Znali smo se još od ranog detinjstva, deca dok smo bili. Rodni domovi nam na svega stotinak metara. Kuće su nam bile na kraju sela. Gde god da se okreneš, beskrajno prostranstvo. Nazire se susedno selo do kojega je vodio prašnjav makadamski put sa drvoredom dudova „murgana“, kao i uskotračna pruga kojom su kloparali vagoni popularnog voza „ćire“. Tim šinskim pragovima smo predeče često išli u susedno selo da gledamo kaubojce, jer u našem selu nije još bilo bioskopa.
U ono vreme smo bosim nogama gazili po seoskim šorovima, nekad se i uboli na travu dikicu, a kad padne kiša, seli na sred puta i pravili topove od blata pa njima pucali. Dešavalo se i to da nam majke namažu komadeške cipovke svinjskom mašću pa gore stave malo soli i crvene paprike, ili pekmez od šljiva. Neretko su nam ispadale iz ruku i padale na zemlju baš na tu stranu gde je bio namaz. Podignemo to parče, malo oduvamo prašinu i nastavimo sa jelom. Ko se još otrovao od zemlje ili uboda na dikicu? A danas, sve zatrovano.
A tvoja mati Sosa, pola života provela ili u kupovini kokošjih jaja idući od kuće do kuće. pa ih onda dva puta nedeljno autobusom nosila na „Đeram“ pijacu u Beograd. Šta ćeš, bila teška vremena. Moja pak majka onim prašnjavim putem teglila pune cegere sa povrćem na pijac u susedno selo. I, kad god se vrate, one nam nešto kupe. Očevi nam obično bili na njivi i, eto nama radosti i slobode.
A kad smo se zamomčili, svi u našem društvu imali devojke, samo ti nisi. Dobro se sećam kad smo se vraćali sa seoske igranke, ja ispraćao devojku do njene kuće. Kad odjednom, ti počeo da me dozivaš negde već oko ponoći. Dođem do tebe, a ti me moliš da odemo do seoskog groblja. Setio si se svog umrlog brata i počneš da plačeš. Uveravao sam te da se u to gluvo doba noći tamo ne ide. Uzalud. Pođem malo sa strahom. Dođemo do groba, a ti se samo nasloniš na spomenik, poljubiš ga i kažeš mi da pođemo svojim kućama. Zahvaljivao si mi se. Šta sam drugo mogao? I ti bi za mene krvi dao ako bi zatrebalo.
Onda su zime bile jake i snežne. Tvoj otac imao velike drvene saonice, a ti upregneš u njih dva čilaša, uparađenih peškirima pa se onda ulicama kerimo i pevamo. Harmonikaš Boža samo razvlači i počinje: „ Hej, mi smo đaci, takva je naša ćud!“. Brane Čvorak tercuje i započinje nove pesme. A devojke samo otvarale prozore da nas vide.
Dok smo se mi utrkivali koji će od nas osvojiti srce neke meštanke ili tek pridošle varošanke, ti se prvi među nama oženi. Ti ostao da živiš u selu, a mi se svi rastrčasmo na dalje školovanje. Lepo ste se slagali, dvoje dece izrodili, kućili se. Pored svoje očevine, ti, Negoje, nakupovao još dobre zemlje, i kuća u selu. Puno ti dvorište raznih mašina. Nekad se govorilo da je bogat onaj ko ima puno dece da rade, a danas ko ima mašina za poljoprivredu. U štali devet lipicanera, nekoliko fijakera, još dosta domaćih životinja, kamion kojim si sve to iznosio na Poljoprivredni sajam u Novom Sadu. Postao si jedan od najbogatijih u selu.
Puno radeći, počeo si da pobolevaš. Najpre problemi sa glasnim žicama, pa urinarni sistem, infarkt. Malo, malo pa te voze u bolnicu. Ili u Zrenjanin, ili u Sremsku Kamenicu. Dok si tamo boravio, zvao sam te svakoga dana na mobilni. Uvek si mi se zahvaljivao što se i brinem i interesujem za tvoje zdravlje. U poslednje vreme i sam sam uviđao da ti baš i nije do razgovora. Želeo si da se to što pre završi i da ideš kući. Ne zadugo kako si došao, u rano jutro, zazvoni mi telefon. Javljaju da si te noći preminuo. Ne ti, moj dobri druže! Nismo se još mi ispričali! Nismo nazdravili na našim čestim veseljima! Putuj sa anđelima, anđelu moj dobri! Hvala ti na svemu, na svakom smehu duše tvoje koji si mi priredio! Kažu, mro si. Lažu. Ti su se samo uspavao i preselio negde gore. Tamo gde su uvek i pravda i večita tišina. Negde, ko će znati odakle, svakog dana nas posmatraš, a u mrklim dugim noćima u snove mi dolaziš.
"Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja"