Radoman

Kažu da čovek vredi onoliko koliko ima prijatelja. Bolje rečeno, iskrenih prijatelja. Jer, šta je čovek sam samotan? Samo i isključivo, puki egoista i sebi samom, a i ostalima. Da li je hedonista? Sigurno, ne. Ta ne može čovek sam sebi biti dovoljan za sreću! Prijateljstvo se, kažu, ne bira. Ono se rađa, biva, postoji, kao i ljubav. Ko bi ga znao zašto, ali je tako. Naravno, svi ljudi zasnivaju i svoje porodice, ali, bračni drug i dete su jedno, a pravi prijatelj nešto sasvim drugo. On se mora negovati, kao biljka u saksiji. Samo, što mu nećeš život održavati hraneći ga i zalivajući, nego mu moraš osetiti baš onaj trenutak kad si mu najpotrebniji. Nekakvim pozitivnim vibracijama svoga bića, moraš biti u stanju da dotakneš i njegovo srce. Često baš onda, kad mu je najpotrebnije. Ako se u tome uspe, onda je i prijateljstvo jače, dugovečnije.

Jedan od tih divnih ljudi čista srca i vedre duše, je i moj, sada već decenijski prijatelj, Radoman. Znamo se još od „brucoških“ dana, sa Više pedagoške škole u Kragujevcu. Iako je od tada prošlo već punih pedeset i neku godinu, sećam se da nas je većina novoupisanih studenata sedela na međuspratnom stepeništu. Svako u sebe zagledan, zamišljen, u novoj sredini. Poneko tek izusti nešto. Tek da usta otvori. I onda, prva upoznavanja, pre svega po mestu iz kojeg dolaziš.

„A, i ti si iz Vojvodine“, reče mi onaj što je sedeo kraj mene, neki crnpurasti lepotan, sa dosta jakim obrisima pravog muškog lica, sa izbrijanom bradom, i grguravom podašišanom kosom. Elegantno odeven, ispeglani šavovi na pantalonama. „Kicoš neki“, pomislih. Plenio je svojim veselim smehom i začas uspostavismo međusobna upoznavanja i prve kontakte. Kao da je već tada na mene ostavio neizbrisivi trag budućeg odanog prijatelja.

„Ja sam došao iz Sivca. Nisam tamo i rođen, ali sam dobar deo svog života proveo u Bačkoj. Moji su iz severnog dela Crne Gore, negde sa tromeđe. Preko brda Bosna, severoistočno Srbija. Seoce Šula, a u blizini Rudnik Šuplja stijena i grad Pljevlja. U tome pitomom mestašcetu sam rođen. Tamo mi ostala još dva brata, a mene dali kod ujaka, na dalje školovanje.“
Tako se brzo okupismo mi „zemljaci“, svi iz Vojvodine. Sa mnom je bio moj drugar iz rodnog Aleksandrova, Mane, a tu se odmah stvoriše Milan iz Gakova kod Sombora, Mira iz Riđice, sa mađarske granice, i još njih nekolicina, što momaka što devojaka. Zagrajaše svi i zaboraviše na još malopređašnju tugu i brigu nesvisnute seoske sredine iz koje potiču, na osamljenost koja ih je sve obuzimala. Eto šta ti je društvo, pa, i buduće kolege i prijatelji.

Tako je izgledalo to prvo poznanstvo naše. U toku dvogodišnjih studija u Kragujevcu, Radovan i ja smo se više družili međusobno, a Mane je opet, sa Milanom našao neke fluide koji su ih povezivali i zbližavali. Ali, kao cimeri, tokom obe godine, bili su Radovan i Milan, a Mane i ja. No, to nam nije smetalo da se druži svako sa svojim prijateljem.

