Baba Melina Peterda

Hram Svetog oca Nikolaja - Radojevo | Foto: Turistička organizacija opštine Nova CrnjaToga dana Milan se zatekao u susednom selu. Tmurni tmasti oblaci nad njim nisu ništa dobro obećavali. Najpre se pojavio snažan vetar, prava oluja. Munje su parale nebom, a iz dubina se čula potmula grmljavina. Bio je sam na ulici, jer su se svi meštani sklonili u svoje kuće. Dok je pokušavao da se nekako «uvuče» u letnju jaknu, kao da je čuo slabašan glas kako ga doziva. Okrenuo se oko sebe uprkos jakom vetru i u susednom dvorištu ugledao staricu koja mu maše rukama da uđe unutra. Utrčao je kroz otvorena vrata, a ona su iza njega ostala da snažno landaraju i lupaju. Stigao je konačno pre nevremena u otvoren hodnik, a starica mu je govorila nekim specifičnim naglaskom i rečima svojstvenim baš tome selu (svoj pravi smisao tako izgovorene reči dobijale su tek kad se čuju, dok se u pisanom obliku ne razlikuju toliko od naših svakodnevnih reči):

«Ala trešti! Pa se nakalaburilo, će da bidne karafljoske! A ti, di si se po ovom nevremenu uputio? Baš si naš`o kad da bidneš napolju! Od koji si? Nešto te ne poznajem. Ajde, ulazi već jednom unutra! «

Milan je pred sobom imao staricu od preko devedeset godina, ali je još išla bez štapa. Malo se snebivao, a kad je konačno shvatio da se uklonio nevremenu koje je sve bliže dolazilo, laknulo mu je i između njih je počeo razgovor. On je za početak rekao da je iz Srpske Crnje, sedam kilometara udaljene. A baba Mela je jedva dočekala da ima s kim koju reč da progovori. Sin joj je, kaže, u Zrenjaninu, a ona, eto posle smrti njenog muža Age, ostala sama u prostranoj seoskoj kući. Istina, sin i snaja je zovu da ode kod njih, a ona neće. Kako da ostavi svoga Agu, koji je tamo čeka? A Aga je, veli, bio mnogo pametan. Prič`o je on njoj svašta i od njega je sve što zna i naučila. Započela je priču o njihovom selu, a ona, kao da se sva otvorila, potpuno se predala svom divanu, iako je napolju besnilo nevreme.

« Da ti pripovedam i za tvoju Crnju. Nju je, govorio je moj Aga, još početkom `osamnajstog` veka obnovio neki grof Mersija, tako što je u raseljenu Crnu Gredu, na Menešu, naseljavao vojnike koji su se borili kod Sente još krajem sedamnajstog veka. «

Milan je ostao zapanjen. I sam o tome nije ništa znao, mada Meneš postoji i danas, ali kao oveći park. Video je da pred sobom ima živu istoriju i zato je on manje pričao, a puštao je baba Melu, da bi još nešto naučio.

« Kad je carica Marija Terezija ukinula Potisku Krajinu, preko dve `iljade srpski` porodica je prešlo u Banat. I u našem selu, mnogi od nji` potiču, iako su neki Srbi nastavili da se sele u Rusiju. Negde krajem `osamnajstog` veka, iz Jarmate se u tadašnju Peterdu doselilo stotinu srpski` porodica. Prič`o meni moj Aga da se Peterda pominje tamo u neku knjigu još u prvoj polovini četrnajstog veka, a posle je menjala imena. Najpre je po nekom grofu Klaru dobila ime Klarija, a danas se, eto, zove Radojevo, i kao što i sam znaš, na kraj je sveta. Evo tu, o`ma, rumunska granica, a eno, vidi se i nji`no selo Keča. Da ti kažem i ovo: u Srpskoj Klariji je rođen i episkop koji je bio tamo `negdi` u Crnu Goru. Zvao se Vladimir Boberić. Otac mu je bio sveštenik, a po majci je bio u rodu sa `pratrijarom` Samuilom Maširevićem. Naš Vlada je umro u Budimpešti 1918. godine, a telo mu je u Vranjevo pren`o brat, prota Milan Boberić. Eto, tako ti je to bilo. A naše selo nekad bilo `lepče` nego `danaske`. Svaka kuća bila okrečena i izmolovana, dvorište počišćeno, a vidi sad! Pola kuća je u selu ili porušeno ili napušteno i u korovu. Stariji pomrli, a mladi se razišli po belom svetu. «

Tako je završila svoju priču baba Mela. I, kad je nevreme prestalo, Milan je pošao svojoj kući, ali je obećao samom sebi da će nastaviti da proučava ono što je od baba Mele saznao. Mnogo toga je još naučio.

Vojislav Ananić