Sa 67. Beogradskog sajma knjiga: KNjIGE, SUSRETI I SEĆANjA

BEOGRAD - Na Beogradski sajam knjiga redovno idem još od pojave moje prve knjige poezije Maternji jezik (1978). Pojavom druge mi knjige Linije na dlanu (1980), odlazak na sajam se utvrdio kao obaveza. Decenijama sam, ne pitajući, stizao na Sajam knjiga u Beograd, a ovde u Novom Sadu osnovao pre tri decenije Međunarodni salon knjiga. I ne samo zato, bio sam i na ovogodišnjem, 67. Sajmu knjiga.

Nije Sajam knjiga u Beogradu kao nekad, sada je to vašar knjige ogoljene trgovine, vrlo prisutnog kiča i šunda, a namnožili su se kao nikad amateri-pesnici, pa s njima u sam „vrh″ izbijaju i rijaliti piskarala. Međutim, održava se ipak ozbiljna književnost, ne da se, ima izdavača koji zaljubljeno i posvećeno o tome brinu, snalaze se kako znaju i umeju, ne daju da stara i kulturna smotra knjige propadne. Svaka čast i - kapa dole!

Objavljivao sam knjige kod naših najvećih izdavača: Prosveta, Matica srpska, BIGZ, Srpska književna zadruga, Vreme knjige (Stubovi kulture), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Prometej, Službeni glasnik, Glas srpski i drugi. Sećam se da mi je profesor Slavko Gordić govorio da posle prve i druge knjige (koje su izašle kod važnih izdavača) strogo vodim računa gde objavljujem knjige.

Na Sajmu knjiga u Beogradu danas susretoh pesnika Bećira Vukovića iz Crne Gore. Moja generacija! Podugo se nismo videli. Dolazio je na Brankovo kolo kao ljuti mladi boem osamdesetih i devedesetih. Upravo sam se jutros bio ugnezdio na štandu moga starog izdavača – Službeni glasnik – lepo primljen od urednica, počašćen i ugošćen od njih lično, kako valja i trebuje, a i one su spisateljice. Ljudi su danas željni dobrote, normalnosti i lepe reči. U Službenom glasniku objavio sam knjigu eseja, sećanja, zapisa, polemika i dnevnika, Ruku na srce (2016) i doneo izdavaču vrednu nagradu – Braća Micić. To se ne zaboravlja – izdavač je pravio i posebnu promociju. O knjizi govorili Petar Arbutina i Marija Sloboda.

Bećiru Vukoviću darivah svežu knjigu Brankovoga kola Svečane reči – besedarnik, redak bedeker kroz svečana otvaranja septembarskih Brankovih kola od 1972. do 2024. godine. I ova knjiga je štampana o 200. godišnjici rođenja Branka Radičevića . Uz portrete besednika, ukazaše se i njihova imena, a Bećir udivljen i srećan što postaje vlasnik takve unikatne knjige koju smo priredili Rastko Lončar i ja. Lista pobratim Bećir Svečane reči, a antologijske besede u vremenu se smenjuju, smenjuju... Sabrane i sačuvane, iz pera i srca istaknutih pesnika, i ponekog prozaiste, redom, onako kako su dolazili na Brankovo kolo: Pero Zubac, Stevan Raičković, Desanka Maksimović, Duško Radović, Blaže Koneski, Dragutin Tadijanović, Boško Petrović, Dušan Kostić, Milorad Pavić, Slobodan Selenić, Matija Bećković, Borislav Pekić, Rajko Petrov Nogo, Ljubomir Simović, Tanasije Mladenović, Ivan V. Lalić, Alek Vukadinović, Dejan Medaković, Miodrag Pavlović, Pavle Popović, Dragomir Brajkvić, Raša Popov, Duško Trifunović, Svetlana Velmar Janković, Ranko Risojević, Slobodan Rakitić, Dragan Kolundžija, Krstivoje Ilić, Ivan Gađanski, Miroslav Maksimović, Miro Vuksanović, Milosav Tešić, Ivan Negrišorac, Vladimir Jagličić, Milovan Vitezović, Đorđo Sladoje, Radomir Andrić, Stevan Tontić, Milisav Savić, Milan Nenadić, Anđelko Anušić, Bratislav Milanović, Slobodan Zubanović i Slavomir Gvozdenović.

Pri ruci nam behu i druge moje knjige štampane u znaku proslave dva veka od rođenja Branka Radičevića: Kolo, kolo, naokolo –Pojave i portreti (Prvi tom), Kolo, kolo, naokolo – Stražilovski vremeplov, tragovi i sećanja, crtice i komentari – 1972-1992 (Drugi tom). Zatim, zbornik radova Život pesničkog dela Branka Radičevića, cvetnik pesama posvećenih Branku, Ao, danče, ala si mi beo – i zbirka Soneti o zemaljskoj ljubavi. Iz ove poslednje u nizu, evo uvodne pesme koja započinje čuvenim Brankovim stihom:

BEZIMENA

Nje više nema, to je bio zvuk,
niti se ikad rodila za mene,
ja samo videh nadvremeni luk
kako izbija iz obrisa žene.

Nje više nema, to je bio zvuk,
kao laki prh iz nestvarne pene,
ka horizontu stuštio se muk
bačen u svetlost, na put duše njene.

