Naš nekadašnji sugrađanin Lajoš Bocan je godinama izrađivao kvalitetne violine i tambure, a najveće zadovoljstvo mu je bilo kada se njegov instrument nađe u rukama muzičkog virtuoza. Bio je prepoznatljiv po furniru s desne strane, a prim mu je imao dosta široki vrat. Bocan se prepoznavao i po glasnom i dubokom zvuku njegovih instrumenata.Bio sam kod njega u radionici tačno pre trideset godina. On je onda imao sedamdeset tri godine. Bio je suvonjav i mršav. Odavno se bavio izradom muzičkih instrumenata.
Ljubav prema ovom zanatu nasledio je od oca. Od svoje dvanaeste godine pravio je violine, tambure i gitare, a mnogo tih instrumenata je poklonio.„Kod nas nema preduzeća za izradu violina. U Jugoslaviji su postojala samo još dvojica vrsnih majstora koji su izrađivali violine, u Subotici i u Zagrebu. Kvalitetne tambure je radio još jedino majstor Kudlik iz Subotice“, govorio mi je tada Lajoš-bači. Majstorska violina je onda koštala pedeset hiljada tadašnjih dinara, a tambura se kod majstora prodavala od petnaest hiljada pa naviše. Prim-tambure su bile nešto više od pet hiljada dinara. Već tada, Lajoš Bocan nije više primao porudžbine za izradu tih muzičkih instrumenata.
Osećao je da sve više oboleva, a pritisle ga i godine. Nije imao ko da ga nasledi u zanatu kojem je pretilo izumiranje. Kao i svaki majstor, nije želeo da otkriva tajnu svog zanata, gde nabavlja drvo i kakvo, kako pravi lak i koliko puta premazuje svoje instrumente.„Radio sam oko šezdeset godina, ali ranije nije bilo penzijskog osiguranja za privatnike, a nisam ni kod oca u radnji bio sve vreme prijavljen. Tako mi je priznato samo dvadeset godina rada i za to dobijam 4.800 dinara penzije mesečno“, snebidljivo je govorio Lajoš Bocan.Radio je neko vreme i u beogradskoj „Skali“, a desetak godina imao je svoju radnju na Slaviji u Beogradu.
Sa ponosom je isticao da je prim-tamburicu Janike Balaža pravio još njegov otac pre sedamdeset godina (sada pre sto deset godina). Inače, tadašnji popularni sastav „Tamburica 5“ i orkestar Radio-Osijeka svirali su na instrumentima koje je napravio majstor Bocan. Dok je imao obrtnicu, izradio je dosta instrumenata za poručioce iz SAD i Australije. „U Beogradu sam 1952. za jasan zvuk mog instrunenta osvojio drugo mesto, a za kvalitetnu izradu prvo. Dobijao sam priznanja i u Zagrebu, Novom Sadu, Subotici, mojoj Senti“, završavao bi ovim rečima Lajoš Bocan. Već odavno nema više među nama dobrog čoveka i velikog majstora žičanih muzičkih onstrumenata Lajoša Bocana.
Zaslužio je da ga se prisetimo makar i ovim kraćim zapisom o njemu. Verovatno ima još ljudi koji poseduju instrumente koje je majstor Bocan izradio svojom rukom i koji sada vrede pravo malo bogatstvo. Senti ostaje sećanje na njega i zasluga da ju je ovekovečio i na ovaj način. Počasno mesto mu je među ostalim senćanskim velikanima. Ali, mnogi su na njega već zaboravili.
Naš nekadašnji sugrađanin Lajoš Bocan je godinama izrađivao kvalitetne violine i tambure, a najveće zadovoljstvo mu je bilo kada se njegov instrument nađe u rukama muzičkog virtuoza. Bio je prepoznatljiv po furniru s desne strane, a prim mu je imao dosta široki vrat. Bocan se prepoznavao i po glasnom i dubokom zvuku njegovih instrumenata.Bio sam kod njega u radionici tačno pre trideset godina. On je onda imao sedamdeset tri godine. Bio je suvonjav i mršav. Odavno se bavio izradom muzičkih instrumenata. 
