Nema ga više

IlustracijaŽiveli su na sasvim drugim delovima grada. On je živeo sam u kući, ona sama u stanu. Dijagonalno, to i ne bi bila neka udaljenost, ali ovako da se ševrlja levo-desno ulicama, baš je udaljeno. Za ljude u godinama, to i ne izgleda tako loše. Što se u narodu kaže, svako zlo ima i svoje dobro. Mislim, na svakodnevnu šetnju. Prija i za cirkulaciju, uopšte za čitav organizam.

A oni su bili možda tu u sedamdeset i nekoj godini i verovatno imali neku bolest. Ko je nema u tim godinama? Ne znam da li su iza sebe imali svako svoj bračni život, decu. Uvek su se viđali samo njih dvoje na keju pored Tise. Verovatno su se čuli telefonom i dogovarali u koje vreme da se nađu. I tako svakog dana, nekako uvek u isto vreme. Bez obzira da li je napolju kiša, sneg. Onda im kišobrani u rukama. Ona izađe iz svoga stana, uvek lepo obučena, sa urednom frizurom i krene kejom ka njemu u susret. I, našli bi se stalno na istom mestu, kao da su brojali i korake i minute. On takođe uredno obučen, sa šeširom na glavi. „Stara škola“ kod oboje, stare navike, stara gospoda.

Šetali bi tako ruku pod ruku i on bi najčešće posle zajedničke šetnje svraćao kod nje u stan. Ako su znali da toga dana neće dolaziti u stan, ona bi prilikom izlaska uvek imala nešto u rukama. To je Milena svome prijatelju Dragi, uvek nešto pripremila. Neki kolač, možda i ručak ili večeru, već zavisno da su se našli u prepodnevnim ili u popodnevnim satima. Uglavnom, Milena je to lepo upakovala, prekrila da baš ne vidi svako šta je, a Draga od nje prihvtao i poneo. Ne retko se dalo primetiti da i on pri svom dolasku ponese neki buket cveća, da obraduje Milenu, da joj iskaže svoju nežnost, da oseti kako misli na nju, da mu je do nje stalo.

Godinama je trajalo to njihovo prijateljstvo, druženje i svima su već u gradu zapali u oči. Mnogi bili i ljubomorni kako se njih dvoje paze, poštuju, verovatno i vole. Nije to bila ona ljubav sa prepuno strasti kao u mladim godinama, ali, možda je bila i jača, produhovljenija. Nikad mi nije bilo jasno šta toliko imaju da pričju jedno drugom. Vidiš ih kako idu, pa zastanu, stoje tako i gledaju se, traže jedno na drugom nešto u očima, preispituju se i kao nešto uklanjaju sa tog lica. Ustvari, koriste se prilikom da tako napolju pred narodom, pomiluju jedno drugoga. Ne retko bi supruge upućivale svoje muževe na njih dvoje, pogotovo tamo gde je to bračno poštovanje već postajalo loše, pa i zabrinjavajuće. Muško, k'o muško, najčešće bi se tome podsmehivao, a pokatkad bi ženi svojoj sasuo stotinu nepotrebnih i ružnih reči povodom toga, pa i opsovao.

Iako su bili nekako istih godina i živeli u istom gradu, nisu se ranije poznavali. On je ovde došao iz obližnjeg grada, dobio zaposlenje, kupio kuću, možda se i oženio. Ona je opet, imala svoj život. Prvi put su se videli u klubu penzionera. Sedela je sa svojim poznanicama i ko zna o čemu su pričale. Bar kod žena to nije problem da nađu bilo koju temu, da je u priču pretvore. Često bi uz te priče imale nešto u rukama, neki ručni rad, možda i knjigu koju su upravo uzele iz penzionerske biblioteke. A njihove kolege, muškarci, bi igrali šah, neko i karte, domine. Ponekad bi znali i da se posvađaju tek onako, bez nekog većeg razloga. Najbitnije im svima da se utuče vreme. O bolestima su retko pričali, mada su ih svi imali. Možda se tek poneko od njih samo požalio o svojim mukama. Pored tih zdravstvenih problema, poveravali bi se oni svojim drugarima ili drugaricama još u ponečem. Ali ne i to uvek i svakome. Samo onima najbliskijim.

Nije mi jasno ni danas, zašto jedno od njih nije prešlo da živi kod onog drugog. Šta ih je u tome sprečavalo? I ovako su svi znali za njih, da su u vezi. Bilo bi im i lakše i lepše. Da li su možda imali decu pa nisu hteli da im naturaju maćehu ili očuha, verovatno. Koji bi drugi razlog mogao biti? Ako je to bio neki znak vernosti bivšim životnim saputnicima, baš i nije neka vernost. Uostalom, to sada nikoga ne intersuje. Najvažnije da su se oni našli u datom momentu, da su osetili da odgovaraju jedno drugom, da imaju neka identična mišljenja i shvatanja, da se razumeju. Da imaju jedno drugom da iskažu svoje emocije, da pruže svu svoju nežnost, pa makar ona bila i u tim godinama. Teško svakome ljudskom stvoru ako u sebi više nema takvih osećanja.
Čovek mora uvek nekoga ili nešto voleti. Ne mora se ljubav iskazivati samo prema osobi suprotnog pola. Može se voleti i pisanje, slikanje, cvećarstvo, voćarstvo. Živ čovek mora nešto raditi. Ako iz bilo kog razloga kod njega toga nema, ako se prepusti hudoj sudbini, ako samo onako „belo“ gleda u plafon, činiće sebi samom najviše štete. Ukoliko je bolestan, bolest će još više napredovati. Ako dozvoli da njime ovlada depresija, još gore. Treba uživati još ovo malo života što je svakome preostalo. Pustute muziku ako vam to čini zadovoljstvo, prepustite se uživanjima, šalite se, viceve pričajte. Nek vam je osmeh uvek na licu. Najgore je kad deluješ nekako „smrknuto“, kad prepodne mrziš samog sebe a popodne ceo svet. Shvatite da svako ima neki svoj problem, ali čemu njime opterećivati i ostale koji ih isto tako imaju? Život se mora odživeti dostojanstveno.

Sad mi je jasna ta „veza“ između Milene i Drage. Pokušali su da sebi olakšaju život, da se jedno drugome nađu i ispomažu. Pa, dok traje, nek traje. Niko nije večno živeo. Naprotiv, često nas nadžive dela naša ili nedela. Ako ništa drugo, neka iza nas ostanu bar lepa sećanja, da nas makar i po tome pamte. Makar i za kratko.

Ne viđam ih više zajedno na keju. Dragu nikako. Ona se bar nekad pokaže, pri odlasku do prodavnice, apoteke. Ali, uvek sama. Draga se najverovatnije uzdignuo u nebesa, a nju ostavio još neko vreme. Pa, neka i misli samo na njega. Ima i o kome i o čemu. Imali su puno lepih trenutaka.

Vojislav Ananić