Steva mi je bio dalji rođak. Završio je četkarski zanat u Novom Bečeju, gde je imao i očevu kuću. Ali nije radio u četkari. Zaposlio se u „DTD“ kao dolmar. Više je voleo da ponekad obiđe dvadesetak kilometara nasipa na desnoj obali Tise, da osmotri da se zemlja negde ne osipa, ne urušava. Naime, negde sedamdesetih godina prošloga veka, reka Tisa se izlila izvan svojih obala i poplavila mnoge gradove i sela. Kad se voda povukla i zemlja malo prosušila, počelo se izgradnjom nasipa na obe strane moćne reke.
E, tad se zaposlio kao čuvar dolme. Od preduzeća je dobio neku kuću, nabijaču, bez struje. Kasnije je iskopao bunar sa neizbežnim đermom i doselio svoju porodicu, ženu Katicu i sina. I, tu su proveli čitav svoj život. Sina je posle u školu čamcem obično Katica prevozila do Bačkog Petrovog Sela, Nekoliko godina kasnije, upisala ga je u Novi Bečej, da bude lakše i njoj i detetu. A, Katica, muž-žena. Ne samo što je izgledom svojim tako delovala, nego je ona bila ta koja je obavljala sve one teže muške poslove tu na salašu. Prostranstvo veliko, a na zelenoj travi su pasli travu i ovce i svinje i od svake fele živine koje je Katica nalegla.
Već godinama me je zvao da dođem kod njih i jedne subote pođem svojom „Škodom“. Do Ade sam vozio asfaltnim put, a onda preko skele, na drugu obalu. Na tom mestu je kasnije postavljen gvozdeni most koji smo nekako dobili od Nemačke. Pošto sam prešao na drugu stranu, vozio sam dosta opušteno. Nigde ničega sem posejanih njiva i visokih šumaraka pored Tise. Tu i tamo u daljini se nazirala neka kuća dolme. Rana jesen i sve odiše čistom prirodom.
Kad su na obalama Begeja i Tise u drugoj polovini 19. veka izgrađeni visoki nasipi, u Banatu ih zovu dolme, na njima su podignute kuće čuvarnice i uvedeno je novo zanimanje – dolmar. Dolmari su ovde živeli s porodicama i danonoćno vodili računa da se ne ošteti nasip.
Posle dvadesetak kilometara, stignem i skrenem sa dolme. A Steva raširio ruke i viče onim banatski otegnutim naglaskom: „Ta, di, si ti već jedared“¬¬? Pozdravimo se i upitasmo za zdravlje, familiju. Dam mu moju rakiju, a Katici kafu. Već standardno. Upitam ga gde mu je žena, a on kaže: „Ta, mani je, već zorom je sišla na Tisu da vidi ima li ribe. Naime, još sinoć je u zaliv Tise postavila vrške. „Hoće“, kaže, „da vam pošalje sveže ribe“.
I sednemo nas dvojica na neku otvorenu nadstrešnicu koju je sam pravio. Da ima gde da se sedne ako mu neko naiđe. Pomislim u sebi ko u ovoj pustini može i da mu dođe? On me nudi hladnim pivom iz bunara, a on će da proba moju rakiju. Nije ni čaše doneo nego nazdravismo onako. Nategne on onu flašu od dve litre i strese se. Pitam ga je li kajsijevača čemu, a on će meni da ništa ne valja. Ja se kao malo naljutim, a on nastavlja da nije dobra zato što će se brzo popiti.
Kad, eto ti i Katice i kao muško, nosi na ramenu pun džak riba. Dođe do nas i poče na muža da viče što samo pije. Sede i ona i raspriča se. Pita me da li hoću kući da ponesem jednog ćurana ili gusku. Očas će ona da ih uhvati. Zahvalim joj se i krenem polako ka kolima. A, ne mož to tako, reče Katica i ponese onu vreću sa ribom. Ispratiše me, aoni verovatno nastave da se prepiru. Ja stignem kući i „obradujem“ suprugu poslom koji nas je čekao. Čistili smo je do duboko u noć.
Iako su čitav svoj vek proveli u prirodi, umre najpre Steva, ovih dana, čujem i Katica.
"Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja"