Savesnost, ili prodornost

Od kad zna za sebe, uvek su mu govorili da ovo sme, a da ono ne sme. Još kad je dete bio, vaspitali ga hrišćanski: „Ko tebe kamenom, ti njega hlebom“. I tako je uvek izvlačio „deblji kraj“, jer je ili bivao ili pretučen, ili su mu se drugi, kao slabiću, smejali i rugali. A tih dečjih dogodovština je kod sviju, na pretek bilo. Jednom ga mati „umalo ne ubi“. Dođe s posla umorna i zatekne komšiju kako pred ulazom u zgradu, lepi probušenu gumu od bicikla. Nije ni ručala kako treba, kad čuje kako joj komšija na sina galami, jer mu je izbušio tek zalepljenu gumu. I onda, ono standardno:
„Ej, sine, sine, zar sam te zato rodila? Da me po okolini brukaš! Čekaj samo dok ti otac dođe! Da se obraduje tvojim nestašlukom!“

A on jadan, opustio glavu, ništa ne govori. Zna šta ga čeka. Mati opet, besna što ćuti, pokušava da od njega čuje ko ga je na to nagovorio, jer ga ni ona ni otac nisu tako vaspitali. On konačno popusti u nameri svojoj da ćuti, i kaže kako ga je na to nagovorila drugarica Beba. A mati se tek onda ražesti i poče da galami da je čitava ulica odjekivala.

„Pa, šta da ti je Beba rekla, u bunar da skočiš? Ti bi, moj blesavko, i to poslušao!“

Osramoti se šestogodišnje dete još više, pokunji glavu i zanemi totalno. A mati se tek onda razgoropadila. Uvide da ih posmatraju njene drugarice iz komšiluka. Počela da izigrava nekog Makarenka, za kojeg joj je sin tek mnogo kasnije čuo i o njemu učio. I ne samo da je toliko vikala da se u okolini sve orilo, nego poče da nad jadnim sinom sprovodi neke svoje kaznene mere i vaspitne metode. Okupilo se podosta žena. Neke je „kao“, podržavaju. U stvari provociraju, da vide šta će dalje biti. Druge opet, govore da dete nije krivo. Dečja posla! A Đuđa se baš uzjogunila. Neće ona da je dete njeno, bruka! I poče da ga međ’ svima još više unižava, samo da bi sebe uzvisila. Naredi sinu da pred njom klekne, da sklopi ruke, da moli i da obeća pred svima da tako nešto neće više, dok je živ učiniti. I dete, šta će, učini kako mu majka naredi.

S druge strane, iako mali, počeo je već tada da razmišlja. Naime, njegov drug i komšija, umalo u nekoj tuči ne dobi debele batine. A roditelji njegovi, umesto da ga kazne jer je bio kriv, samo ga u tuči hrabriše „da se ne da, ta nije na svili i na kadifi rođen“. Oni mu savetovaše već tada, obrnuto:
„Ko tebe udari, samo udri i ti njega! Zato ruke imaš, da se braniš!“

I tako, godine prolazile, deca polako odrastala, u muškarce sazrevala. Ali se videlo i kasnije, da je Jova nekako miran bio, uvek uglađen i „uštirkan“, ali nespreman da sam misli, da odluke samostalno donosi. Vremena sve gora postaše. Tražila su prodornog i smeonog čoveka, koji će znati da se u svakoj situaciji snađe. A takav je bio baš Jovin drug Lenard. Pripremili ga roditelji njegovi na vreme, za svaku situaciju i prepreku koja mu se nađe na putu. I stvarno, Lenard je, onako otresit i navalentan, u svemu uspevao, a Jova, jadan, samo oko sebe sve posmatrao, registrovao i tek ponekad, malo ljubomoran bio. Ma kako tom Lenardu sve uspeva?! I u školi je bolje ocene od njega imao, iako je mnogo manje učio. Snalazio se večito nekako, znao u školi da odglumi i „bolesnika“ i paćenika. Ako je trebalo, iz očiju mu suze same navirale. Eto, tako se snalazio, i što je najinteresantnije, uvek u svemu uspevao. Jova opet, vazda samo učio, savestan bio. No, uviđao je već tada da mnogo bolje u životu prolaze oni koji su poput Lenarda. Od poštenja i neke „finoće“ se ne živi. Ali, za njega je sada bilo kasno. On je već bio formiran kao ličnost. Čak i kad je pokušavao da nešto učini poput Lenarda, bio je nespretan i u društvu ismejan. Tako njih dvojica nastaviše da žive svak po svojim navikama i ubeđenjima.

Iz dana u dan, vremena u društvu još napadnija bivala, iziskivala sve odlučnije i prodornije ličnosti. Nisu se morali baviti nekim kriminalnim radnjama da bi se u životu dokazali, ali je činjenica da su baš ti prodorniji više uspevali.

