni podigao oblu glavicu a već sam mu video neopisivi bes u očima. Bio sam kriv što sam se tu našao. No, bucko se začas pretvorio u veseličastog čovečuljka, čak oduševljenog zbog zgode, pa se nasmejao kao pubertetsko derište pokazujući da ima duplo više sitnih zuba nego svaki prirodan čovek. Iskobeljao se iz tuđeg gnezda ne izvinjavajući se niti registrujući moju reakciju koja bi, u gorem slučaju, mogla biti i opasna po njega.

Ona je ćutala, gutajući po hiljaditi put staru, bolnu istinu o nesrećnom braku koji joj, međutim, obezbeđuje izvanredne uslove za život. Lekar je njen izabranik, stariji dvadeset godina, ali para kao blata, i to je najvažnije. Šta joj još može nedostajati? Pogledala me je nekoliko puta vešto skrivajući biološku požudu, tako da bi nekom drugom manje sposobnom čitaču ljudskih faca nego što sam ja, izraz njenog lica i očiju ličio na sve osim na žudnju za mladim i krakatim ljubavnikom.

Nastupio je ritual raspakivanja obilja hrane: lepo umotana u salvete kuvana jaja, sveži čvarci u najlon kesi, pečena kremenadla, kiseli kupus i paprike u teglicama, orasnice i drugi kolači, pomorandže, jabuke, sokovi... Nigde alkohola. Sve to, mljackajući, stavljao je na improvizovani stolić izvučen ispod prozora, a ona čupala iz torbe i dodavala, prateći svaki komad hrane okom žene koja je u mladosti gladovala i od tetaka nasledila priču da se od ljubavi ne živi, da je ljubav pun stomak i debeo novčanik.

Jelo se i pilo u mom kupeu. Nisu ni pomišljali da mi ponude, reda radi, bar mrlju masti s papira ili sa prstiju, pak, dok ih ne obrišu šarenom salvetom.

Okrenutih leđa ostvarivali su svoje interese, krckali i klepetali vilicama ne priznajući nijedan društveni sistem, ni život drugoga, ni sopstvenu smrt, a kamoli mene čemernoga koji nisam ni postojao u kupeu. Njihova razjarena kuglica svesti poznavala je samo jednu istinu: što brže žvakati hranu da se, pre nego što postane zlatno govance, ne bi usmrdila još u fazi obrade u dragoj duplji što gore-dole mrvi i drozga parčad u kaloričnu materiju za nezasita nepca.

Jelo se, kažem, i pilo, uz lagani vetrić kroz poluotvoreni prozor, u balkanskom vozu što juri skoro100 kilometara na čas i upravo ulazi u dugački tunel. Tama je presekla dan. Ne znam šta mi bi, ali nečujno, zaštićen pojačanom bukom voza i gustim mrakom, dograbih hranu i u dva-tri navrata bacih kroz prozor. Nakon pola minute sevnu svetlost. Istog trena izvitoperiše se lica usijane gospode kojoj samo što oči ne poiskakaše od zaprepašćenja: jao, gde je hrana! Čas u mene, čas međusobno, zagledali su se zinuvši kao peševi, otpuhujući zavirivali pod sedišta, pa onda nemi gledali uvis, levo-desno.

Pretvarao sam se da ništa ne primećujem.

Ali, ne bi oni bili oni, niti bi mogli ući u priču, da se nisu brzo snašli. Njihov sam slučajni saputnik kog više ne primećuju nego što ga vide, a uz to, po njihovim merilima, čak ako sam, zaista, i u kupeu, s njima, neinteligentan sam stvor, jadni jado zaokupljen svojim praznim mislima. Nastavili su da jedu kao da je hrana na stoliću. Dugo su žvakali na prazno, hvaleći čas čvarke, čas salatu, diveći se kolačima, verujući, u bolu za nestalom porcijom, da, ipak, jedu i da će govance kao nikad dosad biti veće, i najveće, zrelo i pečeno za izbacivanje, možda već u toaletu voza.

