Otac Đule

Ilustracija | Pixabay

Svako selo ima nekog svog popa poput Spire, Ćire ili Oluje. U tadašnje banatsko selo N.N. za novog sveštenika postavljen je otac Đule. Rodom je bio negde iz Srema, pa je po svršenoj bogosloviji njemu ovde bilo drugo mesto službovanja Bogu i narodu. Bio je u najlepšim godinama, nešto možda iznad trideset, a on, lep k‛o Apolon. Brižljivo negovana crna sveštenička brada, još više je isticala njegovo lepo lice. A bio je i kao figura privlačan. Imao je u sebi i neko posebno držanje pri ophođenju sa svojim parohijanima. Kulturan. U selu je službovao i činodejstvovao u ona teška vremena, kada su predstavnici vlasti sa prekorom gledali na one koji odlaze u crkvu, ili im pop u kuću dolazi da, bar, uoči Krsne slave osveti i dom i vodicu. Bio je oženjen i popadija mu u selu važila za pravu gospođu.

Dakle, u tom selu, Đule sveštenik je bio pre nekih šestdetak godina. Verovatno je danas već u mirovini i svoje penzionerske dane provodi kao i ostali, odmarajući se i očekujući unučad da ga posete. Tih šezdesetih godina prošloga veka, u selu je glavna atrakcija i večernja zabava bio seoski bioskop, a otac Đule je imao pretplatne karte za svaku bioskopsku predstavu, i za sebe i za svoju popadiju. U selu je postojao samo jedan televizijski aparat i to u zemljoradničkoj zadruzi, gde su se uveče okupljali seljaci da gledaju i to čudo neviđeno. Selo je važilo za jedno od naprednijih sela u okolini i već tada je imalo izgrađen bazen za kupanje. Istina, nije bio baš onaj «olimpijski», ali su leti tamo dolazili da se osveže mnogi mlađi, čak iz susednih sela. Možda malo čudno, ali, redovno je popodne na kupanju, kad nije imao poslovnih obaveza, bio i otac Đule. Skinuo bi se kao i ostali i ostajao samo u kupaćim gaćicama, i tek onda prikazivao svoje atletski građeno telo. Ma, muškarčina! Šta da Vam kažem! Plivao bi i skakao u vodu i izazivao čežnjive poglede nekih mlađih žena.

Tako su prolazili sveštenički dani oca Đuleta i popadije Milese. Svoju dužnost prema Bogu, a još više prema narodu je revnosno ispunjavao. Istina, u crkvi je malo posla imao. Krštenja i venčanja obavljala su se u to doba obično u mesnom uredu, tako da je pop Đule u crkvi činodejstvovao samo za nekoliko starijih ljudi i kad je seoska crkvena slava. U crkvenoj porti bi se tada okupljali oni koji su još smeli tamo da dođu, a da na sebe i svoju kuću ne nanesu porugu ostalih, «civilizovanijih» partijaca. Ni za Svetog Savu deca više nisu smela da idu u seosku crkvu, jer bi od svojih učitelja i nastavnika bili prekorevani. Tako je pop Đule najviše posla imao pri sahranjivanju starijih ljudi, koji su svoje ukućane zavetovali da ih po našim običajima, sa sveštenikom na onaj svet pošalju, da pred Boga ne izlaze kao najveći grešnici.

Pop Đule je kao svešteno lice imao obavezu da ponekad posećuje domove svojih parohijana. Prolazile godine, a njen Đule ju je sa sobom i dalje izvodio i svetu pokazivao.

Elem, u selu je ostala samo priča o njima. Pogotovo o njegovim lepim sestrama koje su kod njih boravile svakog raspusta i zavodile seoske momke.

Vojislav Ananić