Dunav. Druga strana: Osvrt Đorđa Brujića na fragmente književnog stvaralaštva pesnika Đorđa Nešića

Đorđe Nešić | Foto: S. Wershansky

Kada imate pred sobom knjigu – antologiju jednog pesnika sve vam se čini kud i kamo lakše u razumevanju onoga što nazivamo „njegovim stvaralaštvom“, onoga što vam je do određenog trenutka ili faze izgledalo, moguće, neshvatljivo i nedohvatljivo, što vam je bilo neprozirno, pri čemu nikada niste mogli biti sigurni u ono što vidite, kao da taj Nešićev poetski svet posmatrate kroz zamućenu dioptriju, nekako dalek, nedorečen i nepouzdan. Svet koji može izazvati vrtoglavice, poput kaleidoskopa.

Zato nam se kroz antologiju – izbor pesama „Destilati“ panonskog, što prvenstveno znači univerzalnog, svesvetskog, pesnika Đorđa Nešića raskriljuju dveri kroz koje ulazimo u zatomljenost pisane tajne, na ono mesto gde poezija ovog stvaraoca postaje predvorje misterije ili tajne pisanja, na ono mesto gde ova poetika širi uvide i sa neba, i sa zemlje. Čak i u takvoj prilici rukopis ovog pevanja ostaje pod travkama prezrelih nebeskih poljana, koje u ritmu vetra zakrivaju, i odmah potom otkrivaju egzistencijalističke nepoznanice u kojima trajemo kao čésti sa oba sveta.

Nakon dugog niza knjiga i čitalačkih opservacija uvek nam se čini da je ostalo premalo prostora za nas, odnosno za naše pokušaje da kažemo – ono što mislimo, a pogotovo ono što osećamo.

Mogli bismo po ovom sledu krenuti od početka – od pesama koje nisu zastupljene u antologiji (Verovatno je bila na kušnji odluka o kvalitetu i izvesnoj stilskoj ujednačenosti?) pa do najnovijih, ne osvrćući se ni na antropološki, ni na egistencijalistički kontekst, pri čemu bismo se, naravno, ogrešili i o pesmu, i o autora, i o sebe, što u konačnici znači – i o književnost.

Nešićevo pesništvo je uglavnom opisivano kao pesništvo Panonije, Dunava, Stare Drave (...) kao zaljubljenost u prirodu – od one travke u šljiviku ili vinogradu pa do ribljeg i podvodnog (!) sveta iz crnomorskog sliva. Ne izaziva li ovakav pristup upravo zapitanost o onome što je prethodilo našoj novoj eri – „o ljutoj travi na ljutu ranu“, „domaćima“ u zimskim ognjištima, dok niz Dunav pišti severac suv kao „topole sa bačke strane“.

Podvodni svet je naročito intrigantan – šta se to krije ispod dubokog leda u dunavskim ili dravskim meanderima kojima leti slobodno gazimo pokušavajući da u mrežaste sakove uhvatimo smuđa, soma, kečigu, ili štuku, ako imamo više sreće. Gde leti nestaje taj tajanstveni i zastrašujući zimski svet stegnut između leda i rečnog mulja?

Razgovaranje o poeziji Đorđa Nešića uglavno se svodi na razmatranje tih „ustaljenih“ belih senki – crkve, vere, seobe, tradicije, Bijelog Brda, Erduta, Dalja, Vukovara, Dunava, Milankovića, granice, većine/manjine (...) premda većina/manjina razume da to jesu univerzalni motivi bez kojih bi, između ostalih, poezija Đorđa Nešića postala netipična, možda i neprepoznatljiva, i ostala bez onih obrisa koje je u/na sebi nosila, i koje će, verovatno i u narednom dobu nositi u unutrašnjoj sebi.

Sada je, možda, vreme da promenimo perspektivu i kažemo nekoliko reči o onom delu Nešićevog tvoraštva, o kome se, čini se, nije dovoljno ni govorilo ni pisalo, a koje nam otvara mnoge tajne o njegovoj poeziji.

Reč je, nije teško pretpostaviti, o knjizi „Luk i voda“, verovatno o najpopularnijoj i najčitanjoj knjizi našeg autora, koja je do ovog momenta doživela tri izdanja. (Čuli sam, mada neprovereno, da je u pripremi i četvrto, dopunjeno izdanje, ali nam nemojte verovati na reč!)