Ovako nešto dogodilo im se prvi put u životu i zato, ne mireći se da su upali u problem iz kojeg nema izlaska, glumili ono što se glumiti ne može: pravili od mene budalu varničeći propašću i zlobom, ali zadovoljni i srećni, jer su i ovaj put, kao uvek rešavajući probleme po svaku cenu, naočigled mene ništavnog pojeli svu hranu, do poslednje mrve i ogriska. Tek drugi put, kad im se dogodi isto, a dogodiće se jer ću ih večno pratiti na putovanjima, shvatiće da ponovljena nezgoda postaje pravilo i užas na koje se moraju navići i kleknuti pred istinom, pred mojom malenkošću što ispira svaki gest u realnom životu, i svaku reč u novoj pesmi ili priči. Shvatiće ti opasni diletanti, koji su zahvaljujući lekarskoj profesiji izvukli veliki novac od običnih ljudi, da će morati da poklone ili vrate sve te pare golovratoj proleterskoj čeljadi, pa i požderanu hranu čak. I, ništa im drugo nije preostalo nego da preda mnom ovog trena iskoče iz voza. Pošto oni to nikad neće učiniti, čekaću novi tunel da pošteno, ljudski odradim svoju obavezu prema onoj svetoj hrani hitnutoj u tamu zemljine utrobe.

(Krovovi, Sremski Karlovci, 1988)

OŽIVEO MATERNjI JEZIK KRAJIŠNIKA

Na 48. Brankovom kolu, u Muzeju Vojvodine, u rubrici „Nematerijalno kulturno nasleđe Srba“, održan je program „Govor Banije, Korduna, Like i Bosanske Krajine“, a povodom knjige pesama Sa druge strane štreke Jagode Kljaić iz Gline. To je poezija „u kojoj se spajaju izvoran govor, koji je već decenijama u nestajanju, kulturno-civilizacijski okviri takvoga govora i lirski duh“ (Dušan Ivanić). O razlozima i motivima nastajanja ove retke knjige govorila je i pesme kazivala autorka Jagoda Kljajić. Navela je da su je neki svetli trenuci iz svakodnevnog života navodili na beleženje zaboravljenih reči i potom stihova, što se razvilo u veliki pesnički projekat od stotinu pesama.

Govoreći o knjizi, istakao sam značaj dijalektalne lirike u vremenu kada se kruni biće srpskoga jezika na balkanskim prostorima. Istakao sam suštastveni značaj knjige Jagode Kljajić, pre svega kao pesničke tvorevine s obzirom da je poezija najviši oblik književne pismenosti. Osim toga, maternji jezik kao kulturološka vrednosna kategorija na celoj planeti predstavlja, po Konvenciji Uneska, najvažniji element nematerijalnog kulturnog nasleđa svakog naroda. To je knjiga pesama koja nadilazi inače potrebne lingvističke uvide, jer i sama postaje nepresušnim izvorom za proširivanje i oživljavanje vokabulara, to jest rečnika srpskog jezika.

Potom sam naveo neke reči iz „Rečnika“ na kraju knjige i u dijalogu sa publikom otkrivao njihovo značenje: abadijerati – ne obraćati pažnju, ne pridavati značaj; brenta – drvena posuda za vodu radnicima u polju; piždriti – buljiti, gledati netremice u nekoga ili nešto, kao omađijan posmatrati; palamar – odrezan komad hleba, nosiva greda u kući, u prenesenom značenju ono najvažnije u životu; đamkati – jesti polako sa užitkom; gujščetna – poveća stražnjica; federvagin – fijaker, kočija; dželepar – vlasnik većeg krda svinja, trgovac svinjama; kojzca – šerpa, rangla, obično manja; plentrav – nespretan, spor; tudum – koji ništa ne razume; špigljin – ogledalo... i tako dalje.

Jagoda Kljaić nadahnuto je i precizno, na mahove poput dramske umetnice, uzbudljivo i mladoliko čitala svaku reč iz pesama koje obuhvataju život iz njenog detinjstva i mladosti, nose upečatljive fantazmagorične slike i prizore, koji pojačani učestalim slojevima retkih i zaboravljenih, otkrivenih i sačuvanih reči sijaju na nov i originalan način, daju celom projektu pun smisao i snagu.

