Nenadu Grujičiću uručena nagrada "Dragojlo Dudić“ za knjigu "Kozaro, sejo i pramajko"

BEOGRAD - Juče je u beogradskoj Fondaciji „Dragojlo Dudić“ uručena istoimena prstižna nagrada Nenadu Grujičiću za knjigu-poemu „Kozaro, sejo i pramajko“ (Rečitativ o genocidu, zaboravu i slobodi), u izdanju banjalučke „Besjede“. Ova nagrada se dodeljuje već pedeset tri godine za književnost i istoriju, a ove godine odluku je jednoglasno donela ocenjivačka komisija u sastavu: predsednik – dr Milan Koljanin, članovi – dr Slavica Garonja Radovanac, Ljiljana Dugalić, Momčilo Isić i Đorđe Pražić.

U obrazloženju komisije pored ostalog stoji: „Renomirani savremeni srpski pesnik Nenad Grujičić, objavio je poemu u 20 pevanja, posvećenu u celosti biblijskom stradanju srpskog (krajiškog) naroda na planini Kozari u junu i julu 1942. godine. Sa ozbiljnim prethodnicima u pesničkoj tradiciji na ovu temu (Skender Kulenović), Nenad Grujičić je pesnički i tematski nadogradio Skenderovu čuvenu poemu „Stojanka majka Knežopoljka“, proširujući simboliku materinstva i ženskog principa (sejo i pramajko!) na čitavu planinu Kozaru, dopevavajući celokupnu sudbinu i usud srpskog naroda na prostoru Bosne i Hercegovine od 19. veka do današnjih dana. Sumirajući kroz centralna pevanja knjige poraznu spoznaju, pesnik uočava da je ova tema poslednjih decenija 21. veka gotovo namerno u javnoj sferi prepuštena zaboravu, to jest da se na ovom prostoru za vek i po malo šta promenilo u usudu srpskog naroda kome je neprijatelj ostao – isti. Stoga je ova poema `o genocidu, zaboravu i slobodi` višeslojna, sveobuhvatna i značajna pesnička tvorevina, nadahnuto ispevana u britkom i bogatom pesničkom stilu i jeziku Nenada Grujičića, nastalim na bogatoj usmenoj pesničkoj tradiciji srpskog naroda Bosanske Krajine, a istovremeno moderna, otrežnjujuća i opominjuća poetska sinteza, dovrhunjena u čuvenom „kozarskom kolu“ na kraju poeme, u koje se i sam pesnik hvata.“

Ovogodišnja nagrada „Dragojlo Dudić“, za prozu, pripala je dvema autorkama: Ivani Spahić za roman „Svitanje“, o stradanju Srba u Prebilovcima u Hercegovini (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Novo Sarajevo, 2024) i Anki Pađen za autobiografski roman „Zaboravljena istina“, o detinjem begu sa Banije iz NDH (Partenon, Beograd, 2024). Odluku o nagradama potvrdio je Upravni odbor Fondacije na čelu sa Milošem Jevtićem.

Preko pola stoleća, još od 1971. godine, ova nagrada nosi ime po Dragojlu Dudiću, rođenom 9. decembra 1887. godine u selu Klinci kod Valjeva. Zemljoradnik i pisac, bio učesnik balkanskih ratova, te Prvog i Drugog svetskog. Posle povlačenja-prelaska srpske vojske preko Albanije 1915. godine i Solunskog fronta, trajno se opredelio za ideje socijalne pravde. Srpski borac i revolucionar, učesnik u narodnom otporu prema stranom agresoru, bio je organizator ustanka protiv nacističke Nemačke u Zapadnoj Srbiji. Poginuo u borbi sa Nemcima 29. novembra 1941. godine kod Mačkata na Zlatiboru. Posthumno, 1949. godine proglašen je za narodnog heroja. Između Prvog i Drugog svetskog rata Dragojlo Dudić objavljivao u listovima i časopisima: „Politika“, „Radničke novine“, „Za plugom“ (zbornik seljaka pisaca)“, "Rad" i „Narodna pravda“. Poznat je Dudićev "Dnevnik 1941" kojim je obuhvaćen period od 1. avgusta do 5. novembra 1941. godine, a o kojem su pisali Ivo Andrić i Vladimir Dedijer.