Nje više nema, to je bio zvuk,
tek čestice trag iz očinje mrene,
ruka mi prođe kroz njen viti struk,

dodirnuh senku opevane žene.
Nje više nema, to je bio zvuk,
samo me katkad u snu trzaj prene.

Knjigu Soneti o zemljaskoj ljubavi, s mojom posvetom (uz komentar – što imate lep rukopis!) prisvojila je jedna urednica Službenog glasnika koja je odmah počela da čita moj mali uvodnik:

„Na 26. Brankovom kolu (1997), Tema manifestacije, iz dana u dan, tekla je pod naslovom: „Zemaljska ljubav – anđeo ili demon“. Na spisku učesnika: Vladeta Jerotić, Pavle Ugrinov, Olja Ivanjicki, Aleksandar Tišma, Radoslav Petković, Vida Ognjenović, Svetislav Basara, Biljana Vilimon, Jovica Aćin, Branislav Lečić, Milica Mićić Dimovska, Bojan Jovanović, Marina Arsenijević i Aleksandar Jerkov.

Jerotić me pitao ko je predložio temu, odgovorih – ja, a on reče – to je prava tema. Slušajući izlaganja, moglo se uočiti da ima dosta teoretskog, ali i života u onome što saopštavaju među sobom veoma različiti učesnici. Bio je to baš kaleidoskop.

Najupečatljivija, a time i najoriginalnija teza za mene bila je ona koju je izložio Pavle Ugrinov. Izneo je nesvakidašnje viđenje da je zemaljska ljubav, ustvari, nekakva sila u dva primerka, to jest nepojamno biće koje istovremeno, svojim dvema polovinama, ponaosob, naseli i ženu i muškarca. Pa kada se smesti u ložnicu duše, ili čega već, to nezemaljsko biće iz dva dela, jedno vreme miruje i kunja.

A potom se (nikad se ne zna kad će), jedna polovina probudi i živne, otvori oko, zrikavo gleda i podstiče onu drugu (kao nekog svog blizanca) u kojoj se takođe budi kovitlac, pa se i ona klobuči i začikava, izaziva nemire i čegrsti. Tako nastaje velika promena raspoloženja, kao – bez razloga, počinju problemi i sukobi, svađe i gungule, lete predmeti i najteže uvrede.

Međutim, na neki nevidljivi znak odnekud, obe polovine se umire, kao da ništa nije bilo. Tihuju i šašolje, smeškaju se i miluju, navale talasi razumevanja, bride tela opsednutih i – sreći nema kraja . Strasno se daju jedno drugome, u goloj vatri govore kao deca tepajući, od milja ćapćući, neprestano ponavljajući izjave što liče na olinjale fraze u svakodnevnom nehaju: samo tebe obožavam, ljubavi moja, ne mogu živeti bez tebe, srećo moja najveća, milo zlato moje, volim te najviše na svetu, ti si mi sve što imam, ljubavi...

Dok to traje, ko bi rekao da može prestati? I tako do novog sukoba onih dveju polovina nevidljive nemani što se naselila u dubinama muškog i ženskog bića (principa). Ta smena anđela i demona može da traje godinama, a potpuno smirivanje, to jest oslobađanje od tzv. zemaljske ljubavi nastupa tek kada se ta ala iz dva dela, negde u njima, ili ko zna gde već, ugasi, zamre i – umre. Jednostavno, nestane. Ova pesnička knjiga je mogući nastavak ili, pak, početak tog nedovoljno objašnjenog vida života ili smrti.″

Na fotografiji sa Sajma vidi se jedan stariji gospodin iz Azanje sa posvećenim primerkom knjige Kolo,kolo, naokolo (1), studentkinje sa beogradskog Filološkog sa drugim tomom istoimene knjige, zatim jedna nastavnica iz Železnika, sa đacima koji drže potpisani primerak cvetnika pesama o Branku. Prošetao sam malo od štanda do štanda: nije to onaj, velim, Sajam knjiga u Beogradu kao nekad, jer da jeste, u pratećim programima ove čuvene manifestacije, nikad ne bi bila preskočena 200. godišnjica rođenja Branka Radičevića čijom pesmom Molitva započinje, gle, moja Antologija srpske poezije (2012, 2013), pesma u kojoj mladi pesnik slaveći Tvorevinu bogoliko peva:

MOLITVA

Mesec jasni, zvezda jato,
I sunašce umiljato,
Zoru što nam nebo šara,
A i munju što ga para,
I tu silnu groma buku,
I oluje strašnu fuku
Ti satvori, velji Bože,
Ko ovako jošte može!

Cveće ljupko i dolinu,
Stado, vrelo i planinu,
Ti’u reku, silno more,
I pod nebom orla gore,
I nad orlom šarnu dugu,
I slavuja u tom lugu,
I još njegov glas umilni
Ti satvori, Bože silni.
Osim drugog ovde svega
Mene stvori iz ničega,
Du’om svojim ti podunu,
U meneka dušu sunu;
Pa mi, Bože, jošte tade
I u dušu nešto dade,
Ta i moja pesma ova
I nju meni ti darova.
Fala, Bože, na dar ovi,
O pomozi blagoslovi,
Da mi kako s prava puta
Duša mlada ne zaluta!

(Na Vaskrs, 1844)

Nenad Grujičić