Bela guščarica

Ilustracija | Foto: Alexa / PixabayNekada je kod nas, pogotovo u Vojvodin, skoro svaka kuća držala guske. Danas je malo onih koji ih još u dvorištu imaju. Možda u Mokrinu ili Ostojićevu. Guščije perje je kao prirodan materijal najzdravije za jastuke, na kojima se kao na podmetaču za glavu, najbolje spava. Poneko koš uvek pamti i dunje napunjene guščijim perem, kad ispod nje nije bilo zime. U današnje vreme se samo još jakne prave od guščijeg perja. Lake su, tople i vazdušaste.

To perje su obično otkupljivali Romi i bogami se sa njima moralo dugo cenjkati kako bi se što povoljnije prodalo. Setimo se nezaboravnog filma „Skupljači perja“. Neki su od tog posla napravili čitav biznis i male fabrike za odvajanje prvoklasnog perja i potom ga punili u jastuke, lake prekrivače ili u jakne. A oni malo promućurniji su ga izvozili čak u Japan.

Pored sela je prolazila uskotračna pruga kojom se svakodnevno ljuljuškao popularni voz „Ćira“. Sa obe strane uzdignutih šlipera sa šinama rasla je bujna i sočna trava, bogom dan teren za dečiju igru. Mahali smo iz sve snage kada smo čuli kloparanje točkova po šinama, a mašinovođa nam je otpozdravljao piskom stare lokomotive uz ispuštanje gustog dima. Dečaci bi posle nastavljali da pikaju neku loptu krpenjaču, a devojčice su skupljale zaokružene kamenčiće sa pruge i igrale se piljaka. Uz prugu je prolazio prašnjavi makadamski put, pored kojeg su sa obe strane bila posađena velika stabla crnog i belog duda. U neposrednoj blizini bile su ogromne jamure u kojima su gakale i pirkale se guske.

Na kraju samog sela stanovao je lepuškasti devojčurak, Đuđa. Ali, svi su je zvali Bela, verovatno što je stalno bila uz svoje jato čistih i belih gusaka. U to vreme svaka kuća na selu je uzgajala guske i radi perja, i radi mesa. No, guske je trebalo svakodnevno izgoniti na pašu i kupanje. To je najčešće bio zadatak dece ili starijih žena. Nije to bilo tako jednostavno i lako, jer bi se jata izmešala i tada je nastajala tuča guskova, a perje je letelo na sve strane. Ako se ne paze, guske bi rado odgegale i do otpalih dudinja i slatko ih jele, a to se nije smelo dopustiti jer bi se „opijale“ i dobijale neku slabost u nogama.

Iz godine u godinu, taj devojčurak se sve više rascvetavao i dobijao raskošne obline žene, prave lepotice. I tog omamljujućeg proleća napasala je svoje guske i uz sebe nosila neku knjigu, ili udžbenik, ili nešto za čitanje. Po rosnoj svetlucavoj travi, kao paunica, gazila bi često svojim bosim nogama, a kosa joj je bila raspuštena, duga i zagasito kestenjasta. Blještala su dva crna ugljena iz njenih očiju i sve nas zavodila. Tek tada se uz prugu okupljalo još više dečaka, čak i onih sa drugog kraja sela. Svi su se oni utrkivali da pripaze njeno belo jato, a svaki je želeo da joj se što pre približi.

Ona je znala za to i samo njoj svojstvenim pokretima, opčinjavala još uvek dečija srca. Grudi su joj se inatile sili zemljine teže, a njen nemirni jezik je zavodnički prelazio preko uvek vlažnih crvenih i mesnatih usana. Oko sebe je zračila kao buktinja i pretila da nas sve obuzme i usija. Upijali smo je svojim široko razrogačenim očima i nastojali da svaki od nas na svoj način uđe u njeno srce. A ona je i dalje bila gorda i ponosna i nije dozvoljavala ni jednome ništa od onoga čemu smo se nadali i u sebi priželjkivali. Osećali smo njenu mladost i jedrinu, dok su trnci prolazili našim uzavrelim nervima.
Uskoro je Đuđa pošla u gimnaziju i za sobom ostavila samo lepa sećanja na guščaricu Belu. Sada je to bila prava devojka i nismo je više zvali po nadimku. Zanosila je i dalje momke, ali sve je ostajalo samo na tome. Đuđa se nekako odjednom promenila i sve se više držala knjige. Završila je gimnaziju i upisala se na fakultet. Želela je da postane lekar i da pomaže obolelima. Pri kraju studija tu u Beogradu, upoznala je Alfonsa iz dalekog Meksika. On je ovde studirao arhitekturu. Planula je ljubav na prvi pogled, žarka i strasna i ništa drugo nije preostalo nego da svoju vezu ozvaniče brakom. Još kratko vreme, dok nisu završili studije, bili su tu, a onda otputovali u daleki Tampiko, u Meksiko. Alfonsu je bilo lakše, bio je u svojoj zemlji, znao svoj jezik i običaje. A Đuđi je sve to bilo strano i u početku se plašila. Hoće li uspeti da se prilagodi i sredini i novim ljudima i običajima. U sebi je duboko strahovala da li će njihova ljubav izdržati. Pred Đuđom se odjednom našao najteži ispit u životu. No, tu je ipak bio njen Alfonso, pomogao joj, podučavao je i podržavao. I od njegovih roditelja je bila dobro prihvaćena i svi su se trudili oko nje da joj u nečemu pomognu. A Đuđa, bistra i željna novih saznanja, sve je to prosto upijala u sebe. Najteže se privikavala na meksičku hranu, ali i tu je bio njen Alfonso i razumevao je. Zahtevao je da im sprema našu hranu i naše specijalitete, što je Đuđa sa oduševljenjem prihvatila. Alfonso se zaposlio, a uskoro je svet ugledalo i dvoje zdrave i ljupke dečice, Huan i Milica. Čim je Đuđa savladala jezik, u bolnici su je prihvatili kao lekara.

Putovali su mnogo po prostranom Meksiku i oboje se trudili da jedno drugome što više ugode. Alfonso joj je naširoko objašnjavao umetnosti i kulturu Acteka i plemena Maja i Inka, dugo govorio o ogromnim piramidnim građevinama na čijem se vrhu nalazio hram u kojem je bio idol božanstva sa žrtvenikom, o meksičkoj književnosti...

A kada su boravili u Jugoslaviji obilazili su naše manastire. Alfonso se kao stručnjak divio toj vrsti arhitekture, zanosio se lepotom naših fresaka. Očaravali su ga Zlatibor, kanjoni Tare i Morače. Najviše se divio našim ljudima, koje je već u duši poznavao. Njihovo dobro srce i čista duša iznedrili su i njegovu Đuđu. Pošto su oboje po opredeljenju bili kosmopoliti, i deca su im govorila i očev i majčin jezik. To je Đuđinim roditeljima bilo naročito milo da sa svojim unučićima mogu da se razumeju. Svaki rastanak je teško padao svima, ali svako je morao svojoj kući.

Stekli su tamo lep imetak, a Đuđa nikada nije zaboravljala svoje detinjstvo i vreme kad je bila guščarica. Sećala se svojih korena i deci o njima stalno pričala, a u svoje rodno selo, u kom više nema ni stare uske pruge, ni dudova pored puta, slala je uvek nekome pomoć. Da i njoj duša bude čista, da se oduži rodnoj grudi, a dobri Alfonso ju je kao i obično u svemu podržavao. Takva će zacelo biti i njihova deca, jer od dobrih ljudi, mogu postati samo plemenita deca.

Vojislav Ananić