Teča na "rakiji"

U ona starija vremena, pogotovo na selu, kod onih siromašnijih, u Banatu, devojke su se uglavnom udavale tako što su „uskočile“ za svog budućeg. Ko zna zašto nisu smele kas’ti svojim mamama, a naročito strogim babama, ni reči o tome. Možda, zbog svoje siromaštine, pogotovo ako je budući mladoženja bio iz bogatije kuće. A nekad iz stida da o tom divane. Biće da su se ponajčešće plašile da ih „baba“ njihov neće blagosloviti! A „brez“ očevog blagoslova, i u crkvu se teško išlo.

Imali Mitar i Stojanka sina jedinca. Opet, samo oni to znaju, zašto su samo na jednom detetu ostali. Jeste da su se i njih dvoje „uzeli“ vrlo mladi, on od devetnaest, a Stojanka sa sedamnaest godina. I ona u kuću Bekoljevih ušla kao „pobeguša“. Morala je. Iako su „ondakena“ vremena bila sasvim suprotna sadašnjim, i nije se stupalo u intimne odnose do udaje, Stojanka bogami, „zakači“. Da po selu ne pukne bruka, a nije želela ni da ide kod seoskih „spasiteljica“ radi pobačaja, ona se udade za njenog Mitra.

Rodi mu sina Vukoja. Pazili ga i negovali još od prvih dana. Sve se plašili, da im dete, ne daj Bože, ne strada od tada neizlečivih dečjih bolesti, od uroka nečijeg. Samo u njega gledali! Možda se zato nisu ni odlučivali na drugo ili treće dete. A Vukoje, iz godine u godinu, sve lepši, naočitiji. Ma, ne bi ga ni jedna odbila! Tako i Jovanka. On navaljiv’o, ona popustila. Kad shvati da je trudna, muka i briga njena. Ubiće je i otac i mati. I, nemade kud, nego „uskoči“ za Vukoju.

E, obično u takvim situacijama, u kući mladoženje, pravila se u Banatu tzv. „Rakija“. Nije to bilo pravo svadbarsko veselje. To je bivala kao neka predigra, uvertira. Na „Rakiju“ dolazili samo najbliži, iz komšiluka, možda neko od starog kumstva i roda u selu, mladoženjini drugovi. Od mladinih, nikoga. Oni koji dođu, tutnu onako u ruku mladi, nekoliko gvozdenjaka, retko ko i neku papirnu novčanicu. Vukojin otac Mitar, uz prigodno jelo i piće, pozva iz sela i „bandu“ ciganskih tamburaša. Da deci krene veselo! Ta, tako su mladi, lepi i zaljubljeni! Ni golubovi im nisu ravni. I, ređale se pesma za pesmom. Poneko već popio više nego što treba, „baljezga“ svašta, muziku kvari. Šta ćeš sa njim? Nije red da ga isteraš iz kuće na taj dan. Na kraju, njemu samom će sutra biti najteže.

Jesen je bila, a vreme, ono pravo, miholjsko. I suviše toplo za već kraj oktobra. Neke podgreja pri tome i piće, a neke i nešto drugo. Među tim gostima, koje je podgrevala stara ljubav, bio i Vukojin teča Milomir, i komšinica im, tu odmah nedaleko od njih, Mirjana. Koja je to ljubav bila nekada?! Ono, oženio se i Milomir ženom koju su mu roditelji odabrali, a kad osta sama, udade se i Mirjana za prvu priliku. Slučaj je valjda hteo, ili ne, da te večeri sednu jedno naspram drugog, da jedno u drugo gledaju. Milomir ne izdrža i ispod stola, nogom pričepi Mirjanu, da joj da do znanja da je nije zaboravio.

Tako jednom, pa opet, i opet. A ona mu se nije opirala. Ispruži obe svoje noge i stisnu ih oko njegove. Šta je Milomiru drugo i trebalo? Već je bio jednom sa njom na nekom ispraćaju komšijinog sina u vojsku, i zamalo da dođe do raskida braka sa ženom mu Vericom. Naravno, žena uvek sumnja. Ne vara je ni oko sopstveno, ni urođena intuicija ženska. Kad ipak ugleda, te večeri kasno unoć, da među prisutnima nema ni njenog Milomira, a ni Mirjane, bi joj sve jasno. U sebi je kiptela od besa i ljubomore! Konačno se najpre pojavi ON. Kao, bio „radi sebe“, napolje. Sve nešto krije pogled, a kad unutra banu i Mirjana sa slamčicama na odeći, Verica se „otkači“. Onako, crvena u licu, skide cipele sa svojih nogu, pope se na sto među prepune tanjire i flaše sa pićem, diže ruke uvis, i poče da uvija kukovima i da terevenči. Da mu pokaže tek, s kim ima posla! Pozva Cigane da samo njoj sviraju, naruči pesme koje u srce diraju. Tambure ječe, a begeš im u stopu basira. Uze svoju tašnu, izvadi novčanik, i poče da baca pare, muzičarima. Da mu pokaže da ga se ne boji. Mnogi joj, onako pijani, počeše pljeskati i vikati:

„Alal vera, Čučuk Stano, Verice!“

Milomir joj viče i preti prstom da prestane, ali ona, ni da čuje. I dalje, „tera kera“ po svome. Sva se zajapurila, što od besa u sebi, što od miline da joj ništa ne može.

I tako, prođe i ta noć. U svitanje novog dana, svi se raziđoše. Neko batrga seoskim sokacima da do kuće dođe, a Milomira uhvatio neki strah. Šta da sad kaže Verici? Kako da joj se opravda? Zna i sam da je sve „videla“. Ćuti čovek, k’o zaliven. Ni reč da prozbori! Legoše u odvojene postelje i Milomir tvrdo zaspa. Po običaju, prva usta Verica. Sede za sto i nešto onako bezvoljna, na brzinu prezalogaji. Skloni sve sa stola i Milomiru postavi praznu šolju za kafu, prazan tanjir sa priborom. Kad ustane, da „jede“.

Probudi se on, onako sav nekako podbuo. Umi se, a njegova Verica mu ni peškir ne pruži. Sede za sto i ugleda i praznu šoljicu, a bogami i tanjir. Zatraži kafu i da nešto jede, a Verica ga tek uputi tamo gde je bio i sinoć. Nek ga ona ubuduće služi i gaće mu pere! I, nek spava što dalje od nje! Da joj ne više prilazi!

„Nisam ni ja kuče od juče! Ima i na meni, i u meni još toga da se pokaže. Naći ću i ja sebi neku ’mustru!’ Svaka krpa nađe sebi zakrpu“, reče ona. Milomir se začudi smelosti njenoj. Znajući koliko je „luda“, poverova da će tako i učiniti. Šta će tada u selu pričati? Nazivaće ga rogonjom. Sve mu odjednom izađe pred oči, i on je zamoli za izvinjenje. Kaže, ništa se naročito nije dogodilo. Tek tada Verica pobesni i „očita“ mu i šta treba, i šta ne treba. On se na kraju pokunji i ode u dvorište da kao, nešto radi. Više im se nikada bračni odnosi nisu popravili, ali, zarad dece njihove, pravili su se oboje da je i dalje sve u redu.

Već sutradan nakon te „Rakije“, pojaviše se kod budućih prijatelja mladini roditelji. Dođoše sa litrom rakije i skromnim poklonom na izmirenje. Ovi ih dočekaše ne zna se kako lepo. To je značilo, da uskoro mogu zvanično zakazati svadbu. Desi se i to. Sve organizovano po našoj staroj banatskoj tradiciji i običajima, i u crkvi, i u mesnom uredu. Samo, mnogima je bilo lepše na „Rakiji“. Mladenci dobiše od sviju darove, a uskoro i Vukoje od svoje Jovanke dobi sina Mitra. Šta ćeš, takvi valjda geni u toj familiji, da im se deca rađaju pre vremena!

Vojislav Ananić