Na ribarenju

Kako vreme leti! A kao da se juče desilo, kao da od tada nije prošlo već više od trideset osam godina. Te, sada već davne 1970. godine, u mirnu i srećnu bračnu luku, uplovili su Milan i Zorka. Mladi i lepi, kad ih čovek pogleda, kao da su bili stvoreni jedno za drugo. Svega se oboje još uvek dobro sećaju. Neka veća svadba, nije pravljena, jer još nije prošla godina dana od smrti Milanove babe Milke. Trebalo je ispoštovati i naše običaje, a ni mladenci nisu želeli da Milanovom ocu Đuri stvaraju bol. I on bi i sam voleo da je toga dana mogao sinu prirediti pravu svadbu.

Znači, muzike nije bilo ni uobičajenog veselja, a potrošilo se kao da je bila baš prava svadba. Pored komšija i par rođaka, iz sela Aleksandrovo u Banatu, navalili Milanovi drugovi i drugarice. Sa svima je bio dobar i zato su svi i došli da mladencima upute čestitke i da im požele sreću u braku, sa puno dece i sa svim blagostanjem. Kuća puna čitavog dana, do kasno u noć. Samo što bi jedni izašli, a već su drugi dolazili. Bila je to, kako u Banatu kažu, RAKIJA, što će reći kao, neko veselje pre svadbe. Eto, tek da se bar kako – tako obeleži i taj značajan dan. A bio je 25. april. Zorka kao „uskočila“, iako su joj roditelji znali da će se toga dana udati. I sutradan, kako je to u Banatu i običaj, došli kod budućih prijatelja na „izmirenje“.

Venčali su se 10. maja. I samo venčanje je proteklo i suviše skromno. Do matičara u mesnoj zajednici, pratili su ih samo Milanovi roditelji, kumovi Đoka i Ljuba, i Milanov ujak i ujna. Zorka je bila iz jednog od susednih sela, a i ona i tada već muž joj, radili su u školi, u selu Vojvoda Stepa, koje je bilo udaljeno desetak kilometara i od mladoženjinog Aleksandrova i od mladine Srpske Crnje. I sam početak njihovog zajedničkog života, protekao je skromno. Imali su samo jednu malu garsonjericu pored škole u Vojvoda Stepi i baš počinjali ni iz čega, od kašike i viljuške, a neke veće pomoći od roditelja nisu imali.

Milan je u Herceg - Novom imao tetku i oni se reše da tog leta krenu tamo na prvo bračno putovanje.Izbiše tada i prvi problemi, jer su Milanovi roditelji očekivali od dece da će ih već te prve godine pomoći. Trebalo je po kućnom dvorištu izgraditi betonske staze, a Milan je opet, želeo da idu na more. I, mada su se njegovi malo ljutili, oni ipak krenuše. Pokupovaše ono što im je bilo najpotrebnije i stigoše u Herceg – Novi. Obradovaše se tetka Nada i teča Draga, koji su imali petogodišnjeg sinčića Zorana. Teča je bio vojno lice i kasnije je dogurao do čina potpukovnika. Bio je baš dobar čovek, i želeo je da i Milanu i Zorki priredi uvek neko novo iznenađenje, da im boravak tamo, učini što prijatnijim. Izvodio bi ih uveče u neki od hotela, vozio ih do Cavtata i Dubrovnika, na večeru u Konavaoske Dvore.

A Milanu je jedne noći baš priredio nezaboravan doživljaj. U gradu je imao dosta poznanika i prijatelja, a među njima i jednog, koji je imao svoju brodicu, barku. Dogovori se da sa još petoricom on i Milan, te noći krenu u ribarenje. Za Milana je to bilo zaista nešto neviđeno i nedoživljeno. Negde u suton, otisnuše se njih sedmorica barkom na široko more. Motor je samo brektao dok se barka udaljavala sve dalje od kopna. Setio se Milan Hemingvejevog romana „Starac i more“, kada je negde daleko uvideo svetla grada koji su napuštali.

To je bilo vreme kada je još uvek postojala ona velika Jugoslavija i ljudi koji su krenuli u noćno ribarenje, nisu hteli da stanu na bilo koje mesto. Krenuli su put Prevlake, iako su dobro znali da se tamo na kilometar – dva od obale ne sme loviti riba. Očekivali su baš tu veću navalu riba, bogatiji ulov. Prošli su već odavno hotel Njivice i ostrvo Mamulu i polako prilazili poluostrvu Prevlaka. Kad su već bili dovoljno blizu, ugasiše motor i svetla koja su dolazila od upaljenih ferala. Okolo samo mrkla noć, beskrajno more, a na nebu zvezde.

Barka je polako i bešumno klizila, kada su konačno stali i počeli da u more spuštaju već pripremljene parangale. Na jednom parangalu, ili struku, kako ovde kažu, bilo je četiri stotine udica sa mamcem na njima. Najčešće su to bile neke sitnije ribice. Dok su oni to vešto radili, Milan je posmatrao kako obalom patroliraju vojnici. Video je žar od njihovih cigareta, čuo kako međusobno razgovaraju. Ma nije bilo ni dvesta metara od obale. Na trenutak ga uhvatio neki strah. Šta ako ih primete i zapucaju? Dok su oni na barci brzo i vešto obavljali posao radi kojeg su se i otisnuli dovde, Milan je mogao samo da posmatra veliki nebeski svod.

Niko nije smeo da puši za to vreme, ali kad negde oko dva sata ujutro ostaviše postavljene parangale i kad se udaljiše, neko primeti da više nemaju cigareta. Pošto su ionako morali čekati, oni usmeriše barku ka Njivicama i Milana oteraše u hotel da kupi cigarete. Portir ga onako prljavog, ne htede pustiti da uđe, već mu on donese nekoliko paklica. E, sad je među svima bio mir! Negde pre zore dođoše tačno do mesta gde su postavili parangale. Iako je to mediteranska klima, noć je bila prohladna a Milan samo u majici. Dadoše mu nešto da prebaci preko sebe.

Oni počeše da stručno dižu parangale i da sa njih skidaju ko zna sve kakve vrste morskih riba. Najviše su se plašili zmijolikih murina, koje su mogle da budu duže i od metra, teže i od sedam – osam kilograma, jer su se plašili njihovog otrovnog ugriza. Milan nije ni znao koje sve vrste riba skidaju sa parangala, samo je čuo kasnije, da su ulovili neku ribu koja se zove golub, pa ražu ili morski list, zubatac koji je mogao da teži i do petnaest kilograma, pa škarpinu, brancina, oradu, i ko zna koje sve ne, njemu nepoznate vrste. Dok su se oni udaljavali sa dobrim ulovom, počelo je da sviće i Milan ugleda dva delfina kako iskaču iz vode. To je tek bio doživljaj i samo je žalio što kraj sebe nije imao fotoaparat.

Konačno uploviše i u luku, vezaše barku i podeliše ulov. Već je bilo oko sedam sati ujutro kad stigoše u stan. Milanova supruga Zorka i tetka mu Nada, počeše da ih zabrinuto posmatraju. Kažu da cele noći nisu spavale. Sve su mislile da nisu na moru po noći nastradali, da su se podavili. Draga izvadi i pokaza ulov i poče da dere kožu sa zmijolike murine, a i da vešto petlja oko ostalih vrsta riba.

Zorka tog leta tamo, verovatno, zatrudni, i na isti dan, 25. aprila, samo sad godinu dana kasnije od datuma kad su se uzeli, rodi ćerku Akleksandru, koju iz milošte prozvaše Sanja

Vojislav Ananić