Pismen čovek mora da uspe (za našu decu, otuđenu od lepog izražavanja)

Ilustracija | Pixabay

Danas smo uglavnom, svi pismeni. Bar što se poznavanja slova tiče. No, neki mogu imati završene i fakultete, pa ipak, ako ne znaju da se prirodno izražavaju, ako zamuckuju u usmenom govoru, ako dugo traže odgovarajuće reči, izraze i rečenice, ako se previše služe stranim rečima, ako ne poznaju standardizaciju svoga jezika i pravopisa, nepismeni su.

Istina, današnje društvo, primenom novih tehnologija i metoda i u životu i u radu, dovodi do pojačane komunikacije među nama. Javlja se potreba da savremeno obrazovan čovek ima sve agresivniji rečnik i oblike u međusobnom obraćanju, da bude prodoran i preduzimljiv, bez obzira da li je reč o nekom političaru, rukovodiocu, komercijalisti, tehnologu, ili, što bismo danas sve češće rekli, menadžeru i radniku na kompjuterskom „saobraćaju“.

Moramo se uklapati u svet, koji je prezasićen svim i svačim i moramo naći puteve i za proizvodnju i još više, za prodaju, da bismo lakše živeli. Prošla su vremena kada smo sanjali da budemo neki kancelarijski radnici.

Drugo je pitanje zašto nam najobrazovaniji ljudi odlaze i neće se, verovatno, ni vraćati. Za one koji ostaju, bar što se osnovnog izražavanja tiče, nužno je da savladaju one najčešće oblike usmenog ili pismenog opštenja, što u školi nisu već naučili, možda i ne samo svojom krivicom. Evidentno je da sve manje čitamo lepu literaturu (a tu se stiče i bogatstvo rečnika i lepota u izražavanju), da nema onog starog vaspitanja i da su nam deca i danju (ako ne spavaju) i noću prepuštena ulici, da sve više gledamo u onu TV – kutiju, nervirajući se raznim političkim sadržajem programa, ili „uživajući“ u sapunjavim latino – američkim serijama iz kojih čovek nema ništa da nauči. A često, u kompjuterskim igricama i ubijamo tamo neke vanzemaljce. Posle se čudimo što smo i agresivni i što nam je duša prazna.

Naracija

Oblici izražavanja mogu biti različiti: naracija, deskripcija (opis predmeta, enterijera, pejzaža, portreta, ličnosti...), izveštavanje, raspravljanje. U govornoj kulturi, najčešći oblik izražavanja je pripovedanje. To naše pričanje je ponekad bremenito dinamikom zbivanja, može biti na osnovu zamišljanja, u obliku dijaloga, monologa, na osnovu doživljenog... Sve vrste pripovedanja treba izvoditi po utvrđenom planu. Tom prilikom moramo izbegavati „prazne reči“, fraze i krilatice, kao i strane reči ako za njih imamo svoje. Takođe, izbegavajmo lažnu kićenost i čuvajmo se jednoličnosti.

Poređenja su vrlo korisna, a još ako dodamo i neku personifikaciju ili metaforu, to naše pripovedanje će biti još interesantnije. No, moramo biti jasni u izražavanju, da nas svi mogu razumeti. Birajmo reči i izraze koji najbolje odslikavaju datu priliku. Na primer, kad kažemo: „Učenik ide u školu“. To jeste jasno, a dosta neodređeno, jer se njemu nekad prema školi hita ili žuri, trči, juri, leti i slično. Ili, za čoveka možemo reći ne samo da ide, nego da leti kao vetar, kao vihor, kao oluja, kao bez glave, itd. Dakle, mnogo jači se dojam postiže upotrebom odgovarajućeg izraza za dati trenutak ili situaciju.

Enterijer

U opisu nekog nam dragog predmeta, u činu posmatranja, zastupljene su aktivnosti gledanja, predočavanja, doživljavanja, razmišljanja, sećanja, zaključivanja... Zavisno od načina doživljavanja i posmatranja predmeta, taj opis može biti realistički, šaljiv, statičan, dinamički... Pre svega, vodi se računa o tome kako je predmet smešten u odnosu na druge predmete u prostoriji, o njegovom izgledu (obliku, veličini, boji, građi), o karakterističnim pojedinostima, o emocionalnoj povezanosti sa predmetom, o njegovoj upotrebnoj vrednosti i o našem ličnom stavu prema njemu.

