Raskalašan sin

Foto: Alina Kuptsova / PixabayJanko Gajin je bio sin vrlo bogatih roditelja, seljaka. I to, jedinac. Svoje bogatstvo Dana i Draga su stekli nešto radom, a bogami, dosta su dolara dobili i od nekog rođaka iz Amerike, koji tamo u dalekom svetu, nije imao svojih potomaka. Zato je i slao i pakete i novac i Dani i njegovom bratu kojeg su svi znali pod imenom Lalica. Bogami, obadva brata ne dugo potom, sagradiše nove kuće i to na placevima koji su bili jedan do drugog. Da im bude i brže i lakše da se međusobno obilaze i ispomažu, unutar između dva dvorišta, napravili su vrata. A i da ih komšije ne gledaju ako nose kolače jedni drugima ili bilo šta drugo.

Kuće, ne znaš koja je od koje bolja. Ono, Danina je bila uzdužna i višlja, a i jedina je u selu imala velik podrum, jer se nalazila na najvišoj koti u čitavom selu i nisu joj pretile podzemne vode ili poplave koje su tada bile česte, pošto su postojali arterski bunari. I ispred Danine kuće koja je bila na roglju, izbušen je ko zna koje godine takav bunar sa dubinom od 86 metara. Ta voda je okolnom narodu služila za piće. Nosili je svojim kućama obično mlađi muškarci na o rame prebačenoj obramici na kojoj su bile okačene dve emajlirane kante pune vode Odmah ispod lule bunara je bio valov na koje su umorni seljaci naterivali konje i ovce na pojilo. Kako i priliči svakoj seoskoj kući na ćošku, ispred kuće je bila klupa za odmaranje. Nedeljom i kad je bio neki praznik, tu se okupljalo dosta ljudi. Neki su igrali karte „mađarice“ ili „tablić“, a drugi su samo iz prikrajka kibicovali i dobacivali poneku reč. Na drugoj klupi u komšiluku su se skupljale žene i svaka od njih je donosila gibanice, štrudle s makom ili sa rogačem. Lepi stari dobri običaji. A danas? Potpuno nestali. Naročito u gradovima, u stambenim zgradama, gde su komšijska vrata na udaljenosti od dvadasetak santimetara. Više niko nikoga i a kafu ne poziva.

A u Daninom dvorištu nigde trvke, sve uredno i čisto. Ono veliko, skoro da i nema bašte. U njemu puno tadašnjih sejačica, snopovezačica koje su vukli konji, a bio je i neki stari traktor. Naravno da tu mašineriju nije imao niko u selu i Dana ih je izdavao svojim suseljanima. Kapljala para na paru, bogatilo se sve više. Sa desne strane dvorišta velike šupe za mašine, štala, obori za svinje, a sa leve šupa za fijaker i čeze u kojima bi se Janko kerio seoskim šorovima, sve da bi dokazao da je gazdački sin. Nakrivi onako kicoški i banatski šešir na glavi i pravi se važan, kao niko. Čim se prođe kroz metalnu ofarbanu kapiju, odmah s leve strane sazidao Dana neku malu letnju kuhinju, u kojoj je bio neki radio aparat na baterije, pošto tada još nije bilo struje. Naravno, radio mu je poslao rođak iz Amerike. U tom sobičku se u dugim zimskim noćima okupljale komšije da slušaju vesti ili narodne pesme u emisiji „Veselo veče“. Svako od njih je davao svoje komentare o politici kod nas i svetu, a žene su čekale pesme i pevale. Davao narod oduška svojim umornim dušama.

U istoj ulici je imao kuću i moj ujak, koji se prezivao Gajinov. Vidi on kako se Gajini bogate i sazna od Janka adresu tog njihovog rođaka iz Amerike. Tih godina oko 1975-te se ovde teško živelo i pokuša i onda se nekako „očeše“. Imao čovek njuh i nije pogrešio. Iako se prezivao Gajininov, dobio je za kratko vreme nekoliko paketa sa garderobom i slatkišima za decu. Ali, ne i dolare.

Odakle je bio Dana Gajin? To niko nije znao. Gajini su se kao autokolonisti doselili oko 1922-ge godine iz nekog susednog sela u Aleksandrovo koje je tih godina i nastajalo. Naseljavali su ga uglavnom solunski dobrovoljci iz Like i sa Korduna. E, za njegovu suprugu Dragu se znalo da je iz Karlova, odnosno, današnjeg Novog Miloševa. Bila je iz isto tako bogate porodice i njeni roditelji su se sigurno dobro raspitali ko će im biti budući zet i iz kakve porodice potiče.

Pored silnih mašina, imao je Dana i maksim zemlje, koliko je tadašnja komunistička vlast dozvoljavala. Podrazumeva se da je to bila zemlja prve klase i blizu sela. Da, imao je i vinograd sa lepim grožđem. Isto blizu kuće. Mogao je do njega i peške. Svu tu zemlju, Dana nije obrađivao sam, nego je plaćao svoje suseljane ili u novcu, ili u naturi, a ponekad im zauzvrat davao i neku od svojih mašina.

Dakle, u takvoj je kući odrastao Janko. Vodilo se računa sa kim se druži, a pogotovo kasnije, sa kim će se oženiti. A Janko se od rane mladosti bećario Ne znam ni da li je završio osnovnu školu. Ali je zato pred njom pred veče, posle druge smene sačekivao mlade devojke i odvozio ih ko zna kuda na svom velikom i skupom motoru „Panonija“. Ko je u ono vreme imao motor? Niko. Kupio mu ga njegov baba da se razlikuje od ostalih. I na seoskim igrankama koje su se održavale subotom uveče u zadružnom domu, je opet Janko bio glavni. Po kafanama nije zalazio, jer, šta će on tamo? One su za seljake i njihove sinove. No, još od mlađih dana je voleo da popije. Postao je solo trinker. A ti su najgori, najopasniji. Oženio se Sejkom iz isto bogataške kuće u selu. Dok su Dana i Draga bili živi i hajde – de, ali, najpre umre Draga, pa Dana, a Janko se odao piću. I počeo da rasprodaje i mašine i zemlju. Na kraju mu je ostala još velika kuća. Uzalud ga je supruga molila da je ne prodaje. Nije je slušao i tu nekad čuvenu kuću Gajinih, on je prodao Ciganima. Možete misliti po kojoj ceni.

I tako, pošto dece nije imao, ni on, a ni njegov brat od strica Zlatoje, ugasi se loza Gajinih. Nesta tako bogata familja.

Vojislav Ananić