Suživot sa Švabicom

Iz onih tamo zapadnih krajeva bivše nam države, mnogi Srbi su kao dobrovoljci učestvovali i na Solunskom frontu, a i kasnije, u Drugom svetskom ratu. Masovno su se odazivali kad god je otadžbina bila napadnuta. Čitava Lika, Banija, Kordun, Bosna. Kad se ratovanje završilo, obično je one preživele muškarce država nagrađivala time što im je kolonizirala porodice u ove ravničarske predele.

Među njima je bio čuveni junak Mitar, kojeg ni metak nije hteo. Zato ga prozvaše „Gvozdeni“. Prava ljudeskara, što bi rekli, kao od brda odvaljen. Ramena široka, lice uvek rumeno, nos malo baburast i poveći, obrve guste. Ali, lep čovek. Do tog drugog rata, svi njegovi su živeli u Lici, u Vrhovinama. Tamo se i oženio Miljom. Rodi mu sina i dve kćeri. Živeli tako lepo, sirotinjski, ali složno. Deca dobra i vaspitana, Mitar se razumeo u mnoge zanate iako je bio samouk. Drvodeljstvo mu nekako najlakše padalo. Zarađivao i od toga. Imali su nešto stoke, livade, šume. A plodne zemlje tek toliko da imaju da ponešto poseju i za sebe.

Kad izbi opet rat, Mitar se odmah priključi partizanima. I otac mu je bio Solunac. Osta Milja sa decom i svekrvom. A vremena baš teška. Drugačije ti je to kad je domaćin u kući. Imaš neku zaštitu, nekog i da se lakše snađe ako dođe do neprilika. Ovako, sve palo na Milju. Stasao joj i sin Stanko već u momka, zadevojčile joj se devojke. Bilo je neke koristi i od njihove pomoći. No, kad joj jednoga dana Stanko reče da će i on kod ćaće, njoj zadrhta majčinsko srce. Znala je da je najveća muška obaveza da brani svoju zemlju, ali opet, zašto baš on? Zar nije dosta što je iz njihove kuće otišao Mitar, što se tamo lomata po ko zna kojim gudurama i tuče sa Švabama? Iz tolikih malo brojnijih kuća mnogi nisu otišli. Šta će žensko čeljade? Ne pita se ona ni za čiju sudbinu. Spakuje sina i on ode. Veli da zna đe mu je otac i da će ga naći.

Sad ama baš sav teret pade na Milju. Sva sreća da joj je svekrva bila duševna žena, da su se uvek lepo slagale. Bilo joj nekako lakše da ima u kući nekog starijeg od sebe, da je pita za ovo ili ono, da je posavetuje. Bilo. Ali, u tim ratnim vremenima, oboli joj i svekrva i umrede za dve nedelje. Pade žena odjednom u krevet, iz kog se nije dizala sve do svoje smrti. Dobro, imala je već i godina, no, što baš sada? Mitru nije nikako mogla javiti, a ne zna ni šta joj je sa sinom. Sahraniše tri ženske duše baka Zorku, kraj muža joj Ilije. Obave skromno one daće po našim običajima. Kako su mogle. Da im Mitar šta ne zameri, da se ne ogreše pred Bogom. Svakim danom se neki nevidljivi strah sve više u njih uvlačio. Čim počne veče, a one okrenu onaj veliki ključ u bravi i zaključaju je. Kao da je to neka sigurnost. Onome ko hoće da provali na silu, to će i učiniti. Pogotovo sada, u ovom ratnom metežu. Strahovala za kćeri svoje. Za sebe nije toliko. Mislila, starija je već ona, kome treba.

Prođu tako prve dve godine. Hvala Bogu, njih tri još dobro. Zbijene jedna uz drugu, osećaju valjda sigurnost. Mitar im slao poruke kad god je mogao, da ne brinu, da su živi i on i Stanko. E, baš u toj trećoj godini rata, nešto poče poboljevati i Milja. Od tereta koji je pao na nju. Oseća da joj nije dobro, ali ćuti, ne sme kćerima ništa da govori, da ih ne straši. A u sebi samo strahuje šta će biti sa njih dve ako se njoj nešto desi? Majka k'o i svaka majka. Volela bi i ona da da se sve već jednom završi, da joj dođu i muž i sin, da oženi i uda, da bar jedno unuče doživi. Nekako dojave sinu koji je sa svojom brigadom bio malo bliže. I, dođe on. Obiđe ih onako krišom. Vidi i sam kakva je situacija. Pravi se da nije baš tako. Sve ih teši, da će i ratu već krjaj, da izdrže još malo. Najviše je majku pokušavao da uteši, da joj pruži nadu u neke bolje dane. A ona mu samo govori kako je smršao i zapitkuje imaju li tamo šta da jedu. Majka.

