U Sremskim Karlovcima obeležen 201. rođendan Branka Radičevića

SREMSKI KARLOVCI - U prethodna dva dana, u Sremskim Karlovcima, na tradicionalnim „Prolećnim Brankovim danima 2025“ na uzvišen način obeležen je 201. rođendan Branka Radičevića. Davne 1824. godine, 28. marta, uoči Svetog Aleksija, u Brodu na Savi rođen je budući veliki pesnik srpskog romantizma, gde je kao novorođenče kršten pod imenom Aleksije u brodskoj pravoslavnoj crkvi Svetog Georgija.

Svečano uručene nagrade „Pečat varoši sremskokarlovačke“

Ovogodišnji „Prolećni Brankovi dani“ započeli su u četvrtak 27. marta. Svečano su otvoreni u Srpskoj pravoslavnoj bogosloviji Svetog Arsenija u Sremskim Karlovcima. Skup je blagom rečju pozdravio protojerej-stavrofor Jovan Milanović, rektor Bogoslovije ističući značaj saradnje sa Brankovim kolom koje se još kao čuveni list krajem devatnaestog veka pojavljuje u Karlovcima. Poželeo je svima prisutnima prijatne pesničke i duhovne trenutke povodom proslave večito mladog Branka Radičevića.

Pozdravljajući prisutnu publiku, goste, laureate i učesnike programa, Nenad Grujičić je istakao lepotu i višedecenijski smisao saradnje sa Karlovačkom bogoslovijom „Sveti Arsenije Sremac“. Tom kontinuitetu najpre pripadaju raznovrsne „Hrišćanske teme“ koje u okviru septembarskog Brankovog kola duže od tri decenije okupljaju značajne duhovnike i umetnike. Grujičić je istakao potrebu da svi nanovo osvetlimo Brankovu pesničku ličnost, a što je na tom planu najviše učinjeno prošle godine povodom velikog jubileja: dva veka od rođenja Branka Radičevića. Bila je to privilegija i šansa naše generacije da uradi nešto suvislo i sa dubokim tragom u vremenu, naglasio je Grujičić. Prošle godina Brankovo kolo je objavilo deset knjiga koje su doprinele osveženju i novom sagledavanju Brankove pesničke ličnosti.

Naglasio je Grujičić da Brankov pesnički put nije bio nimalo lak. Iako je ponikao u krugu Vuka Stefanovića Karadžića i Đure Daničića, šire od tog kruga nije bio odmah priznat. Dugo se čekalo na istinsko etabliranje bogodarovitog pesnika. Naime, protiv njega se okrenuo tadašnji establišment, naročito Matica srpska koja nikad nije objavila ni jednu Brankovu pesmu u svom Letopisu, za razliku od naveliko objavljivanih pesama srpskih romantičara Đure Jakšića Jovana Jovanovića Zmaja, Laze Kostića, pa i Petra Drugog Petrovića Njegoša, i drugih. I biblioteka Matice srpske jedanaest godina nije primala u svoj fond prvu knjigu Branka Radičevića (Beč, 1847). Napadali su Branka i Svetozar Miletić i Jovan Sterija Popović. Bilo je, tadašnjim okom posmatrano, razloga za to. Branko je u svojoj poemi „Put“ oštro napadao sam vrh Matice srpske na čelu sa Jovanom Hadžićem, to jest Milošem Svetićem. Sa druge strane, Brankova knjiga se pojavila u vreme kada su srpski pisci i pesnici pisali na slavenosrpskom jeziku koji je mnogo bio udaljen od čistog srpskog narodnog, proklamovanog inovantnim delom Vuka Karadžića, to jest Branka Radičevića. Posle Brankove smrti, četvrt veka pada zaborav na njega. Tek prenosom njegovih zemnih ostatak iz Beča na Stražilovo počeće nezaustavljivo da se razvija pesnički kult Branka Radičevića u srpskoj kulturi. Iz ovoga svega, istakao je Grujičić, može se zaključiti kako su delikatne i često zemnim očima neuhvatljive i neshvatljive pesničke sudbine i putevi, njihov razvoj i konačni rezultati.

