Aplauzi na književnoj večeri Nenada Grujičića

BEOGRAD - U beogradskoj biblioteci „Milutin Bojić“, ogranak na Hadžipopovcu, na tribini „Književni razgovori“, sinoć je održan susret s Nenadom Grujičićem, koji je pripremila i u formi intervjua realizovala Valentina Novković. U svom izveštaju ona je zapisala: „Na ogranku biblioteke Milutin Bojić održana je tribina Književni razgovori čiji sam urednik i voditelj, a koja se u ovom prostoru održava punih sedam godina tokom kojih smo ugostili više od dvesta stvaralaca ne samo iz Srbije već i iz Republike Srpske, Slovenije, Severne Makedonije, Hrvatske i Rumunije, u goste nam je došao Nenad Grujičić, pesnik i pisac, urednik i predsednik Brankovog kola iz Novog Sada. Razgovarali smo o stvaralačkim počecima autora, uzorima, objavljenim knjigama, njegovom detinjstvu, kakav je osećaj za mladog pesnika kada o njegovim prvencima pišu njegovi univerzitetski profesori, iz kojih prostora dolazi poezija, gde je njeno mesto u savremenom svetu, da li je sonet forma koja odlazi u zaborav, koliko joj pribegavaju mladi pesnici, na koji način doživljav brojne nagrade i priznanja za životno delo, koliko dugo je radio na Antologiji srpskog pesništva koja obuhvata period od 153 godine u kojoj je zastupljeno 290 pesnika, na koji način su obeležena dva veka od rođenja velikana srpske književnosti Branka Radičevića i o mnogo čemu drugom. Publika je do poslednjeg mesta ispunila prostor našeg ogranka i uzela aktivno učešće u tribinskom programu. Gostovanje je budnim okom kamere zabeležila bibliotekarka Milena, te će i oni koji su i iz bilo kog razloga bili sprečeni da učestvuju, moći da odgledaju snimak.“

Odgovarajući na pitanja, Nenad Grujičić je govorio o pojavi njegove prve knjige pesama „Maternji jezik“ (1978) i velikom odjeku koji je kao pesnički prvenac imala u bivšoj Jugslaviji, o njoj je pisano i govoreno u Splitu, Sarajevu, Skopju, Nišu, Novom Sadu, Beogradu, Bukureštu i drugde, doživela je četiri izdanja do danas. Istakao je da mu je kao studentu recenzent druge knjige „Linije na dlanu“ bio profesor na grupi jugoslovenske i svetske književnosti, Milorad Pavić, a da za to nije znao dok se knjiga nije pojavila na Sajmu knjiga u Beogradu, gde se našao i katalog tada velike „Prosvete“ u kojem je bila štampana cela Pavićeva recenzija. Pavić je kasnije Grujičiću rekao da je jedno biti student a drugo pesnik, i da zato mladiću Nenadu, kao njegov profesor, nije rekao ništa o tome da će mu novi rukopis biti primljen i da će izaći u „Prosveti“.

Grujičić je govorio o značaju kontinuiteta stvaranja u veku jednog pisaca, o stvaralačkoj radosti koja ja presudna u savladavanju dnevnih pepreka na književnom i životnom putu, o živom postojanju nadahnuća i zanata potom, o svesti o sopstvenom galentu, takozvanom talentu za talenat, što je važno steći na samom početku. Govorio je i tome da je nedavno napisao, bolje reći ispevao, po prvi put u nas, sonetni venac produženog trajanja – od dvadeset soneta (za razliku od klasičnog venca koji poseduje petnaest), što će biti inovacija na širem planu, ali nije hteo da otkrije druge detalje o tome dok venac ne bude štampan, samo je istakao je da će naslov i podnaslov tog sonetnog venca već puno reći o svemu pre samog čitanja i da će inspirisati druge da urone u tu pesničku tvorevinu.

Bilo je govora o nagradama danas, o tome šta one uopšte znače. Grujičić je naveo da ga je kao veoma nagrađivnog pesnika „Letopis Matice srpske2 pozvao pre dvadesetak godina da napiše opsežniji esej o nagradama. Setio se pred publikom da prva rečenica tog eseja glasi: „Nagrade su javne skeele koje pisca pridržavaju za života“. A kasnije, dodao je Grujičić, niko se ne pita dok čita antlogijsku poeziji ili prozu Mloša Crnjanskog, na primer, da je ona ovenčana ovom ili onom nagradom. Za pesnika je najvažniji osećaj kad napiše dobru pesmu, i on to sam oseti i prepozna (ne treba niko da mu to potvrđuje). To je ustvari i nesumnjivo najveća nagrada pesniku, jer takva pesma ostaje da živi, a nagrade padaju u zaborav.