Publika je gromkim aplauzima nagrađivala svaku pročitanu pesmu, među kojima su bile i ove: „Tica jarebica“, „Na biciklinu“, „U bukliji rakija“, „Moj ćaća na drešu“ i druge. Nema sumnje, pojavila se čudesna knjiga krcata jezičkom energijom jednog minulog sveta koji, sa ovakvim pesmama, ostaje upisan u večnosti. Knjiga poezije Jagode Kljaić Sa druge strane štreke, ne samo na simboličnoj ravni, donosi nam neumrli eho zavičaja ispleten u riznici bogate banijske leksike kao živog bića. To je knjiga od epohalne važnosti za srpsku kulturu koja, ako želi opstati „među vihorovima“, institucionalno mora voditi računa o celini sopstvenoga korena i njegovih plodova na Balkanu.

U programu je učestvovala, i poseban štimung dala poznata ojkačka grupa „Jarački jarani“ iz Bačkog Jarka, koja obeležava trideset pet godina rada. Pre više od tri decenije (1991), po mom scenariju, Radio Novi Sad je napravio emisiju „Od bećarca do ojkače“, koja je osvojila prvo mesto na tadašnjoj Smotri jugoslovenskih radija u Ohridu. U toj emisiji, kao noseća i jedina ojkačka grupa, učestvovali su „Jarački jarani“.

U znak zahvalnosti što joj se pružila prilika da učestvuje na Brankovom kolu, ozarena lepotom svečanosti, Jagoda Kljaić mi je poklonila svoju knjigu i dve flaše banijske rakije, šljivovicu i kruškovaču. Pogodilo se da je jedinstven poklon stigao baš na moj rođendan, pa su učesnici i publika odmah bili počašćeni ljutim prepečenicama uz spontanu ojkaču koja je izmamila osmehe: „Oj, rakijo od pedeset gradi,/ šta od moje mladosti uradi!“

(Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2019)

PRIMERI NARODNIH OJKAČA IZ RUKOPISA „NOĆU DIKU LjUBIM U ŠLjIVIKU“

Aoj, prijo, bi l’ ti prići smio?
Smiješ, prika, sada je prilika.
*
Biraj mene, djevojko iz kola,
zar ne vidiš – namiguje lola!
*
Bacila bi’ ciglu na zidara,
kamo l’ ne bi’ oko na bećara.
*
Boluj, mala, boluj u krevetu,
don’jeću ti vode u rešetu.
*
Braon šešir, pero od fazana,
ne voli me moje dike nana.
*
Vidiš, dragi, onaj čopor zvj`ezda,
tako sam ti maramu izvezla.
*
Vojsko moja, bila bi od šale
kad bi cure krevet nam’ještale.
*
Gori šuma, gori borovina,
gori, diko, naša hladovina.
*
Dvor na Uni, crkvica na br’jegu,
lolo moja, volim ti kolegu.
*
Dođi, dragi, ali sitno gazi,
ne prav’ traga preko vinograda.
*
Dođi, mala, kod mene u Liku
pa da probaš vruću vareniku.
*
Đul-djevojka pod đulom zaspala,
đul se kruni pa djevojku truni.
*
O, moj dragi, pobratime mio,
jesi l` skoro u Glamoču bio?
*
Oj, mjeseče, naslonjen na granje,
pozdravi mi na daleko janje.
*
Ostavljenoj presta ljuta bóla
čim zapjeva sa Banije lola.
*
Mala moja, visoki jablane,
je l` ti mjesec vidio tabane?
*
Evo mene rumena k’o ruža,
udovica kod živoga muža.
*
Oj, Kordunu, l`jepa sela tvoja,
javila se komšinica moja.
*
Mila majko, ne treba mi škola,
i bez škole mene momci vole.
*
Blago tebi, zelena gorice,
ti se mladiš svake godinice,
a ja sada pa više nikada.

(Blic, Beograd, 2021)