Škembići, podvarak i beli bubrezi

Vremena najlepših perioda mladosti, kad se pohađala srednja škola, a pogotovo studiranje, najlepši su trenuci naših života. I, svakako, najduže se pamte. A kako i ne bi?! Onako bezbrižni, luftikasti, a mladi, lepi i zdravi, samo smo lunjali i špartali gradom, zagledali i kibicovali poneku lepojku u prolazu, a često joj i dobacivali nekada i neku ružnu reč. Ne zato što nismo bili kulturni i porodično vaspitani, nego čisto iz neke želje za nametanjem. Svi smo tada poželeli da ostavimo utisak frajera, sa obaveznom cigaretom u ustima, u farmerkama zvoncarama, sa uzdignutom kragnom na košulji ili jakni. A ako nas je i primetila neka devojka, bili smo skloni svakojakim hvalisanjem među svojim drugarima. Obično su te priče ličile na bajke, sa preterivanjem u ljubavnim avanturama. No, kod onih starijih i iskusnijih, bilo je bogami, i zavidnih i istinitih priča. Od noćnih doživljaja po mračnim parkovima, do odlazaka u devojčin stan. Slušali smo ih sa dobro naćuljenim ušima i sa razrogačenim očima. Usput smo, naravno, ponešto i učili, što nam je kasnije, u našem „donžuanstvu“ bilo od velike koristi. A devojaka, za izbor! I onih sramežnih, koje su sišle u grad iz ko zna kojeg sela, a i onih varoških namiguša. Uglavnom, samo su oni „smotani“ ostajali sami i u sebi sanjali o onim nedoživljenim i željenim trenucima ljubavnog zanosa.

Eto, to su bili ti lepši dani naših mladalačkih života. Ali, pored njih, bilo je kod sviju i onih težih trenutaka. Većina nas je poticala iz siromašnih seoskih porodica i moralo se provoditi dosta vremena i u učenju. Pa, zato su nas roditelji i slali „na škole“ u grad, da nešto izučimo i završimo, da živimo lakše od njih. Ko svome detetu ne bi poželeo da bude „bar“ doktor, 'indžilir' ili advokat? Oni su se zarad svoje dece odricali svega i mukotrpno obezbeđivali novac za njihovo stanovanje, za hranu, i za knjige. Retko se i kući odlazilo, jer se nije imalo novca. Za pranje veša i za ličnu higijenu, snalazili smo se kako smo znali. Neko je odlazio u gradsko kupatilo i vešeraj, a oni koji su bili u internatu ili studenjaku, imali su to tamo u uračunatu cenu.

Ko je imao „nešto“ više para, nalazio bi stan kod neke gazdarice. A one su tek znale da budu opake. Da ti broje i kad se i koliko tuširaš, dokle ti noću svetlo gori, ko ti dolazi u posetu. Bilo je i onih koje su zahtevale i više. Muževi im starili, one u najboljim godinama, a njihovi stanari lepušani, počesto i neiskusni u mnogo čemu. Neko je i njima morao biti učitelj, ili, još bolje, učiteljica. „Jadale“ se da ih bole zglobovi kad se menja vreme i, kao, sramežljivo zapitkivale da li bi ih izmasirali. Donosile bi „neku lekovitu“ mast i tražile da im je utrljavaju na „bolna“ mesta. Da bi se to valjano učinilo, moralo se pomalo i obnažiti. A mladićima, kad ugledaju bar delić ženske golotinje, a još češće i više od toga, usključa krv. Tako su se neretko naslađivali i gazdarice i njihovi stanari, koji su zauzvrat plaćali samo delić cene, da im muževi ne bi nešto posumnjali. Još ako su se tu i hranili, sledovalo im je i lepše parče mesa u tanjiru. Mnogi su odbijali takve ponude četrdesetogodišnjih žena, jer su uvek mogli da nađu i mlađe, svoje vršnjakinje. A i bilo im je neprijatno! Pa, majke su mogle da im budu! I kako da gazdi pogledaju u oči? No, sto ljudi, sto ćudi.

Tim „dobrodušnim“ gazdaricama to nije bilo prvi put, sigurno. Zato su često i menjale mlade stanare, dok ne naiđu na onog pravog, a svojim muževima su vrlo vešto i hladnokrvno „stavljale povez preko očiju“. Naravno, bivalo je i obrnutih slučajeva, da su gazde napastvovale svoje stanarke, i kao iskusni lisci, obećavali im sve i svašta. