Tetka Zora

Braca je imao tri rođene tetke, jednu s očeve strane i dve sa majčine. Sve ih je voleo, i svaka mu je pomogla na neki način tokom njegovog školovanja, jer je bio dete siromašnih roditelja sa sela. A tetke k'o tetke, dale bi mu sve. Naročito su pravile ukusne kolače kojima bi se on željno sladio kada bi boravio u domu jedne od njih. Nastojale su da mu zamene majku koja je tamo ostala negde na selu u ravnom i prašnjavom Banatu.

Najstarija od Bracinih tetaka je bila tetka Zora. I ona je rođena na selu, još pre rata, 1923. godine. I kuća njenih roditelja bila siromašna, ta samo što su se doselili sa starijom sestrom Kekom iz Kumana, u Aleksandrovo, koje se tek počelo graditi. Sjatili se u novo selo i ljudi iz okolnih sela, a bilo je, bogami, u ono vreme kolonizacije dosta i onih iz daleka, iz Like, sa Banije i Korduna, iz Bosne, a i poneki optanti su doseljavali iz Mađarske. Svako od njih je tražio mesto za neko novo uhljebljenje, za lakši i sigurniji život. Dobilo svako domaćinstvo plac gde će napraviti kuću, a i oko osam jutara dobre banatske zemlje koju će obrađivati i od koje će živeti i decu svoju hraniti. U ona vremena kuće su bile obično od naboja ili čerpića, što je za Banat od davnina bilo tako. Dole je, u svakoj kući bila obična zemlja, koju su domaćice redovno pomazivale, da se prašina ne diže, a i da miriše na neku čistoću. U svakoj kući starinska paorska peć od ozidanih cigala, oko kojih su bile drvene šamlice za sedenje i grejanje leđa zimi.

Tako su i Kekini i Zorini roditelji, Števa i Ivanka došli do nešto svoje kućice i imanja. Posle Keke i Zore, svet su ugledali i sestra im Milosava (Dobrinka) i brat Svetolik (Bača). Porodica se naglo uveća. Moralo se više raditi, jer je trebalo nahraniti dosta detinjih usta. Mati im Ivanka, radila ručne radove, necala i heklala i to prodavala u susedno selo, u Novu Crnju, koje je bilo naseljeno Mađarima, i koje je bilo malo bogatije. Moralo se doći do nekog dinara, a Števa sve razmišlj’o šta drugo da počne da radi. Dosadio mu taj paorluk, a iskreno rečeno, nije za njega baš ni mnogo mario. Stotinu puta Ivanka mu se onako grlata kako ju je Bog dao izvikala na njega:

„Ta, 'ajde Števo, Bog te materin, svanulo već odavno. Diž' se i upreži konje u kola! Jel 'oćeš da na njivu u podne stignemo?! Kad ćemo tamo sve poraditi nas dvoje sami? Zar ne vidiš, Bog te ne ubio, da su nam deca još mala i da nema ko da nam pomogne do ovi' naši' dvadeset prstiju“.

I tako počesto, što je još više delovalo na Števu da otvori špiceraj, neku radnju sa mešovitom robom. Bilo je tu i petroleja i olaja, i soli i šećera, svileni' bombona koje su se na komad prodavale, i šibica i cigara, a našlo se uvek i nešto od pića – klaker za mladež, a piva i rakije za odrasle. Ponekad se tu zateklo i lepo parče štofa, dobrog kvaliteta. I, ljudi dolazili, retko u novcu plaćali, nego „na crtu“ ili u tefter. U ono vreme sirotinje, tako je to bilo. U radnji je bila postavljena i mašina za mlevenje maka „na ušur“. Ispred njihove kuće izbušiše arterski bunar, koji su dugo posle nazivali „Lučin bunar“. Rasla i deca, i sad im je već lakše bilo. Mogli su i oni da im pomognu u mnogo čemu, a i u radnji da usluže mušterije. Pošli svi i u školu, samo, onda još nije bio običaj da devojke završe sva četiri razreda osnovne škole, nego dva – tri razreda, nauče da čitaju i da pišu, računaju i dosta. Jedino im je brat malo više dogurao sa školom, kao muškarac.

