Nenadu Grujičiću uručena nagrada "Simo Matavulj"

BEOGRAD - Na skupštini Udruženja književnika Srbije, 21. decembra 2024. godine, Nenadu Grujičiću svečano je uručena nagrada „Simo Matavulj“ za stvaralački opus. Odluku o dodeljivanju nagrade doneo je Upravni odbor Udruženja književnika Srbije vodeći se kriterijumima o kontinuiranom, zapaženom i sveobuhvatnom radu, kao i o višegodišnjim stvaralačkim dostignućima u oblasti srpske književnosti. Među ovogodišnjim dobitnicima „Plakete UKS sa likom Sime Matavulja“ nalaze se i Nebojša Jevrić, Milan Mihajlović, Aleksandar B. Laković, Dušica Milanović Marika, Obren Ristić, Branislav Zubović i Novica Sovrlić.

Povodom visokog priznanja UKS-a, Nenad Grujičić je rekao: „Eto, čuda se događaju. Pre tri godine takođe mi je bila dodeljena nagrada ’Simo Matavulj’, a potom volšebno i nepotrebno oduzeta. Međutim, Božja ruka je svemoguća: čelnici UKS-a nedavno su mi se javili i zamolili da prihvatim odluku novog Upravnog odbora da mi nanovo bude dodeljena nagrada sa imenom velikog pisca, prvog predsednika srpske asocijacije pisaca osnovane daleke 1905. godine. Uz svest o značaju srpskog kulturnog korena oličenog u imenu i delu Sime Matavulja, a i kao žrtva kolegijalne nekorektnosti pre nekoliko godina, prihvatio sam i – oprostio svima, jer oprost kao duhovni čin čisti i moja ogrešenja u svetu, i daje mi mir i radost za nove stvaralačke puteve. Sa druge strane, imponuje da mi je ova nagrada dodeljena u danima kada je Udruženje književnika Srbije podržalo studentske proteste na kojima se mladi srčano i hrabro bore za istinu i pravdu.“

Ovenčan nagradom sa imenom Sime Matavulja, Nenad Grujičić je zatim rekao: „Još od školskih dana, pripovedanje Sime Matavulja ostavljalo je na mene utisak od kojeg raste duša, takav je to jezik i – stil ovog nesvakidašnjeg srpskog pisca. Rodom iz Dalmacije, kao niko pre, ni posle njega, upečatljivo je slikao karakter, mentalitet i život našega čoveka iz tih predela (’Bakonja fra Brne’ i ’Pilipenda’, ali i knjiga ’Ljudi iz Crne Gore i Srbije’). A ja, positan i prolazan, pišući svojevremeno studiju-antologiju o srpskoj krajiškoj ojkači koja se vekovima peva i u Dalmatinskoj Zagori, pronašao sam u knjizi Sime Matavulja ’Bilješke jednog pisca’ i ovo zapažanje: ’Prolazeći kroz gornje, surove krajeve, kroz rastrkana sela, sretajući oružane ljude, neobična obličja i nošnje, slušajući južni govor i pjevanje čobana sa ojkanjem, ja sam, znajući da na cijelom tom prostoru živi isti rišćanluk, bio čas neugodno dirnut, čas veseo.’ Ovo je važno zapažanje jer razotkriva prirodu ojkačke pevanije zasnovanu na prožimanju tugaljivog i radosnog, žalobnog i veselog raspoloženja, što je ustvari ontološko-mentalitetska karakteristika Srba Krajišnika na graničnim geografskim područjima.“

A o nepoznatim detaljima Matavuljevih dolazaka u Sremske Karlovce i Novi Sad, i o drugome, Grujičić kaže: „O dolascima Sime Matavulja u Sremske Karlovce malo se zna. Zato je potrebno kazati da je Simo Matavulj bio istaknuti saradnik Brankovog kola u periodu od 1895. do 1907. godine, dok se na čelu nalazio Pavle Marković Adamov, osnivač, vlasnik i urednik ovog značajnog lista. Zato je Matavulj često navraćao u Sremske Karlovce, u redakciju lista Brankovo kolo, koja se nalazila u Adamovljevoj kući u Sremskim Karlovcima, u današnjoj Zmaj Jovinoj 4. Uz karlovački bermet, tu su eglenisali i Stevan Sremac, Branislav Nušić, Dragutin Ilić, Jovan Grčić, Milan Savić i drugi, a svoje radove u Brankovom kolu uz Matavulja objavljivali i Janko Veselinović, Radoje Domanović, Veljko Petrović, Bora Stanković, Antun Gustav Matoš, Aleksa Šantić, Sima Pandurović, Jovan Dučić, Dragutin Ilić, Mileta Jakšić i drugi. Od preko dvadesetak svojih izvrsnih dela, jedno, ’Na pragu drugog života’ (1899), objavio je u Sremskim Karlovcima, a četiri Novom Sadu: ’Iz Crne Gore i primorja’ (1888), ’Boka i Bokelji’ (1893), ’Primorska obličja’ (1899) i ’S mora i planine’ (1901).“

I o drugim manje poznatim detaljima, Nenad Grujičić kaže: „Posle preuranjene smrti Pavla Markovića Adamova (1907), Simo Matavulj je održao oproštajni govor u Sabornoj crkvi Svetog oca Nikolaja u Sremskim Karlovcima, gde se bio okupio silan narod. Matavulj je napisao nekrologe i Jovanu Jovanoviću Zmaju (1904), Janku Veselinoviću (1905) i Stevanu Sremcu (1906). A godinu dana posle odlaska Pavla Markovića Adamova i sâm je Matavulj iznenada, u pedeset šestoj svojoj godini, u Beogradu napustio (1908) ovaj svet. Ne treba zaboraviti, da je staro Srpsko književno društvo uz Simu Matavulja, prvog predsednika, imalo za prvog sekretara Jovana Skerlića.“

A o značaju Sime Matavulja i njegovog dela, Grujičić zaključuje: „On je posve originalan srpski pisac od koga možemo učiti u želji da dosegnemo stvaralački pečat ravan njegovom u vremenu. Matavulj je primer bogomdanog talentovanog čoveka apsolutno posvećenog književnosti kao sudbini, pisac čija proza u svom stilsko-jezičkom izrazu dotiče supstancijalnu lepotu poezije.“