Crkveno kumovanje

Prođe od tada već punih četrdeset godina. Na prethodnoj crkvenoj slavi, Đurašin se prihvatio kumovanja za sledeću godinu. Pa je neposredno zatim, bio u Kanadi, u poseti ocu i bratu. Nisu se videli već decenijama, i prvi dani su im prolazili u gledanju jedno drugoga, u pitanjima i u razgovorima koje su već ponavljali po stotinu puta. Posle dana gostovanja, odluči Đurašin da tamo radi nešto na „crno“, da zaradi koji dolar, koji će mu dobro doći kad se vrati kući i u onu siromaštinu. Nije on zaradio bogzna koliko, ali je hteo, kad bude među svojim seljanima, da se pokaže. Prošle godine se prihvatio kumstva za seosku crkvenu slavu, a to nije mogao svako. Istina, bilo je to doba komunizma, i mnogi se toga baš ne bi ni prihvatili. Da ne budu trn u oku vlastima.

A seoski sveštenik se baš nije radovao što tih godina nema toliko posla. Nedeljom mu na liturgiji, crkva skoro prazna. Dođe nekoliko starijih žena i po koji deda, a mladež, jako retko. Svak je zazirao od „zamagljivanja svesti“ i zatupljivanja, kako su seoski rukovodioci govorili. Plašili se ljudi reakcije komunista, pa i njihove osvete. I tako, crkva skoro uvek prazna. Ono, narod se od kad je sveta i veka i rađao, i venčavao, i umirao, ali je i u tim prilikama svešteno lice imalo najmanje posla. Istina je i to, da se poneko „osmelio“, zarad svoje vere i tradicije, i da ih njihovi pokojni ne proklinju tamo, na onom svetu. Pa onako, u potaji, kod kuće i noću, krstio svoje čedo. Stariji govorili da nekršteno čeljade nije dobro ni za kuću ni za njega samoga. Ni kad je nekome u domu svome, bila crkvena slava, opet ih svešteno lice nije posećivalo. Da im osveti vodicu i poškropi i blagosilja i ukućane i dom. Što se venčanja tiče, znalo se. Obavi se u mesnom uredu ono građansko, pa onda i nešto svadbe. Zato danas i nije nikakvo čudo da se i posle pedesetak godina provedenih u braku, tek sada neki u crkvi venčavaju. E, najgore je bivalo kad su stariji umirali. U amanet su svojoj deci ostavili da ih sahrane i isprate „tamo gore“ samo sa sveštenikom. Da mogu pred Boga da izađu čiste savesti. Neko od dece je prihvatao i obavio sahranu roditelja po njihovoj želji, a mnogi su se oglušili o data obećanja i sahranjivali ih i bez crkvenih zvona, i bez seoskog popa. Takvo vreme bilo! No, da li će zbog toga ispaštati pred Bogom i kako će „otkupiti“ svoje grehe, nisu ni razmišljali.

Eto u kakvim se prilikama Đurašin prihvatio da za seosku slavu, za Đurđevdan, bude kum crkvi. Ranijih godina nije bilo ništa neobično da tog dana vlasti rasteraju narod iz crkvene porte, pa se ljudi pribojavali i da ih neko vidi i u blizini crkve. Zaobilazili je u širokom luku, a u svečanom odelu se pojavljivao tek poneko, najviše oni stariji. Njih nije bio strah od onih, kojima je samo vlast u rukama njihovim svetinja bila. Vratio se Đura iz Kanade posle nekih sedam – osam meseci, nešto zaradio, i između ostalih svojih potreba, rešio i da se „isprsi“ i međ’ one koji su u selu važili za malo imućnije i bolje domaćine. Ako i kome od onih na vlasti zapadne za oko, što’no rekao Andrić, i to će proći. Sve u životu prolazi. I mladost, i lepota, i slast i vlast. Ničija nije do zore gorela.

Da se ne obrukaju pred čitavim selom, za taj dan se spremalo čitave godine. Najviše posla oko svih tih priprema, imala je Đurina supruga Keka. Na sve je morala da misli. Ništa nije smelo da „fali“. Najpre je na vreme spremala darove i rukom rađene peškire. I seoskom svešteniku, i popadiji, i onima koji su bili uz njih, a i starom kumu, pa i onome koji se toga dana prihvati kumstva za iduću godinu. A na njima, kao kumovima i glavnima toga dana, moralo je sve biti malo bolje no u ostalih. I da ih seoske torokuše ne olajavaju, a i red je! Pozvao Đura i rodbinu, da mu toga dana budu gosti za bogatom sofrom u seoskoj porti. Malo ih se odazva, a među prvima mu dođu iz Beograda, šurak Bača i njegova Nada. I oni se isprsiše, jer Bača nikad nije škrtario, pogotovo kad je trebalo da se pokaže svojim meštanima. Na postavljenim stolovima sa čistim stolnjacima, tanjiri, činije i sav ostali pribor za jelo. A za jelo, od prave Kekine domaće supe (ma samo nje da se najedeš, pa ti srce puno), do pečenja, raznih salata i kolača, sve boljih od boljih. Neko svešteniku i kumovima nazdravlja šljivovicom, a kasnije se sve više ispija pivo i vino. Žene uglavnom traže neki domaći sok, bozu, ili piće slično nekadašnjem klakeru.

I tako, od ranog jutra, crkvena porta se poče najpre puniti onim liciderima, kolačarima, bombondžijama i kafandžijama pod šatrama. Kao i svakad u takvim prilikama, bilo je i onih koji su prodavali luftbalone i dečje igračke. Došli i muzikanti, da uveseljavaju narod. Harmonikaši „opalili“ „moravac“ ili neko drugo kolo, i pozivali prisutne da se provesele i pokažu šta znaju. Nadigravao se poneki momak da ga zapazi devojka koja mu je srcu draga, a posle bi joj kupio licidersko srce sa ogledalom i raznim šarama, što je značilo izliv njegove ljubavi.

Naravno da je najvredniji i najpoštovaniji toga dana bio seoski sveštenik. Još u rano jutro, čula se crkvena zvona, koja su pozivala meštane na liturgiju i molitvu Gospodu Bogu. Nakon bogosluženja je sledila litija, ali ne po glavnim seoskim sokacima, nego ovoga puta samo oko crkve, po porti. Napred su išli oni koji su nosili crkvene barjake, za njima sveštenik u punoj svojoj odori, i seoski pojac. Pozadi, u grupama, narod. Zastajkivalo se na određenim mestima, slušala propoved popa i krstilo se. Bar oni koji su to smeli. Jer, vlast je sve posmatrala, ili bar imala svoje doušnike.

Posle se rezao kumovski kolač i birao kum za iduću godinu. Na kraju se sedalo za prepune trpeze, i tek sad je nastajalo narodno veselje. Lepi su to običaji bili, bar za one koji ih i danas pamte. I sa nekakvom milinom u svome srcu, ali i sa nešto sete u njemu, ostale su samo priče za unučad kako je nekad bilo. Da se pripoveda.

Vojislav Ananić