I tu su se, baš kroz tu knjigu, pomešala hermenautička i metafizička znanja i značenja, prvenstveno vezana za princip otljučavanja smisla i njegovog razumevanja.

„Luk i voda“ – zavičajni rečnik – kako je nominalno označeno ovo delo, knjiga je u kojoj paorska širina, dubina brazde na književnoj njivi poprima druge dimenzije. U njoj su, rekli bismo, dekodirane mnoge istine koje su ostale iza škrguta brave u poeziji Đorđa Nešića.

Sintagma „luk i voda“ je tipičan odraz Nešićeve duhovnosti i duhovitosti (iako se knjiga mogla nazvaniti i „Šarena mama“) „Pomoćna“ reč „rečnik“ je neminovna i dopunjuje značenje koje sadržaj nosi, ne samo u sopstvenom, vrednosnom kontekstu, nego i daleko šire – prema čitaocu i njegovoj percepciji.

Rečnik je u ovom smislu azbučna kategorizacija i katalogizacija, disciplinovano složena, ali van naučnih lingvističkih obrazaca. Reči nemaju nizove gramatičkih odrednica – svaka reč je priča za sebe, obrađena najpre u autoru, pa onda pomešana sa antropoliškim i zavičajnim vezama i vizijama.

Reči, njihovo značenje, objašnjavaju se pričama autora, događajima zaumno skrivenim iz detinjstva; pojašnjavaju se pesmama, svedočenjima o običajima i verovanjima, dosetkama, i narodnim usmenim predanjima. Zato ćemo, primera radi, veoma slikovito saznati šta u Nešićevom zavičaju znači reč „mast“.

Kroz takav pristup knjiga „Luk i voda“ nije izvorište zabave, nego pre svega ozbiljno osmišljeno književno-umetniko delo, onako kakvima su najbolja dela te vrste u domaćoj i svetskoj književnosti. Imali bismo o „Luku i vodi“ (koliko god nam drago, smešno i duhovito zvučao ovaj naslov) još mnogo toga ozbiljnog da kažemo, ali je za to potrebna i dublja analiza i veća pomoć istorije književnosti.

Kada smo već zakoračili u „ozbiljnu“ priču o „Luku i vodi“ nikako ne želimo da sakrijemo našu davnašnju tvrdnju, izrečenu prilikom jedne od promocija u Osijeku, da je baš ova knjiga jedan od naših ozbiljnijih savremenih romana, iako ne vjerujemo da će se i sam autor sa time složiti.

Dokaza za ovakvu tvrdnju je priličan broj i nije preteško zastupati narečeni stav. Pri tome treba imati na umu da govorimo o savremenom delu sa svim meta i intertekstualnim podlogama. O slobodi nadgradnje i „igranja“ tekstovima i njegovim nadoblicima, mešanju žanrova, „iskošenim“ gledištima, pod tekstom, i nad tekstom...

Gramatičkim i jezičkim opitima... Mešanjem tropa i sintaksičkih struktura...

Nije li, uostalom i Rableov „Garantua i Pantagruel“, doduše u sasvim drugom periodu, prostoru i ondašnjim okolnostima (...) izrastao u roman koji tada niko nije razumeo, pa samim tim ni prihvatao, pronikao u primer dela sa svim onim izmeštenim prostranstvima, događajima, likovima (...) dekonstruktivan naspram prethodnih literarnih ostvarenja, pri čemu je kao najbolji primer ostao do danas.

Da se ne bi zametnula zabuna – gotovo niučemu ne pokušavamo da poredimo ova dva ostvarenja. Nemoguće je upoređivati neuporedivo, a i nema potrebe za tim, jer su to nedohvaljiva i sablasna nebesja. Bila bi takva namera čista „pohvala ludosti“.

Želja nam je bila da damo jedan, izvesno, slikovit primer kako je moguće da u neporedivim dobima, drugačijim vremenima, izmenjenim književnim praksama, životnim prilikama, ipak postoje one najsitnije kopče (oni driheri) koje u ovim dvama u celini nemerljivim delim, imaju svoje minimume susreta i veza, svoje tajne kopče.

Činjenica je da Nešićevo pismo ima apsolutno svojstven i samobitan put, ali ta uska stazica kojom se kreće, ipak, vodi iz ove naše, nazovimo je savremene epohe, u neka buduća vremena i ka nekim budućim ljudima, koji će je, verovatno, gledati drugačijim očima i upijati drugačijim razumevanjem.

Đorđe Brujić