Centralno mesto svečanog otvaranja „Prolećnih Branko vih dana 2025“ bilo je svečano uručenje nagrade „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Ovo prestižno priznanje staro pedeset osam godina danas je uručeno ovim pesnicima: Pero Zubac (za ukupno pesničko delo), Todor Bjelkić, Valentina Milačić, Damir Malešev, Igor Mirović, Milica Bakrač, Barbara Novaković i Mile Lisica za najbolje pesničke knjige na srpskom jeziku. Osam novih laureata ustari predstavljaju konkretan čin „kulture sećanja“ na sam početak života ove ugledne nagrade. Naime, daleke 1967. godine kada je „Pečat varoši sremskokarlovačke“ bio osnovan, nagrada je dodeljena osmorici tada mladih pesnika (R. P. Nogo, B. Bošnjak, R. Mićunović, R. Milenković Šum, K. Jung, P. V. Purčar, T. Bilopavlović i Z. Husić).

Na svečanom otvaranju ovogodišnjih „Prolećnih Brankovih dana“ diplomu nagrade „Pečat varoši sremskokarlovačke“ laureatima svečano je uručio Nenad Grujičić, predsednik Brankovog kola. Potom su u svečanim kutijama u znaku velikog Brankovog jubileja svi novi laureati bili darivani kapitalnim izdanjima Brankovog kola, ali i čuvenim karlovačkim „Bermetom“ i medom sa cvetova karlovačkih i stražilovskih livada i proplanaka – sve u poklonu čuvene karlovačke porodice Živanović čiji je slavni predak Jovan Živanović bio evropskog značaja pčelar i naučnik, predavao pčelarstvo, srpski jezik, gramatiku i pravopis u Karlovačkoj bogosloviji i Karlovačkoj gimnaziji.

Laureatima su pripale sledeće knjige štampane povodom 200. godišnjice Brankovog rođenja: antologija pesama posvećenih Branku „Ao, danče, ala si mi beo“, dva toma hronike „Kolo, kolo, naokolo“ („Pojave i portreti“ i „Stražilovski vremeplov“), sve tri u autorskom pečatu Nenada Grujičića. U zbiru poklona je i sveža knjiga intervjua sa Nenadom Grujičićem „Godine i razgovori“, priredio Rastko Lončar.. A potom su darovani i zbornik radova „Život pesničkog dela Branka Radičevića“ i „Svečane besede na septembarskom Brankvom kolu“, koje su pripredili Rastko Lončar i Nenad Grujičić.
Svi nagrađeni pesnici pokazali su veliku ozarenost i zadovoljstvo što su se priključili dosad ovenčanim pesnicima ovog uglednog priznanja koje traje preko pola stoleća. Bio je to trenutak kakav se ne pojavljuje često. Tako nadahnuti, svi laureati govorili su po jednu svoju pesmu iz nagrađenih knjiga, i svi odreda bili nagrađeni iskrenim i dugim aplauzima.

A na osam laureata prilikom osnivanja ove nagrade 1967. godine u studentskom novosadskom listu „Indeks“, podsetio je Pero Zubac u svom slovu zahvalnosti u ime ovenčanih „Pečatom varoši sremskokarlovačke“ u Bogosloviji Svetog Arsenija u Sremskim Karlovcima. Zubac je rekao da od tada nagrađenih osam pesnika, koji su inače svi odreda ostvarili pesničke karijere, danas je živ samo Tito Bilopavlović.

Pero Zubac je ustvari kao student, dvadesedtvogodišnji pesnik u Novom Sadu u pomenutom studenstskom listu osnovao nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Ispričao je istinitu anegdotu – da je zamolio tadašnjeg sekretara Turističkog saveza Novog Sada, Radovana Vrtipraškog, koji je voleo umetnost i pesnike (kasnije će i sam objaviti zanimljivu pesničku knjigu-dve) da mu napravi jedan zlatni „Pečat varošisremskokarlovačke“ i još sedam istih. Zubac je bio zamislio da jedan bude zlatan a drugi obični. I kada je nakon nekoliko dana mladi Zubac došao po urađene „Pečate“, svi su bili zlatni. Bio je začuđen, ali Vrtipraški mu je objasnio da je razumeo da treba da uradi jedan zlatni „Pečat“ i još sedam istih, dakle, da svi budu zlatni.
U nastavku programa Svečanog otvaranja, operska primadona Vesna Aćimović, u pratnji ugledne pijanistkinje Maje Grujić, otpevala je antologijsku Brankovu pesmu „Ribarčeta san“ izazvavši dug aplauz i oduševljenje. Izuzetan prijem kod publike imao je oktet mladih pojaca Karlovačke bogoslovije, kojima je dirigovala profesorica Mila Radonić. Oni su na uzvišen i profesionalan način otpevali „Očenaš“ Fjodora Dubenskog i „S nami Bog“ Stevana Popovića. Mladi pesnik Danilo Jovanović odlično je interpretirao Brankovu pesmu „Molitva“ u kojoj večno mladi Radičević slavi Božju tvorevinu.

