Beseda i nova poema Nenada Grujičića na Književnim susretima na Kozari

PRIJEDOR - Na 52. Književnim susretima na Kozari, u Galeriji „Sreten Stojanović“ u Prijedoru, održan je 17. septembra program „Susret s Nenadom Grujičićem“, posvećen 200. godišnjici rođenja Branka Radičevića i predstavljanju Grujičićeve knjige-poeme „Kozaro, sejo i pramajko“. Uglednog gosta je publici predstavio Boris Eremić direktor Galerije, a Grujičić odmah istakao da se kao Prijedorčanin poreklom oseća privilegovanim besednikom i pesnikom u čuvenoj galeriji u zavičaju, koja nosi ime Sretena Stojanovića, velikog srpskog vajara, brata legendarnog Mladena Stojanovića sa Kozare.

Grujičić je potom izjavio da zadovoljstvo i „dar neba na zemlji“ učinila mu je činjenica da nastupa u ambijentu gde je 13. septembra otvorena likovna izložba „Sovilji“, koja će trajati do 18. oktobra. Reč je nesvakidašnjoj umetničkoj prijedorskoj porodici koja predstavlja dragocenost u sredini poznatoj po velikim slikarima. Grujičić je rekao da su mu braća Sovilji značajni prijatelji i sagovornici od rane mladosti u Prijedoru, i da je s Radomirom pohađao srednju tehničku školu koju su, oba, eto, napustili, ceneći inače one druge koji si imali smisla i dara za tehniku. Njih dvojica su otišli putem književnosti i umetnosti. Grujičić je po lepome pomenuo zatim i Vesu i Zorana, i istakao da je pre tri decenije na Brankovom kolu organizovao izložbu slika njihovog oca Milana Sovilja. Na izložbi u Prijedoru su i slike Milanovog brata Dušana.

Na počeku besede o Branku Radičeviću, Nenad Grujičić je istakao da je povodom proslave stogodišnjice Brankovog rođenja, u Prijedoru 1924. godine izvedena predstava „Branko i vila“, i da je taj podatak sa fotografijom pronašao u tadašnjem beogradskom “Ilustrovanom listu“. To je iznenadilo i zainteresovalo publiku za dalji tok besede u kojoj je Grujičić objasnio zašto je Brankova intervencija u srpskoj poeziji i jeziku toliko značajna i radikalana, kao i zašto kolo u „Đačkom rastanku“ nije jugoslovensko već srpsko.

Zatim je Grujičić iz svog cvetnika „Ao, danče, ala si mi beo“ pročitao pesmu Skendera Kulenovića „Branko sine“. (Grujičić je 2005. godine na Kozari dobio nagradu sa Skenderovim imenom.) I ta pesma je iznenadila i ozarila publiku (sa aplauzom) da sa velikom pažnjom prati besedu koja je trajala duže od sat vremena, a ličilo je da je kao dlanom o dlan proteklo vreme u kome su se nizale manje poznati i publici nepoznati detalji o Branku. Publika je čula da cvetnik sadrži čak dvesta pesma posvećenih Branku, ispevanih od strane sto četrdeset devet pesnika, od Njegoša, Zmaja i Šantića do današnjih dana.

Potom se moglo čuti ono što većina ne zna, nastavio je Grujičić, da Branko nikad nije nastupio kao pesnik u Sremskim Karlovcima iako se tu školovao šest godine (1835-1841), jer je prvu pesmu na srpskom jeziku ustvari napisao u Temišvaru. I, besednik je onda otpevao deo te pesme, „Devojka na studencu“, ukazujući potom na činjenicu da je dosad komponovano 118 muzičkih dela na stihove i pesme Branka Radičevića počev od Josifa Marinkovića, Isidora Bajića, Stevana Mokranjca do Ljiljane Petrović i Kornelija Kovača, pa sve do neki dan na Svečanom zatvaranju 53. Brankovog kola kada je izvedeno četiri od sedam potpuno novih kompozicija savremenih i mladih kompozitorki ( Stanislava Gajić, Ivana Vojnović, Livija Jovčić i Julija Bal), što je za proslavu velikog jubileja od izuzetnog značaja za protok vremena i rast pesničkog kulta Branka Radičevića.

Zatim je objasnio da je ustvari nepoznato i to gde je Branko ustvari stanovao u Karlovcima, i da povodom toga postoji pet-šest pretpostavki. Početkom Drugog svetskog rata ustaše su uništile spomenik Branku (rad Đorđa Jovanovića) pred Karlovačkom gimnazijom, a posle rata podignut 1947. godine novi spomenik (rad Vladete Petrića) i odmah uz taj čin jedna kuća u Stratimirovićevoj ulici proglašena za onu u kojoj je stanovao Branko Radičević. Međutim, rekosmo, niko pouzdano ne može kazati gde je Branko – Aleksije Radičević stanovao kao đak Karlovačke gimnazije.