Došao i taj crni rat, narod se uskomešao i podelio. Uđoše u selo i Rusi kao „oslobodioci“, te navale u onu radnju koja je još iza Števe ostala u selu. Toga dana je u prodavnici bila najstarija od njih, Keka. Uđoše unutra baćuške Rusi onako bahato i rekoše Keki:

„Davaj spičke da zakurim“ (daj šibice da zapalim cigaru), a ona ne razumevajući šta traže, kao i svaka poštena devojka sa sela, odbrusi im:

„More, da idete vi kod vaši' Ruskinja, pa tamo to tražite, a mene da ostavite na miru!“

Uda se najpre Keka, za nekog Deska, tu u komšiluk, ali taj brak potraja samo nekoliko meseci. Pred kraj rata, ona se ponovo uda, za Đuru, čiji otac sa mlađim sinom u ta nemirna vremena, otide nekud, a da se nije znalo gde. Tako Keka, samo što se udala, osta u novoj kući sama, sa svekrvom i zaovom, jer joj muža mobilisaše i on otide da sa Rusima oslobađa Beograd. Uda se i Zora za Maksima, tu u selu, a za njom i Milosava za Milovana. Kad se rat završio, oženi se i brat im Bača Lučin (jer su ih svi u selu tako zvali) sa Nadom, i kad umrede i baba Ivanka, odseliše u Beograd.

Zora ode najpre da sa njenim Maksimom živi na salašu, u itebejskom ataru. Podaleko, jer tada, sem paorskih lenija, nije bilo ni makadamskih drumova, a kamoli asfaltnih puteva. Dosadi im život u toj salašarskoj samotinji, i oni se vratiše u selo, gde su živeli u istoj kući sa babom i majkom (svekrom i svekrvom). I danas se pamti Babina loza, tamo negde uvrh bašte, uvek oprskana svežim plavim kamenom. Maksina braća Tadija i Mata, jedan pored drugoga, sazidaše nove kuće. I Maksa, kao i tast mu, poče da razmišlja kako da dođu do lakšeg života, jer, dobiše decu Žarka, Biserku (koja preminu kao dete) i Jovanku. Čim se ukaza prva prilika, odseliše u Zemun. On se zaposli u jednoj školi kao domar i majstor, a Zora u školskoj kuhinji i kao „tetkica“. Eto, tu ih zadesi i penzija, a u međuvremenu su u ona “zlatna“ vremena velike Jugoslavije kupili i dosta veliku kuću na Hvaru, koju su izdavali turistima. Imali su i veliki čamac sa džonsonovim motorom.

Baš u to vreme, Braca je bio u drugom razredu Šeste beogradske gimnazije, stanovao kod ujaka na Zvezdari, i skoro svakog vikenda dolazio kod tetke Zore u Zemun. A ona ga samo nudi:

„Ajde, pile tetkino, da ti tetka da ovo, pa ono, i tako stalno.“

Ona visoka, krupna zdrava žena, a na njenom lepom crnomanjastom licu uvek osmeh. Kao da joj je Bog dao da bude večito vesela i optimista celog života. U njenom rečniku, reč „kukanje“, nije postojala. Nikada od nje nešto ružno da čuješ, sem u nekoj šali, naravno. I, Braca ju je upamtio kao takvu. Dodvorila je i svekra i svekrvu, pošteno i bez ikakvih dobacivanja ili zluradih pogleda na njih. No, umrla je dosta mlada, u šezdeset i trećoj godini, kad je tek trebalo da živi i uživa. A Braca joj je sa svojom ženom i sa bratom i snahom, bio na sahrani.

Muž joj, Maksim, odmah nađe dugu ženu i odseli kod nje u Jagodinu. Tek pred smrt dođe i on nazad, nadajući se možda da će biti sahranjen kraj svoje uvek verne Zore. Da li je tako i bilo, Braca ne zna. Njemu su samo ostala prelepa sećanja na njegovu stalno osmehnutu, veselu tetku Zoru, i na njene krupne crne oči. I, na ono: „Pile tetkino“.

Vojislav Ananić