Na klupi pod kestenom

U našem narodu postoje tri kultna drveta: hrast, lipa i kesten. Za hrast se kazuje da su ga sadili još u doba paganstva. Postojalo je verovanje da je svojom visokom, velikom krošnjom, kao i dugovečnošću, simbolično trebao da deluje i na tek rođenog sina. Zato je otac tada i sadio hrast, da bi i njegov naslednik bio stasit i duga veka. Lipa se, opet, sadila kad bi se rodila devojčica, da miriše momcima, da za njom uzdišu. A imala je i neka lekovita svojstva. A kesten, Bog će ga sveti znati, zašto je sađen. Možda zbog svojih divnih grozdastih belih i rumeno ljubičastih cvetova. No, pitomi kesten, služio je narodu u ona teška vremena siromaštva, za ishranu. Čak se od njegovog ploda i hleb pravio.

U Senti, na Keju pored Tise, još od davnina postoji aleja kestenova. Ispod njih su kasnije postavljene klupe na kojima su se umorni šetači odmarali, a noću, nekad davno, mladi ašikovali. Još kad u proleće olistaju i procvetaju, ili u leto kad se Mesec ogleda u Tisi... A i u ranu jesen, kad opada kestenje sa stabala, a požutelo lišće šušti pod nogama. Zimi, istina, na klupama nema nikog, do onih večitih šetača našim kejom, zaljubljenika u zimske čarolije i belinu. Obrazi im se zarumene od studeni, a oni i dalje, svakog dana udišu svežinu i obnavljaju i svoju krvnu sliku i svoj nervni sistem.

Među svim tim klupama pod drvoredom kestenova, jedna je posebna, jedna je godinama samo njihova. Kad god je lepo vreme, na njoj sede Ivan i Ivana, momak i devojka koji nikog drugog ne vide do jedno drugog. Niti se za neku drugu osobu interesuju. Sede oni tako zaljubljeni svakoga dana na toj svojoj klupi. Sede i gledaju se. Ponekad se samo poljube i opet isto. Zagrle se, ćute, gledaju u Tisu, i, sanjaju. Ma nikog oni ne vide ko pored njih prolazi. Samo ponekad započinju razgovor koji su jedno drugome već hiljadu puta ispričali, a da im te teme nikada nisu dosadne. Nisu se zatvorili u neki od zadimljenih kafića u gradu kao što to danas čini većina mladih. Njih dvoje, ta gužva i buka na takvim mestima, ne interesuju.

Ove godine završavaju srednju školu i dogodine će negde na fakultet. Plaše se i same pomisli da odu u različita mesta, da budu odvojeni. Valjda će položiti oboje i taj prijemni ispit i upisati se, istina, na različite fakultete, ali u istom mestu. Planiraju da to bude Novi Sad. Ona želi da bude psiholog, a on tehnolog. Iako neće stanovati zajedno, viđaće se svakodnevno. Njihova međusobna ljubav se neće ugasiti. A toliko imaju poverenja jedno u drugo, da im ni na kraj pameti nikad nije bila pomisao da će tamo, u velegradu, naći nekog drugog. Pa oni su se obećali jedno drugome, u svemu se međusobno razumeju. Samo očekuju taj dan da završe fakultete i da se uzmu, da svoj porod i kuću svoju stvaraju. Toliko i toliko godina samo o tome maštaju. On će biti prava glava porodice, brinuće o svemu krupnijem, a ona će paziti na decu, domaćinstvo voditi.

Za razliku od većine mladih danas, kod njih ljubav cveta. Za seks imaju vremena. Mladi su, nauživaće se i u tome. Međutim, kod mnogih mladih danas, takve ljubavi više nema. Žive brzo i hoće odjednom da isprobaju sve, da uživaju odmah, u svemu. Zato i nije nikakvo čudo da je puno devojčica već imalo abortus, neke i po nekoliko puta. Ne razmišljaju o posledicama. Takva ljubav danas kod mladih, gubi svu onu suptilnost, sve draži i čari. Ta njubav je animalna, životinjska. Obaviš seks na brzaka i onda čekaš da naiđe nova prilika. Eh, kakva su to vremena došla?! Možda i to ide u duhu sveopšte demokratizacije?