Ako opisujemo enterijer, najpre nešto kažemo o njegovom izgledu, pa onda o pojedinostima u njemu, koje nisu sve podjednako važne. Te pojedinosti (predmeta, bića) ne opisujemo u detalje, već iznosimo samo njihove karakteristične osobine. Opis će delovati monotono ako ih samo nabrajamo i moramo pronalaziti prostorne i druge veze među njima i to iznositi u nekakvoj prirodnoj povezanosti.

Kod opisa enterijera, na primer naše sobe za odmor, mogu se iznositi naša osećanja i misli koje pobuđuju u nama, zašto smo toliko baš „vezani“ za tu prostoriju. Da li samo zato što tu nalazimo trenutke našeg odmora, ili zato što tu, u samoći sanjamo o nečem nedoživljenom i milom. To ovoj vrsti opisa, daje lični ton autora.

Naravno, tu prostoriju u okviru cele zgrade treba i locirati, odrediti joj pored predmeta u njoj, boju zidova, osvetljenost, a predmete pokušati oživeti, personificirati, kao: „Radni sto nije nikada pesimista iako je pretrpan knjigama. Na protiv, uvek mi se smeška svojim belim ustašcama (fijokama)...“ Ili: „Svojom mekoćom se po vas celi dan po čitavoj sobi proteže i rasteže krevet koji pamti sve moje doživljaje, a veliki stari ormar gordo čuva svu moju odeću koju ja toliko volim...“

Opis pejzaža

Kad govorimo o opisu okoline, predela, panorame, pejzaža, retko kad ćemo pričati o dinamičnim zbivanjima u prirodi (pljusak, grmljavina...), a više ćemo biti očarani njenom lepotom, smirajem. U toj prirodi koju posmatramo, uvidećemo čudesnu igru boja, oblika, svetlosti i senki. Uzbudiće nas zvukovi i šumovi njeni, smiraj dana, svitanje, blistava reka, plavetni beskraj neba...

Obično ćemo na početku reći nešto uopšteno o kraju koji opisujemo, a kasnije ćemo navoditi pojedinosti koje su karakteristične za taj kraj i za taj trenutak. Predmete i bića u pejzažu, nećemo prikazati detaljno, već ćemo uzeti samo onu pojedinost koja ima značaja za opis celine. Upravo te pojedinosti nećemo samo nabrajati, jer bi to delovalo i suviše monotono, nego ćemo otkrivati uzajamne veze i odnose među njima, što će doprineti živosti i slikovitosti opisa, pejzaža.

Naravno, i uopisu pejzaža, treba da se oseti i stav pisca, kao i kod enterijera. Ako, npr. opisuje svoj rodni kraj, on može biti ushićen svim njegovim bojama i čarima, a ako taj kraj nije video već duže vremena, a on se u međuvremenu izmenio, pisac može biti žalostan što je nestalo nečeg što ga je vezivalo za detinjstvo ili za neki prijatan trenutak iz njegove mladosti, a ponekada se u piščevom opisu može osetiti i podsmeh, čak i sarkazam.

Lik i portret

Lik je potpuna ličnost sa svojim fizičkim, psihičkim, socijalnim i moralnim osobinama, dok je portret samo vanjski izgled ličnosti. Znači, pojam lika je širi od pojma portret.

U uvodnom delu opisa i lika i portreta, navodimo odakle poznajemo tu ličnost, sa letovanja, iz pročitane knjige ili gledanog filma, ili nam je u srodstvu.

Zapažamo ono po čemu se taj lik razlikuje od ostalih po izgledu, držanju, govoru, navikama i zadržavamo se naročito u izrazu očiju, jer one otkrivaju unutrašnji svet ličnosti – njen nemir, sigurnost, odlučnost, bojažljivost, njene misli i osećanja. Kod opisa lika, ne preporučuje se strogo odvajanje spoljašnjih i unutrašnjih osobina, već one moraju jedne druge nadopunjavati.