Bio je to pesničko-umetnički i duhovni program za pamćenje, program koji jača i daje smisao i snagu u znaku Brankovog stiha: „Nado moja, nisi valjda pena“, čime su prizvane i vera i ljubav, sa kojima se godinama odvijaju „Prolećni Brankovi dani“.

Promovisane dve nove knjige Brankovog kola, izvedena monodrama i nastupio karlovački hor

Na dan Brankovog rođenja, 28 marta, u 11 časova, u punoj biblioteci „Branko Radičević“ u Sremskim Karlovcima, u spomen-sobi Dejana Medakovića, na „Prolećnim Brankovim danima 2025“ priređen je nezaboravni program pod nazivom „Stražilovo, divno Stražilovo, ja sam tebe u zvezdice kovo“.
Na samom početku izvedena je monodrama Danice Petrović „Ja, Mina Brankova“, koja je publiku odvela u 19. vek i predstavila mladu Minu Karadžić i pet godina starijeg, devetnaestogodišnjeg Aleskija Radičevića u trenutku njihovog upoznavanja u kući njenog oca Vuka Stefanovića Karadžića.

Monodrama donosi atmosferu nikad usahle ljubavi Mine prema Branku i njen zemni žal pritom što se ta ljubav za života nije ostvarila. Međutim, ovo umetničko ostvarenje pokazuje da, zahvaljajući Brankovoj antologijskoj poeziji, takva ljubav postala je nadvremena, to jest večna, i ostavaruje se, ne u ravni rizičnog telesnog već na uzvišeniji, duhovni način. Dug aplauz oduševljene brojne publike osokolio je sve prisutne i dao im motivaciju da prate nastavak programa, promociju dveju novih knjiga Brankovog kola.

Prvo je predstavljena obimna knjiga „Godine i razgovori“ (sto intervjua sa Nenadom Grujičićem), koju je priredio Rastko Lončar ističući da je i ovu knjigu na svetlost dana donela takođe 200. godišnjica rođenja Branka Radičevića. U knjizi se nalaze intervjui u periodu od 1977. do 2024. godine, koje je sa Grujičićem uradilo osamdeset novinara raznih generacija i u različitim vremenima. Tu su prisutni dabome i intervjui o misiji Brankovog kola i o pesničkoj ličnosti i poeziji Branka Radičevića, ali i o Grujičićevoj poeziji i umetnosti, o duhovnom nasleđu i društvenoj poziciji pesnika i pisaca. Kao takva, ova knjiga je veoma retka i predstavlja prostor u kojem se mogu videti odlike pesničkog, umetničkog i kuturnog života na našim prostorima sa neponovljivim ličnim iskustvom. Na taj način moguće je uporediti i izvući zaključke o razlikama iz prohujalog doba i novog, te je knjiga „Godine i razgovori“ sa te strane izuzetno korisna i nesvakidašnja.

Damir Malešev započeo je svoje tumačenje knjige „Godine i razgovori“ sa osvrtom na prvu pesničku, poznatu Grujičićevu, „Maternji jezik“ (Beograd, 1978), koja je bila predmetom razgovora u njegovim ranim intervjuima na tadašnjem jugoslovenskom književnom prostoru. Malešev je ukazao na Grujičićevu svest o sopstvenim raznovrsnim poetičkim mogućnostima i dar da se ona razvija u kontinuietetu od nekoliko decenija paralelno sa neprestanim pisanjem (pevanjem), delovanjem i stvaranjem novih knjiga poezije, proze, eseja i kritika, polemika, hronika i antologija. Tu vrstu svestranosti Malešev je nazvao retkom privilegijom koju može doneti samo raskošan talenat. Posebno je istakao značaj Grujičićeve posvećenosti nematerijalnom kulturnom nasleđu gde vrhuni ojkača (deseterački ijekavski narodni dvostih) koju je pisac obradio na originalan književno-naučni način i ostavio u amanet potomcima svoga naroda. Govoreći nadahnuto o knjizi intervjua „Godine i razgovori“, ukazao je Malešev i na Grujičićev pravodiljubivi i vispreni polemički duh i sposobnost da predmet polemike ostane u epicentru „rata perima“ i da nastali tekst bude i umetnički relevantan i zanimljiv za čitaoce. Preporučio je knjigu „Godine i ragovori“ kao živ dokument jedne poetsko-duhovne sudbine i retko bogate karijere.