Voditeljka je pitala Grujičića o prvoj nagradi koju je dobio još kao student, o „Brankovoj nagradi Matice srpske“. Rekao je da je tu nagradu dobio kao nevin pisac i da je ona baš zato imala veliki značaj za njega. Tek kasnije će u ne baš uvek naklonjenom književnom ambijentu osetiti i videti njen značaj među vukovima i tigrovima. Ta nagrada Brankovog imena bila je možda znak, rekao je, da će koju godinu potom dobiti stalni posao baš u Brankovom kolu. Naveo je još neke znake pre dolaska u Brankovo kolo 1983. godine. Na primer, na odsluženju vojnog ruka u Raški (1981), u kasarni se našao vojnik sa imenom Branka Radičevića, jedan plavušan koji nije podnosio vojsku pa se zaletao u kasarni na stabla i udarao glavom. Zatim, prilikom odlaska u Gruziju (1982) kod kolega pisaca na drugom jeziku, jedan njihov vunderkind, koji je znao dvadeset pet jezika, na srpskom je pred mladim psnicimaa iz Jugoslavije razgovetno izgovorio upravo Brankovu pesmu „Devojka na studencu“.

A Brankovo kolo danas, nagrađujući druge pesnike svojim uglednim i dugovekim nagradama, naglasio je Grujičić, vodi računa da to budu odlični pesnici a koji su iz raznih razloga često skrajnuti, te se Brankovo kolo tu javlja kao svjevrsni korektivni faktor na našoj književnoj sceni gde su laureati mahom predvidivi i unapred gotovo poznati. Grujičić je naveo i podatak da nikad nije nastupio na Brankovom kolu kao pesnik, da otkad je na njegovom čelu nikad nije govorio svoju poeziju niti na Stražilovu niti na Svečanom otvaranju čuvene manifestacije.

Naglasio je da je veoma važno podržati mlade pesnike, dati im konkretnu podršku da razmahnu krila, jer njima je u javnosti najvažnija institucionalna podrška. Naveo je primer jednog mladog pesnika iz Banjaluke kojem niko nije hteo da pročita prvenački rukopis pesama. Poslao ih je Brankovom kolu koje mu je ubrzo objavilo jednu, pa drugu dobru knjigu poezije, a postao je i dvostruki laureat Brankovog kola. I na ove reči razlegao se dug aplauz oduševljene publike.

Bilo je i pitanja iz publike, na primer o zavičajnoj leksici i njenoj upotrebi u poeziji, o lepoti takvog čina koji oživljava fantazmagorične slike ali i sam maternji jezik, što je pored ostaloga i zadatak poezije, o neuništivosti poezije u svim vremenima, o superiornoj poziciji pesnika naspram zemne trošnosti i smrtnosti. Jedna pesnikinja je tražila da Grujičić izgovori svoj sonet „Svetlica“ koji ima stih „majčica mrva leti ka nebu“, a koji je jedini ostatak iz pesnikove pesme u snu od četrdeset stihova. Pesnik je to rado prihvatio, a potom je istakao da nikad ne govori o krizi poezije jer smatra da ona ne postoji i da su to više neke trgovačke priče i klimave sumnje samih pesnika i pisaca kojima je dosadilo da se bave umetnošću. Da je to tako, konkretno je pokazala prepuna sala biblioteke u Beogradu, čija zadovoljna publika nije štedela dlanove nagrađujući istaknutog pesnika.

Grujičić je naveo da upravo piše treći tom knjige „Kolo, kolo, naokolo“ gde osvetljava mnoge već uveliko minule prijatelje pesnike i umetnike iz druge polovine dvadesetog veka i prve četvrtine dvadeset prvog, pri čemu se nanovo oseća, sada pojačana pobratimska ljubav, te neumitnost ljudske trošnosti, ali srećom za pesnike jer oni ipak imaju retku privileguju, da talentovani ostave značajan trag sa svojim najboljim pesmama u maternjem jeziku.