Prilikom prenosa zemnih ostataka Branka Radičevića 1883. godine iz Beča na Stražilovo, istakao je besednik, tadašnji štampani mediji neuobičajeno su mnogo (naročito novosadska „Zastava“) najavljivali ovaj spektakularni događaj za koji je bio zainteresovan brojni srpski narod od Zadra, Splita i Knina, preko Siska, Zagreba i Petrinje, sve do Sombora, Novog Sada i Kikinde i dalje – Beograda, Požarevca i Skopja, i drugih gradova i mesta gde živi naš rod. O prenosu piše i engleska štampa. S obzirom da je interesovanje bilo ogromno, i znalo se da će silan svet odasvud doći na drugu sahranu Branka Radičevića na Stražilovu, mnogi su pitali i zahtevali da se omogući narodu da vidi i poseti kuću u kojoj je Branko stanovao.


I tu se Organizacioni odbor za prenos Branka iz Beča na Stražilovu našao u problemu. Grujičić je naglasio da je to tome precizno pisala Teodora Petrović, važna spisateljica i ugledna profesorica Karlovačke gimnazije, čiji je otac Jovan bio član tog Odbora. O tome je Grujičić opsežno pisao u pogovoru svog cvetnika „Ao, danče, ala si mi beo“: Otac Teodore Petrović, Jovan Simeonović Čokić preneo joj je da niko nije u Karlovcima znao da pokaže adresu gde je Branko stanovao, a s obzirom da se prenos Brankovih kostiju događa četrdeset dve godine posle njegovog odlaska iz Sremskih Karlovaca, mnogi profesori i đaci, potencijalni svedoci su pomrli, čak se i ono sasvim malo živih nisu sećali koji je to Branko, to jest Aleksije Radičević u pitanju, jer u Karlovcima nije formiran kao pesnik. Svedoka dakle nije bilo – Branko kao tajna, velika misterija, a pesnički kult nakon četvtrt veka ćutanja počeo da raste. Tada je Odbor odlučio da jednu omanju kuću u prostoru iza današnje Bogoslovije odredi kao Brankovu da bi mnogobrojni svet mogao da je vidi. Na ulazu su stavljeni Brankov portret, venac i zastava. Nekoliko dana posle prenosa, sve to je skonjeno i ostao je da leprša veo nedokučive tajne gde je Branko zaista stanovao.

Ako, dakle, 1883. godine niko nije znao gde je Branko u Karlovcima stanovao, onda se pitamo, rekao je Grujičić, kako je moguće da je to neko znao 1947. godine kada je pod ideološkom presijom određena Brankova adresa u trenutku i činu tek podignutog novog spomenika pred Karlovačkom gimnazijom, koji i danas krasi ulaz u nastariju srpsku školsku ustanovu. Dabome, legende i bajke rastu povodom mita o Branku, pa je tako dosad ukazivano na pet-šest adresa, nijedna sigurna, i o tome ćemo neki drugi.

U drugom delu programa, koji se spontano prelio iz prvog, Nenad Grujičić je čitao delove svoje poeme „Kozaro, sejo i pramajko“. Tu je iskazan njegov životni i umetnički doživljaj stradanja srpskog naroda i dece na Kozari tokom poznate fašističke ofanzive. Poema dotiče i današnja vremena i ukazuje na zlosutne znake sličnih aspiracija onih koji su tada slali svoje trupe na goloruki narod i partizanski otpor. Sa živim slikama, bogatog jezika i jake atmosfere, pesnik je privukao veliku pažnju publike koja je kroz svoje biće provodila svaki pročitani stih. Na pojedinim licima viđene su i suze i uzbuđenje, koje donosi nesvakidašnji doživljaj poeme što se završava narodnim dvostihom „Grlo moje ko tambura jada,/ nikad nije jadalo ko sada“, koji je Grujičić izgovorio a onda i otpevao ojkačkom melodijom toga kraja, što je nanovo publiku iznenadilo i donelo prolom dugog i nezadrživog aplauza,

Povodom 200. godišnjice rođenja Branka Radičevića, Brankovo kolo je darivalo publici Književnih susreta na Kozari nekoliko desetina najnovih svojih knjiga posvećenih Branku i velikoj godišnjici koja se jednom javlja u stotinu godina. Ponovo su se čule reči da takva godišnjica obavezuje da mi, u svojoj prolaznosti i smrtnosti, obavezni smo zbog predaka i potomaka da dostojno i s ljubavlju obeležimo dva veka od rođenja Aleksija Radičevića, potonjeg Branka, velikog pesnika srpskog romantizma. Uz Sremske Karlovce, Stražilovo, Novi Sad, Banjaluku, Kruševac i Nikšić, i uskoro odlazak Brankovog kola u Temišvar, i Prijedor je, evo, na Književnim susretima na Kozari, imao divnu priliku da u svojoj sredini ponovo, nakon jednog stoleća, obeleži veliki jubilej Branka Radičevića, sada uz besednika koja je u tom gradu završio osnovnu i srednju školu.

BRANKOVO KOLO