Prve godine smo Mane i ja stanovali u nekom ćumezu, kod gazdarice Seke, koja je bila više u Sremu nego u Kragujevcu. Bilo je lepo da smo sami, da ne gleda ni kad svetlo gasimo, ni kad se kupamo. Sami smo se i hranili, snalazili se kako smo mogli i znali. Uoči prvog ispita u januarskom roku, iz sociologije, cele noći smo učili i, kuvali pasulj. Kad se kojem pridrema, a on odmah napolje, na puš – pauzu, i na hladan vazduh, da se rasani. Tih dana se Radoman vratio od svojih iz Crne Gore i doneo nam komad suve govedine. I mi, odmah, nju u pasulj. Cele noći kuvamo, pasulj se već i ne vidi jer se sav raskuvao, a suva govedina još uvek tvrda. Kad pregladnesmo, pojedosmo što smo mogli a ostalo bacismo mačkama koje su se cele noći čule kako u dvorištu prave mačje svatove.

Posle završene više škole, nas sedmoro se upisasmo na Filološki fakultet u Beogradu. Moj Rašo, kako ga ja iz milošte nazivam, mi prikupljao potpise profesora, overavao semestre. Ja se uskoro oženim i prebacim na vanredno studiranje. Opet u januaru, ispiti. Kod mene u Aleksandrovu, pet dana boravio i Milan da me pripremi za ispit iz makedonskog. Pa posle, uporedna gramatika slovenskih jezika, pa strani jezik... A ja, šta ću, u „Studenjak“, ilegalisao kod mog Raše. Sutradan na ispitu, obadvojica sedoše kraj mene u amfiteatru, i malo mi na pismenom pomogne jedan, malo drugi, da asistent ne vidi, nešto i sam uradim.

Kasnije nam se raziđoše životni putevi. Ja krenuh put Bosne, u potrazi za poslom, moj Rašo uspe da se zaposli u Narodnoj biblioteci, gde je dočekao i penziju, pri Arheografskom odeljenju. Oženio se nekako odmah po zaposlenju, digao kredit i kupio stan. Sa izabranicom srca svoga, sa Lilijanom, izrodi sina i ćerku, danas, diplomirane fakultetlije. Bio je jedini filigranolog u Srbiji, a možda i šire. Bavi se korišćenjem vodenih znakova, radi tačnog datiranja starosti hartije i tekstova pisanih na njoj. Te vodene znake, filigrane, su radi zaštite hartije kao materijala od falsifikata, prvi uveli fabrikanti. Kolevka proizvodnje papira je u Italiji, a tek kasnije se proširila i na ostale zemlje. Filigran je kontura nekog predmeta, životinje, biljke, ljudske figure, ploda, slova... Vodeni znaci (žigovi) se nalaze i na hartiji na kojoj su ispisani naši najstariji sačuvani rukopisi iz Dečana, Pećke patrijaršije, Hilandara, Manastira Savine, Muzeja Srpske pravoslavne crkve...

Rašo sa velikom tačnošću određuje vreme nastanka tih naših starostavnih knjiga. Izdao je četiri kapitalne monografije o filigranima, kojih ima preko petnaest hiljada, a pregledao je više stotina naših i stranih rukopisa. Radi te svoje osnovne delatnosti, često boravi i po par meseci među monasima na Hilandaru u Grčkoj, zatim u Bugarskoj, a bude i po našim manastirima. Svojim naučnim radom, Rašo je puno zadužio našu filologiju, istoriju, istoriju umetnosti, paleografiju, kulturu uopšte, i ja sam vrlo ponosan na njega zbog toga. Što ga imam za iskrenog i pravog prijatelja.

Kad sam oboleo od teške bolesti, moj Rašo mi svaki dan u poseti bio u Kliničkom centru Srbije. Kasnije mi ustrebao neki lek, a on uspeo da ga u Beogradu pronađe i da mi ga pošalje. Čujemo se često, i svojim vedrim duhom, na mene uvek pozitivno utiče. Tu je kad god oseća da klonem duhom. Ispriča mi neku šalu, pošalje fotku... Jednostavno, ne dozvoljava da me obuzme melanholija, da ponekad padnem u depresiju.

I tako već šestu deceniju. Nismo se kao mnogi, zaboravili do današnjih dana, iako se nismo već dugo videli. Eto, nije ni narod uvek u pravu kad kaže, „daleko od očiju, daleko od srca!“

Vojislav Ananić