Pošto stanujem na Tiskom keju, a terasa mi „gleda“ baš na reku, imao sam bezbroj prilika da posmatram Ivana i Ivanu, na njihovoj klupi. Ne da bih nešto „zavirivao“ kao već stariji čovek. Daleko bilo! Gledao sam ih onako srećne i zaljubljene i prisećao se svoje mladosti i onih dobrih starih vremena. Svakako mislim, da je ondašnja ljubav među mladima, bila lepša, produbljenija, nežnija, sa mnogo više i osećanja i svih ljubavnih zanosa. Ivan i Ivana su me često vraćali u ta vremena moje mladosti. Ludovalo se i onda ponekad, ali ređe. Ej, starosti moja, kad se samo setim! Da mogu da se ikako vratim u te lude mladalačke godine! Ali, takav je životni ciklus, da stariš i oboljevaš sve više, a samo ti pusta sećanja ostaju.

Još uvek se sećam i svoje prve simpatije, Mile. U selu se tada gradila nova škola pa smo nastavu pohađali u tri smene. Negde u sedmom razredu, bili smo u trećoj smeni. Po završetku nastave, mrak već uveliko pokrio sve ulice. Mila i ja se onako, detinje, ponekad samo pogledali. No, te prve večeri smo se zajedno vraćali svojim kućama. Srca su nam lupala, a mi smo uglavnom samo ćutali. Smogao sam toliko hrabrosti, da sam je uhvatio za ruku. Nisam je čak ni zagrlio. Bili smo srećni da se držimo za mali prst, i tako večerima. Danju sam uvek pronalazio neki razlog da prođem baš njenom ulicom, pored njene kuće, ne bih li je video. A srce je u meni i dalje tutnjalo.

Kasnije su se pojavljivale i ostale ljubavi, samo sada ozbiljnije. Tada je bio običaj da se najpre sa devojkom šeta korzoom do besvesti, a onda, na igranku. Ima li lepše igre od tanga „stiskavca“? Privučeš devojku sebi, rukom je pod sobom osećaš, njene čvrste devojačke grudi te dodiruju, a ti plamtiš, letiš u oblake. Hoćeš da sagoriš. Pa onda, kao izađete malo napolje, da popušiš cigaretu, a ti je vodiš do prve prazne klupe u parku i gledaš da bude pod nekim žbunastim drvetom, da vas niko ne vidi. Tek tu padaju prvi poljupci i milovanja. Kod poštenih devojaka, išlo se samo dotle. I ko će mi reći da onda ipak nije bilo više draži u ljubavi među mladima? Dobro, od kad je sveta i veka bilo je i onih „dobrodušnih“ devojaka, a i nasrtljivih i obesnih momaka. Pošto se devojka otpratila do njene kuće, onda bi momci sebi davali oduška u nekoj kafani i kad se imalo para, lumpovalo se i bekrijalo uz živu muziku nekog seoskog orkestra.

Eto zašto sam posmatrao Ivana i Ivanu. Vraćali su me bar u mislima i u vremena moje mladosti. A ona su bila prelepa, iako se živelo u nemaštini. Bilo je i previše devojaka, naročito onih „prija“, kad za vreme školskog raspusta dođu u selo kod nekoga od rodbine.

Ovi današnji kafići i splavovi, gde se često dešavaju mnoge ružne stvari, nikako ne mogu da zamene korzo i igranku, begeš i harmoniku u nekoj birtiji, pa i poneku „priju“ iz ko zna kojeg grada, koje su češće bile radodajnije od naših patrijarhalnih seoskih devojaka.


Vojislav Ananić