Po završetku inspirativne i po rečima moderatorke, nesvakidašnje večeri, Nenad Grujičić je prisutnima potpisivao svoje nove knjige među kojima i „Sonete o zemaljskoj ljubavi“, intervjue „Godine i razgovori“, cvetnik pesama o Branku radičeviću, „Kolo, kolo, naokolo“ (1,2) i druge. Međutim, ni publika nije štedela, svoje pripremljene knjige s posvetom Grujičiću se darivali pesnici i pisci: Valentina Novković, Ivan Despotović, Valentina Zlatanović Marković, Ana Zogović, Radojka Nikić Milinković, Dušan Varićak, Igor Miljkodić, Predrag Stanaćev i Nebojša Stojoski, a jedna pesnikinja je uz svoju knjigu i poklonila pesniku škotski viski „Čivas“ sa dvema kristalnim čašama.

U publici je bilo i nekoliko dobitnika nagrada Brankovog kola – „Pečat varoši sremskokarlovačke“: Ivana Milankov, Danilo Jokanović, Maja Belegišanin i Ivan Despotović, kao i mladi laureat „Stražilova“ Danilo Jovanović. Bila je to prilika da se upoznaju i fotografišu za večnost Danilo Jokanović i Danilo Jovanović, dve pesničke generacje sa razlikom od pola stoleća po godištu rođenja.

Utiske su podelili i neki od prisutnih u publici. Jelica Jeremić: „Kako smo lepi i srećni nakon sjajne večeri provedene sa našim očaravajućim gostom, Nenadom Grujičićem.“ Valentina Zlatanović Marković: „Večeras je bilo posebno veče – mirno, duboko, sadržajno, smisleno. Gost Nenad Grujičić zaslužuje poseban respekt zbog svega što je uradio za našu književnost.“ Jelena Stojiljković: "Bilo je divno veče, opušteno i sadržajno! A soneti, o salijerijima i priča o pesmi sanjanoj je nešto što se zapamti. Velika radost, čast i zadovoljstvo." Radojka Nikić Milinović: „Veličanstveno... Budi uspomene...“

Na tribina na kojoj se godinama vode književni razgovori-intervjui uživo, Valentina Novković je, uz svoja pitanja, na mahove pozivala Nenada Grujičića da kaže i svoje pesme, što je on, uglavnom naiziust, punog srca i činio ovim redom:

PREDSKAZANjE

U devetoj godini
pisao sam o pčeli i cvetu.
Moja majka naglas je
čitala pesmu i plakala.

Posle sam često uzimao
olovku i započinjao isto.
Kad god bih ustupio mesto
nekoj pojavi ili predskazanju
na papiru je nicala
gomila rečenica.

Rađalo se nešto
nalik na ljubav.
Ljubav je preuzela sve
što se odigravalo
pred mojim očima.

Na drugoj strani
ostala je nemoć da bdim
nad celinom koja se zove život.

(Iz knjige „Vrvež“, Matica srpska, 1985.)

NEDELjA

Oblači se lično otac, na svadbu će – da zapeva.
Mati skače, xep prišiva, maramicu meko svija.
Ćaća viče: Brže, brže, desna, leva, desna, leva!
Majka končić crn udeva ko pitoma kućna lija.

Sve treperi, kuća diše: Oj, otac se na pir sprema!
Greda šapće, dimnjak žmirka, u avliji pas se češka.
– Dodaj pištolj, crna ženo, za cipele gde je krema?
Pocupkuje Ravijojla, u pokretu sva se mreška.

Kad se snabde svim što treba, otac zasja sav u licu.
U komadu špigla gleda da l se dlaka brka digla.
Ako jeste: Daj makaze da mandrknem izdajnicu!

Sve u redu. Trk na svadbu. Čeka plećka, piva krigla.
Mati stoji ko stožina nasred kuće u smiraju,
s poda diže sitnu dlaku i steže u zagrljaju.

(Iz knjige „Jadac“, Srpska književna zadruga, Beograd, 1993.)