Nenad Grujičić je zahvalio Lončaru i Maleševu na prikazu knjige „Godine i razgovori“ i, pored ostalog rekao – da posle izlaska ovakve knjige njegovih intervjua, on vidi sebe u mladim godinama i svojim počecima koji su veoma snažni i neponovljivi. Sve vreme u tim godinama osećao se nezaštićenim, ali nekim divnim čudom hrabrim i jakim da istrajava i ne odustaje od svog pesničkog i duhovnog puta. Već tada je znao da mu u struci ne može niko pomoći, to jest da u krilaćenju njegovog talenta mora sam voditi računa o zamasima novostvorenih krila i njihovom dometu. Osetio sam se usamljenim i posvećenim na neki neobično radostan način, rekao je Grujičić, i – nisu mi mogli pomoći ni roditelji, ni bližnji, ni kolege i drugari, čak ni institucije i ustanove – niko. Naprosto, u živoj iskri talenta i rada sve je morao da čini i postiže sam, uz Božju pomoć i veru, najpre.

Promocija druge sveže knjige Brankovog kola u ovom bogatom kolaž-programu na Brankov 201. rođendan bila je posvećena pesničkom prvencu „Nego kako“ Bojane Jelenković. Mlada pesnikinja je pokazala urođenu veštinu kazivanja pesama što je doprinelo odličnom kontaktu s publikom koja nije štedela dlanove. O knjizi je govorio Danilo Jovanović, mladi pesnik Brankovog kola i aktuelni laureat nagrade „Stražilovo“: „Lirski subjekat bez dlake na jeziku, a opet emotivan i nežan, morao je baš u stihu da izrazi svoju žudnju i žeđ za čestitošću i pravdom na svim nivoima. Sve je u znaku dvojke – dva stiha, dve rime, dve duše, (ili, pak, više njih u sukobu sa svetom), dva glasa – jedan koji ćuti, i drugi koji piše. Dvojstvo na zemlji i Trojstvu na nebu kordinate su u kojima se kreću rimovani distisi u pesmama ove knjige. Nešto u stihovima želi da se odupre manjkanju ljudskosti u svetu, truležnom i zemaljskom, nečemu niskom i poganom, pa stoga lirski subjekat hoće da savlada veštinu govorenja, to jest izgovaranja onog presudnog NE.“

Recenzent knjige Nenad Grujičić, ukratko je istakao da je pesnički prvenac „Nego kako“ Bojane Jelenković pun muzike, pun maternje melodije jezika, onih moći urođenog zvuka vezanog za svaku reč i njeno značenje. Otuda tako naglašena potreba da se rimuje, da se peva do „iznemoglosti“ čime se stvara štit koji brani od opasnosti zemaljskog sveta među ljudima. Uz sve to, naglasio je, ova poezija poseduje čudesni aspekt mudrosti koja se ne zabašuruje već naprotiv pledira da se ugleda na pesnike-klasike ne samo naše već i poezije starog Rima i stare Grčke.

Rođendanski program Branku u čast bio je ukrašen na drugom, završnom „Prolećnjem Brankovom danu 2025“ nastupom hora „Sunčana jesen“ iz Sremskih Karlovaca, kojim je nadahnuto dirigovala profesorica Vlasta Malešević. Radosne duše i punog srca, publika je čula čuveno „Brankovo kolo“ iz „Đačkog rastanka“ i antologijsku Brankovu pesmu „Sretan pastir“: „Blago mi na viru / Sretnome pastiru,/ Amo staze ode,// Mome amo ode,/ Pa tu bele platno - / Ostalo im zlatno.“ Oba prolećna Brankova dana ostaju zaista zlatnim nitima izvezeni i upisani na savremenoj kulturnoj mapi Sremskih Karlovaca.

M. Borić