Nije ni saznala da joj je sin postao veći borac i junak od oca, da je sve u brigadi opčinio svojom hrabrošću. Nakon njegovog odlaska nazad, preminu nekako lako, mirne savesti, prepuna dobrote. Okupi se nešto naroda, najviše njenih vršnjaka, šezdesetogodišnjaka, pomogoše joj kćerima i sahraniše je. Kćeri više nisu smele same u njihovu kuću. U početku je dolazio neko od rodbine da prenoći, a onda se i njih dve presele u ujakovu kuću. Makar za kratko. Koliko bude za njih sve, biće bar malo i za Jelu i Stoju. Kuću zaključaše, ono malo kokoši donesu kod ujaka.

Kad je rat već bio na samom završetku, desi se da Mitrova jedinica zarobi neke Nemce. Među njima je bilo i žena koje su obavljale one prevodilačke i zapisničke poslove. Bilo ih i mlađih i starijih. Mitar je već znao da je udovac, da ima još decu, hvala Bogu, da o njima ne može sam voditi brigu. Iako su već odrasli, potreban im je ženski savet. A i njemu je još „tek“ 64-ta. Mora se neko i o njemu brinuti. Deca će se rasuti, zasnovati svoje porodice. I, uoči samog završetka rata, upita on Katerinu, a i da bi je nekako spasio, da li bi pošla za njega. Bili su približnih godina i ona pristane. Nije želela da se vrati kod svojih u Nemačku, iako je bila svesna neizvesnosti u koju se upušta.

Odmah po završetku rata, koloniziraju mnoge borce u Vojvodinu. Među njima se kao prvi javio Mitar. Dođu u onu ravnicu, selo se tek osnivalo, naprave lepu kuću. On bio prvoborac, spomeničar. Imao lepu penziju. Sin mu bi proglašen za narodnog heroja. Brzo se razbešaše svako na svoju stranu. Sin Stanko ode u Novi Sad na neki visoki položaj. Oženi se tamo, a za njim uskoro krene i starija sestra. Ona mlađa se uda u Zrenjanin. Svako izrodi decu. Ostadoše sami Mitar i Kata. Tako joj je on dao ime. Bila je jedina Švabica u selu. Eto, sticajem okolnosti, desilo se da se oženi, istina po drugi put, Nemicom, protiv kojih je ratovao. Njegova Kata mu bila dobra. Uredna žena i mnogo vredna. Stotinu vrsta kompota mu pravila. A on podizao voćnjak, držao pčele i poklanjao prijateljima njihov med. Zapisivao običnom grafitnom olovkom na papirnom araku neke junačke stihove. Sve u desetercu. Pošto sam studirao književnost, često me zvao da mi se pohvali nekom novom pesmom. Još više da mu dam svoje mišljenje. Nikada nije pominjao Milju. Decu mu izrodila, a on sa Švabicom. Sudbina je tako htela. On nije. Živi sa živima, mrtvi sa mrtvima. Tako je mislio.

Kata imala sedam operacija. Ipak, uz svoga Mitra doživela lepe godine. Trebalo je bar jednom biti prisutan među njima kad izlivaju jedno drugom svoje nežnosti. Koliko se poštuju, uvažavaju! Sve paze i šta će i kako će to reći. Da se ne povrede. Mitar je znao kao gorštak da bude i drzak prema ostalima, da podvikne, ali prema svojoj Kati, nikad. Posebno se nije slagao sa mnogim mišljenjima njegovih suseljana u mesnoj zajednici. Tamo je bio baš oštar, nije se slagao sa njihovim diskusijama i zaključcima.

Najpre umrede Kata. Mitar je sahrani sa petokrakom. Ona je bila ta koja se izborila za njega, koja je napustila i svoju zemlju i svoj rod, samo da bi bila sa njim. Ode i Mitar za njom. A njega tek kako su sahranili, uz koje počasti, pričalo je sve selo. Što reče pesnik Rajko Petrov Nogo: počivala su svuda ista. Jedna je zemlja. Svakud. Najbitnije da u tom životu znaš za ljubav, za poštovanje. Sve ostalo dođe samo. E, tako je bilo kod Mitra i Kate.

Vojislav Ananić