MAMA, DOBRO SAM

Stigla sam u Novi Sad,
mama, ne brini, nisam gladna,
dobro sam, izvini, mama,
nisam htela da te sekiram,
imam žuljeve, ne brini,
samo jedan malo više krvari,
na maršu je tako,
kako drugima tako i meni,
moram na proteste, mamice,
sa mnom su drugari i drugarice,
reci tati da je sve u redu,
da li te je zvao i pitao za mene,
reci mu da ga ćera puno voli,
dok se ne vratim kući, mama,
vas dvoje da se pomirite
i da me zajedno dočekate,
veliki pozdrav i mojoj baki,
i ona neka ne brine,
neka mi oštrika one priglavke,
biće dobri za marševe bez papuča
kad krenemo na Mesec jednoga dana,
da je deda živ i on bi plakao,
mama, uopšte ne brini,
iako nam trenutna vlast ništa nije dala,
imamo mesto gde ćemo prenoćiti,
tamo gde je bila nadstrešnica,
i okolo na adresama kod ljudi
koji nas grle i plaču,
pred zoru ćemo, mama, u centru grada
za sobom smeće očistiti i sve srediti,
ništa ne brini, sutra opet nastavljamo,
verovatno si videla na televiziji,
ima nas puno i svugde nas
dočekuju kao oslobodioce,
i kad kiša bije po nama,
mokri do kože cvokoćemo,
s ljubavlju idemo i po snegu i na vetru,
i pod munjama i gromovima, mama,
i kad je sunce jako i nebo čisto
kao tvoje drage oči, mamice,
mi idemo i ne zastajemo,
stalno mislim na tebe i tatu,
ne brinite, mamo,
Srbiju iz srca ne damo!

(Iz novog rukopisa)

SREMSKI KARLOVCI

S Afrodite pao malter, kerče kunja iza krsta,
ni Apolon nema glavu, bogu fale četri prsta.

Podlokana čuči crkva, iza škole viri flaša,
razbijeno sto prozora, nakresana tri birtaša.

Mesni bećar plazi jezik, opštinari kriju platu,
na otpadu sirotinja: ima lajsni na otplatu!

Liturgijska leti grudva iz onoga zlatnog veka.
Miči oko: Opomena! Može glavu da ucmeka.

Koje li je ovo mesto? Bog ga spusti sa nebesa!
Što ga nisu okrečili posle ratnog urnebesa?

Objašnjenja neka stoje: Ko će kome da veruje?
U Mušickom kuca Branko, a vekovi huje, huje...

(Iz knjige „Jadac“, Srpska književna zadruga, Beograd, 1993.)

SVETLICA

Majčica mrva – neko u snu reče
– leti ka nebu. To beše stih spisa
u kojem Bog mi venama poteče
i pesmu svoju na trenut ispisa.

Kao Dis što je uzalud kušao
iz sna na javu strofe da iznese,
tajnu sam sveta udivljen slušao
žudeći da smrt živog me uznese.

Majčica mrva – to od pesme osta?
Poruka? Zavet? Šta li? Opomena?
Ili svetlica? Vaj, o tome dosta!

Leti ka nebu, vidim, sveta žena,
čista u srcu i u molitvama,
rođena mati moja u suzama.

(Iz knjige „Log“, Bograd, Vreme knjige, 1995.)

LjUBAVNA SKASKA

Štošta sam znao, ali nisam ovo
– da će me šmizla (kočoprcno jare)
prevesti žednog preko pitke bare,
izmišljotina čije svako slovo
vrcalo mi med kroz sazvežđe novo
u pometen um i na rane stare.

Behu to tako neke cake stare
na koje pade čak i čudo ovo
što se pesnikom zove (ništa novo!)
pa se naivno, ko žrtveno jare,
ispeći dalo na varavo slovo
koketne male iz prigradske bare.

Šta je to mogla žabica iz bare
da zakrekeće iz kajdanke stare,
a da ni notu, baš ni jedno slovo,
ne prepoznah, jer (pazi sad i ovo!):
u život mi, vaj, uskočilo jare
đavolje šare – čudovište novo.

Prosečna cura – ništa bogzna novo,
osmeh joj cveta ko lokvanj sred bare,
dok se šepuri umilno je jare,
na trenutke iz bečke škole stare,
a kad seje laž tad uradi ovo:
Raširi oko i proguta slovo!

Zalud sam držo uvodno joj slovo
da u životu uvek ima novo
iskustvo koje nije kao ovo.
Ona bi na to opet u kal bare,
do grla u bljuz lagarije stare
žitke ko nož za nedoklano jare.

Izvoza me skroz to bez duše jare:
Ni dlaku kike što liči na slovo
nemam da čupnem sa te lije stare,
niti da dodam svraki perce novo,
jer sam kao som u rastinju bare
progutao mam kojim pišem ovo.

Tako sve ovo – šta zamesi jare
u mulju bare – nije mrtvo slovo,
već nešto novo iz čitanke stare.

(Iz knjige „Cvast“, Prosveta, Beograd, 1996.)

Priredila: M Borić