Na osnovu postupaka ličnosti, kao i razgovora koji vodi, saznajemo kom društvenom sloju pripada, kakvog je obrazovanja, čime se bavi, i sl. Znači, u prikazivanju lika, težište nije samo na spoljašnjim, nego više na unutrašnjim osobinama, koje pokazuju karakter i ponašanje, misli i osećanja. Naravno, svaka ličnost ima neko dominantno svojstvo i to treba da dobije izrazitije mestto. Pisac na kraju iznosi svoju simpatiju ili antipatiju prema liku koji opisuje, nekada mu se divi, ushićen je njime, nekad je opet gnjevan, a nekada pokazuje oblike sažaljenja ili se blago podsmejava, ruga se ili ironiše, iznosi svoj stav.

Za opis portreta moramo izabrati ličnost koju odlično poznajemo, kojoj se sećamo svake njene bore, crte, čak i kad nije prisutna. Najpre dajemo spoljašnji izgled celog tela, da li je visok ili nizak, mršav ili debeo, star ili mlad, pogrbljen ili uspravan...Zatim posmatramo lice ili zapažamo svaki mladež, boju, ožiljak, dlakavost, boru lica, koje može biti okruglo, duguljasto, bucmasto... Iz izraza lica očitavamo sreću, strah, zbunjenost, bes, prezir, gađenje, bol, žalost, čuđenje... Na tom našem licu, najviše se doimaju oči. Ako su to neke nemirne oči, one izražavaju unutrašnju ustreptalost, poluzatvorene ravnodušnost, široko otvorene pažnju itd. Zavisno od psihičkih proživljavanja, menja se i izraz lica: bol ga ukoči, zgrči usne, oči su nepomične. Ako smo radosni, oči su nam široko otvorene i sjajne, usta poluotvorena, mišići na licu razigrani. Analizom ljudskog lica, naslućujemo njegovo životno doba, socijalni položaj, a u konkretizaciji unosimo odeću, pokrete, lokalni govor.

Izveštavanje i raspravljanje

Postoji više informativnih sastava: oglas, obavest, vest, izveštaj, novinski članak, reportaža. Izveštavati možemo samo o onome što se već dogodilo, a obaveštenja se mogu davati i o onome što će se tek desiti. Obavest je veoma kratka, nekad samo od jedne rečenice, a izveštaj je znatno duži. Može se izveštavati o poseti nekoj fabrici, o sportskim susretima, o pozorišnoj predstavi...

Kod svakog oblika informisanja moramo biti objektivni i istiniti. U obaveštenju i izveštaju se nalaze samo činjenice, nema našeg ličnog stava, emocija i stilskog izražavanja. Informacija se odlikuje jasnim, konciznim i jednostavnim stilom. Svaki izveštaj mora da odgovori samo na pitanja: ko, šta, kad, kako, zašto, gde. Jezik izveštaja, po leksici i strukturi rečenice, najbliži je novinskom jeziku i novinarskom stilu. Ne biraju se stilski obojene reči, nego se pojave i radnje što tačnije određuju. Sve mora biti istinito, i to jasno, sažeto i pregledno.

Raspravljati možemo uspešno samo o onome što smo dobro upoznali, a ako smo za to i emotivno vezani, uspeh je još veći. Kod raspravljanja se o određenoj temi upoređuju elementi, otkrivaju uzroci i posledice, a kasnije se izvode zaključci, dokazuju ili opovrgavaju misli i ideje. Ovde je primarno razmišljanje, povezivanje uzroka i posledica. Najpre se uoči i postavi osnovna tvrdnja (teza) a onda se navode primeri i činjenice koji kao dokazi potvrđuju tu tezu. Odnosno, postavi se neka misao (teza) u vidu tvrdnje ili pitanja (npr. dobro je gledati sve TV – emisije, ili, nije dobro gledati sve TV – emisije), o svim primerima, činjenicama i podacima pisac rasprave razmišlja i povezuje ih s tezom po uzročno – posledičnoj vezi. Zaključak i nije potrebno uvek izvoditi.

(Izbor iz knjige „Nastava kulture izražavanja“, mr Blažo Milićević, IGKRO „Svjetlost“, Sarajevo, 1976)

Priredio:Vojislav Ananić