Došlo vreme i studijama. Jova ode u prosvetnu branšu, Lenard odabra finansije na ekonomskom fakultetu. Prosveta oduvek vaspitavala i podizala generacije, i budući posao, kao stvoren za njega. Bar je tako Jova zamišljao. Lenard posle postao broker u nekoj kući koja se bavila prodajom preduzeća i ostalih nekretnina. I suviše „brzo stao na noge“, obogatio se, u „visokim krugovima“ se viđao. A Jova i dalje držao do svojih ubeđenja i do Makarenka. Ali, zapamtio je reči svog ostarelog profesora metodike, već pri kraju studija, kad se obratio svojim studentima, budućim profesorima rečima:

„Deco moja, vi ćete već koliko sutra izaći odavde kao svršeni ljudi. Većina vas će raditi u nekoj od škola, neko će i direktor postati. Ali zapamtite dobro reči vašeg već izlapelog profesora, da pred učenike, a pogotovo pred njihove roditelje nikada ne izlazite bez odela i bez kravate pogotovo. Kravata vam daje ugled, ona vas unapred brani od onih ljudi koji su pomalo bahati u svom ponašanju.“

Dobro je Jova upamtio profesorove reči i kasnije, kad je počeo da radi u jednoj, pa u drugoj, pa u trećoj školi, kravatu nikad nije skidao sa sebe. Čak je i u najzabačenijoj selendri obavezno nosio. I, da znate, imalo je efekta. Svi ga uvažavali i za savet pitali. A on opet, i mnogo kasnije, preterivao u toj svojoj pedagogiji i savesnosti. Od prvog dana kada je počeo da radi, nikad na posao nije zakasnio, nikada ga deca u nekom neredu nisu čekala. Bio je stvarno cenjen i od učenika, i od svojih kolega, i od roditelja. Mnogi roditelji, kad se kasnije u grad preselio, bili ugledne ličnosti, lekari, sudije, profesori, inženjeri... I svi tražili da im deca budu baš kod njega iz toga predmeta. Čak su i premeštali svoju decu iz druge škole u onu gde je on radio. Trudio se i Jova da održi renome koji je stekao. Malo mu bilo teško u početku kad je iz zaostale sredine u grad došao, kad je pred te ugledne roditelje na sastanke i na časove prijema izlazio. Jer, lako je bilo tamo u zaostaloj sredini, gde je za svakog od roditelja bio Mali Bog, gde im je mogao svašta pričati a da ga oni sa nekim strahopoštovanjem slušaju i prate.

„Hajde sad“, govorio je sebi kad je prvi roditeljski sastanak u gradu držao! „Hajde, sad se pokaži, kad su pred tobom pametniji ljudi od tebe! Kad ti na svaku tvoju reč mogu naći i odgovor i primedbu.“

No, nije se dao smesti. Ipak je on i pedagog i metodičar. Znao je svakog da sasluša i da mu uljudno pruži pravi odgovor. Mada je bilo roditelja svakakvih. Pogotovo, tih viđenijih u gradu. Oni deci svojoj sve slepo verovali, a dete kao i svako dete, ide linijom manjeg otpora, sebe štiti, i uvek mu krivi profesori, samo ono u pravu. I što je najgore, mnogo razmazili decu svoju. Svaku im želju ispunjavali, a to nije dobro. Mora se i to dete naučiti tome da mu roditelji nemaju uvek novca za svaki njegov hir, mora se i ono naučiti da ponekad „zapne“, da se samo pomuči. To je najgora usluga i greška roditelja, kad deci svojoj sve dozvoljavaju i sve im daju.

Jova i dalje uvek isti ostao. Marljiv i savestan. Pored redovne nastave u školi, vodio i razne sekcije, dopunsku i dodatnu nastavu, prihvatao svaku obavezu koja se od njega tražila. Ne jednom, obavljao poslove i za druge. Samo mu dođe direktorica i kaže:

„Hajde, Jovo, ti ćeš to bolje i tačnije uraditi. Ma, znaš i sam kakav je Arpad! Ili, Pera.“

I on to odradi, a i Arpad i Pera istu platu kao on imaju. Ali, ljudi živce i zdravlje svoje sačuvali. A on, Jova, u invalidsku penziju otišao. I onda se setio svog druga Lenarda, iz detinjstva. Jova u čitavom svom radnom veku nije bogzna šta stvorio. Živeo kao i većina ostalih. A Lenard je u visokim vodama plivao. Dok se Jova čitavog života trudio da živi mirno i pošteno, taj isti Lenard se sad podsmejavao njegovim shvatanjima o životu. Čak se i Jova pitao vredi li danas biti tako savestan. Možda su u ovim novim vremenima ipak potrebniji oni koji su spremni da mnoge vrline stave pod noge? A za vaspitanje mladih? Ma ko za to još mari, kome je do toga stalo?! Zato smo i „ispustili“ mnoge mlade danas.


Vojislav Ananić