Nadničari

Ilustracija | PixabayOd kad je sveta i veka, bilo je onih koji previše imaju, i onih koji su puka sirotinja. Bilo je spretnih i vrednih, a još više onih raspikuća. Oduvek je bilo onih koji su od dinara znali da naprave dva, onih koji su nasledstvo još više obogaćivali i umnožavali, a i onih kojima je dinar iz ruku prosto klizio, a nasleđeno bi odmah budzašto prodavali.

U svakom mestu je bila šačica kulaka i zelenaša koji su iskorištavali sirotinju da im za sitne pare radi, a mnogo više baš tih bezemljaša i danguba, pijanaca i lumperaša. Umeli su i oni bogati da se pokažu, da banče i terevenče, ali to nisu radili baš tako često. Znalo se kad se trebalo selu pokazati ko je gazda u kući, ko teče, a ko samo rasipa. I baš ti bogati, samo čekali kad će im neko od silne sirotinje zakucati na vrata i moliti da im daju bilo šta da rade, da zarade nešto i za svoju decu. Znalo se i kakvi to poslovi mogu biti. Oni najgori, najprljaviji, najteži. Ili su čistili svinjce i štale, ili su denuli stajnjak u vrh dvorišta, ili su ga tovarili na prikolicu i na nekoj od gazdinih njiva istovarali i rasipali.

No, svaki posao je za vredna čoveka, i ko je hteo i onda i danas, mogao je nešto zaraditi. Nikad nije bilo tačno da posla nema, i onaj ko samo hoće da radi, uvek će ga i

naći, pa ma kako mu težak bio. U ona starija vremena, kad se ručno sve obrađivalo, bilo je posla i za nadničare. I danas ga ima za one fizički teške radove pri kopanju temelja i zidanju kuća onima bogatima. Ima i toga da se narod danas nešto pogospodio i ne prihvata se svakog rada. Pa šta misle, da onoliki svet naš „napolju“ danas, tamo u ne znam kojoj zemlji, može da bira. Tačno je da oni školovaniji lakše dođu do boljeg posla i ovde i tamo, ali neće ni one gazde „napolju“ našim ljudima davati samo lakše a svojima da ostavlja one prljavije radove.

I danas se kod Vukovog spomenika u Beogradu svakodnevno okupljaju baš ti fizikalci, među kojima je dosta i siromašnih studenata. Tek po selima, da se i ne priča. I pored sve tehnike i savremene mehanizacije, njive prosto vape za ljudskim rukama.

Sve do skoro, čitava istočna Srbija, pa i delovi Vojvodine, su prosto vrveli od radnika najamničara iz Bugarske i Rumunije. Nekad, dvadeset maraka ili posle, deset evra, za njih čitavo bogatstvo. I dobro bilo i njima da nešto zarade, a i našim seljacima, da im njive budu na vreme obrađene. Sad se vremena promenila. Nigde radnika Rumuna ili Bugarina, a naši neće sve da rade. Naprotiv, sad Rumuni traže naše ljude da rade po njihovim fabrikama ili nekadašnjim kombinatima. I njihov školovaniji kadar otišao poput mnogih, put Zapada i veće zarade. Tako sad oni, ne retko, uvoze našu radnu snagu.

No, vratimo se našim selima. Ima u njima i danas kulaka, a i bezemljaša. Od nečega se mora živeti. I tako, kad god treba na njivama nešto uraditi što mašine ne mogu, traže se nadničari. Uz desetak petnaestak evra dnevno, nudi se i hrana, ponekad i cigarete, flaša piva. Obično uvek postoje određene grupe koje imaju svoga šefa, bandigazdu. On im javlja kad se pojavi neki posao, kod koga i kad da se jave, koliko će zaraditi i slično. Nekada se traže kosci, nekada kopači, nekada oni koji će nešto ručno saditi, brati ili dorađivati, nekada oni koji će raditi u danas sve aktuelnijim plastenicima i staklenicima. I tako, sakupi se određen broj radnika u svakoj grupi, i, na posao.

A gazde k’o sve gazde. Kad plate, hoće da te iskoriste. Nema tu puno odmora i puš – pauza. Ima, istina, i onih malo boljih, ali ni kod jednih, zabušavanja nema. Svako mora da odradi svoje, jer može se desiti da i bez te zarade ostane. Još uvek ima onih koji čekaju da zarade bilo šta, i u tom pogledu su poslodavci u prednosti, jer mogu da biraju. A na selu, svak svakoga dobro poznaje i zna ko koliko vredi, ko je vredan a ko lenj.

Sirotinje za bilo kakav posao, uvek ima. Neko će zaradu doneti svojoj kući, a neko će je još istoga dana propiti. Onima bogatima, uvek dobro. Takav je život.

Vojislav Ananić