Nenad Grujičić: Beseda na svečanom uručenju nagrade „Dragojlo Dudić“

NE ZABORAVIMO ŽIVI U VREMENU ONE KOJI SU U VEČNOSTI

Danas, na dan rođenja Dragojla Dudića, na njegov 137. rođendan, ova prestižna nagrada mi otvara mogućnost ukrštanja prošlog i sadašnjeg. Sa Dragojlom Dudićem povezujem svoga strica Sretka Grujičića iz Prijedora koji je, takođe kao partizan Srbin, poginuo od nemačkih rafala. Jednoga s ove, a drugoga s one strane Drine, smrtno su pogodili fašistički meci i šrapneli. Obojicu dakle povezuje borba protiv okupatora srpskog naroda, borba prsa u prsa sa Nemcima, imperijalnim zduhačima, koji su u dva navrata u prošlom veku sa ogromnom naoružanom armadom dolazili da nas istrebe i unište. Ako im se ukaže i treća prilika, opet će Germani pokušati, kao što su dopola to učinili sa, gle, još osamnaest zapadnih saveznika 1999. godine prilikom nečuvenog bombardovanja Srbije i Srpske.

Koliki je to kolonijalni nagon, predatorska potreba da udavi lepu, zdravu i nedužnu žrtvu, pokazuje i njihova arijevska najezda na Kozaru, kada su jula 1942. godine, sa nekoliko desetina hiljada fašističkih vojnika naoružanih do zuba, zajedno sa našim komšijama u crnom iz ustaških uporišta NDH, krvožedno nasrnuli na goloruki srpski narod, nejač i decu. Pružen im je partizanski otpor oličen u deset puta manjem ljudstvu i oružju, ali su zveri ipak imale značajne gubitke. No, sa nesrazmeno većom silom, skotije pakla uspele su da unište ogroman broj srpskih mučenika na legendarnoj planini, ali i u sistemu svojih nacističkih logora za svirepo mučenje i sigurnu smrt.

Na ovome svetu, postoje i drugi životni principi, drugi narodi, drugačiji ljudi i različita duhovna i egzistencijalna stremljenja. U poemi „Kozaro sejo i pramajko“, na jednom mestu glasno pevam: „O, visoki predstavniče svih ratova/ u dvadesetom vijeku na Balkanu,/ zamisli, poraženi moj gaulajteru,/ da je pobjednička srpska vojska/ devetsto osamnaeste nastavila jakim kasom/ preko Drave i Slovenije/ do Austrije i Njemačke,/ i tamo u nekom tvom Kragujevcu,/ recimo u Lincu ili Ahenu, strijeljala/ četiri hiljade đaka s očima boje klikera,/ Kao što su tvoji Nijemci četrdeset prve/ našu djecu u srcu Šumadije...// Zamisli, sestro Kozaro,/ da je srpska vojska na konjima u galopu/ stigla i do planine Odenvald,/ u masivu Hasen u Bavarskoj,// da tamo lovi njemačku djecu, žene i starčad,/ da strijelja i ubija, a ono što ostane mimo metka/ hvata kao jagnjad i ovce, i bajonetima/ gura na prisilnii rad i u kazamate.// Ali mi to nismo Nijemcima činili, sejo,/ iako smo zavrnuli šiju svjetskoj sili –/ drugi smo mi duh i korjen/ - svetosavski je naš znamen:/ bogati smo onoliko koliko drugima darujemo,/ druga je majčina sisa dojila nas/ kao anđele u ćapćanju,/ i drugi zavjet, kosovski, nosimo u njedrima mi.“

Biti čovek – moraš izrana uočiti razliku između dobra i zla, moraš imati granicu između jednoga i drugoga. U poemi, dalje, tugujem i pevam: „Ja vidim raširene dječje zenice/ i strah na nevinim usnama,/ čujem zaliske srdaca što trepere kao u lasice,/ i vidim njihovo neiskustvo sa ljudima-zvjerima,/ neznanje o čovjeku kao ideološkoj mrcini,/ o ljudskom strvinaru kad obuče i opaše uniformu,/ ja vidim oborenu djecu i krvave/ košuljice od kudelje zalijepljene/ uz bijela tijela, i otvorene mlade oči,/ slijepe, zaustavljene u poslednjem hvatu sunca.“
Dragojlo Dudić je čovek u znaku one patrijarhove: budimo ljudi! Tako je vaspitao i svoju decu, celu porodicu. On je vredni domaćin iz jake srpske loze, samouki pisac, darovit čovek jakog karaktera i svetle ambicije, pun vrlina i vere u čoveka, plemenita duša časnog obraza i dela. Međutim, zemni ljudi znaju biti potpuno drugačiji, znaju dati veru za večeru, prodati svoje ja, sebe i najbliže, i služiti tamnoj strani sveta.

Život je za Dragojla Dudića bio otvorena knjiga na čijoj svakoj novoj margini i stranici otkrivao je motive i inspiracije, želeo da učestvuje kao istinoljubivi akter i odlučno pomogne drugima. A ovaj svet često ne uzvraća dobrom. Ovaj metežni svet često navlači đavolju odoru i rogove, naoružava se ratnim planovima i ubitačnim oružjem, i u mahovima koji pripadaju zlu, uništava cele porodice, narode i civilizacije.

Svedoci smo medijske raspomamljenosti tanatosom i genocidom. Mazohistički režiseri novih ratrova nezadrživo plasiraju krvave slike i zvukove iz precizno bombardovanih i razvaljenih kuća i zgrada, naselja, gradova i mesta privremenog boravka pod šatorima. Ne, to nije san, to je stvarnost, naša civilizacija nepojamno je uznapredovala, i još će ubrzanije, sa novim tehnologijama što imaju svoje lice i naličje, bolje reći igraju se i jednoga i drugoga. Sa tog demonskog naličja keze nam se grimase bogohulnog ništavila što masakrira i ubija nevinu decu, nedužne majke i nezaštićene ljude drugih naroda, prisustvujemo crnom spektaklu smrti pred našim očima, i ništa ne možemo učiniti, ili nam se tako čini.

Sa novim tehnologijama čovečanstvo je relativizovalu poziciju istine, stvoren je paralelni svet u kome potrošenog mozga žive privremeni ljudi zavisni od interneta, tzv. socijalnih mreža, virtuelnog sveta, artificijelnih selfija i lajkova, i čega sve neprilagođeno biću od krvi i mesa. Istina je postala neuhvatljiva, mimo naše stvarnosti, smeštena u virtuelni svet bez ljudskog otkucaja i krvotoka. A potrebno je zagrliti nekoga svoga, najdražega i bližnjega, a ako ih i nema u razbaštinjenom svetu, onda samoga sebe obuhvatiti rukama i osetiti telo - da, to sam ja, to je istina – taj dodir sa samim sobom, sa zemaljskom dimenzionalnošću, sa stvarnošću, sa Božjom tvorevinom.

Sin Dragojla Dudića, Miloš, partizanski borac, stradao je takođe u Drugom svetskom ratu, poput oca takođe narodni heroj. Dragojlova supruga Stevka i ćerka Zorka bile su zatočenice logora Banjica, a ćerka Persa stradala u nemačkom logoru Aušvic. Ovolike žrtve jedne porodice emituju svetlost opomene i tuge, traže duhovnu okrepu i snagu, ne samo od ljudi, već i od Boga samoga, zahtevaju očenašku molitvu što jedina pruža odgovor. Evo pregršti stihova iz knjige „Kozaro, sejo i pramajko“: „Ne zaboravimo pustiti suzu,/ upaliti svijeću i molitvom razdaniti mrak,/ pomoliti se za mučenike-pretke,/ zamoliti ih da se i oni pomole za nas,/ da im pokažemo da ih nisu zaboravili/ oni čije rođenje na Zemlji nisu dočekali,/ mi sa zaboravom tumaramo kroz svijet/ ne znajući ni kome ni kuda idemo,/ ne zaboravimo živi u vremenu/ one koji su u vječnosti.“ Amin!