Čorkulijada

Ilustracija | Q K / PixabaySećam se, imao sam nekih šest-sedam godina. U školu još nisam pošao. Pored mog rodnog sela nalazilo se nekoliko ovećih jama. Još dok su u selu postojali arterski bunari, voda je raznim kanalima dolazila do tih jama i stalno ih punila. Tako su to leti bile ogromne bare u kojima smo se kao deca kupali i naučili da plivamo, a zimi su to bila zamrznuta jezera, pretvorena u klizališta.

Zime su tada bile mnogo oštrije, a snežni nanosi dublji. Ponekad je debljina snežnog pokrivača bila veća nego što smo svojom visinom bili mi, deca. I u to vreme su se deca zabavljala iako nije bilo ni struje, ni televizora, ni kompjutera. I, sigurno su bila zdravija nego danas. Svakako i zadovoljnija. Stariji dečaci su pravili takozvane čorkulje, što bi danas rekli klizaljke ili sličuge. Obradili bi parče mekšeg drveta, obično vrbe, da je ličilo na manji čamac. Ispod bi užljebili prostor u koji su fiksirali parče malo odeblje žice, preko koje se klizalo na ledu. Sa strane bi običnim, podebljim šilom (jer tada je retko ko imao burgiju), probušili dve rupe u koje se uvlačio nekakav kanap, kojim bi se čorkulje pričvrstile za noge. I, eto deci raja. Krstarili bi po vasceli dan uzduž i popreko tih zaleđenih površina, a led bi samo pucketao iza njih. Dešavalo se, naravno, kad je led bio tanji, i da se propadne kroz njega, da se pokvasi i navuče prehlada, ali nama to ništa nije smetalo. Te zime je u moju kuću stigao paket od strica iz Amerike. U njemu je bilo puno slatkiša, a između ostalih poklona i nama tada, neke čudne bombone. Stalno smo ih sisali i žvakali, a one nikako da se istope. Tek smo mnogo kasnije saznali da su to bile žvakaće gume. A ja sam se tada pravio mnogo važan. Niko u to vreme nije imao ni bombone, ni čokolade, i sva deca su tamo na ledu samo trčala za mnom i tražila da im dam bar još malo slatkiša. Nudili su mi svašta u zamenu, između ostalog i najbolje čorkulje, koje su klizile kao čarobne. Ja sam uvek bio prvi kad smo se trkali u klizanju i prijalo mi je da me svi gledaju kao pobednika.

Pored tog zaleđenog «jezera» bilo je još jedno, veće. E, ono je služilo najviše sladoledžijama. Pošto tada još nije bilo ni frižidera ni zamrzivača, da bi leti održali sladoled, oni bi ispod posude sa sladoledom stavljali još jednu posudu u kojoj je bio led. A otkud led leti? Sladoledžije bi zimi unaimale radnike koji su sekli i vadili čitave table leda i to su odnosili u specijalni podrum, koji je ličio na običan trap. Tako se taj led tamo sačuvao i preko leta, na korist sladoledžija i slast dece.

U tom većem «jezeru» smo mi, malo odvažniji dečaci, zimi pravili otvore, zabacivali udice i strpljivo čekali da ribe zagrizu. Bilo je i ulova, i tada smo se opet pravili važni. Kući bismo se obično vraćali prljavi i mokri i tada nam je od majki sledila grdnja a ponekad bogami i batine. No, sve smo to brzo zaboravljali, naročito kad otac za večeru sa tavana skine dimljene domaće kobasice.

Vojislav Ananić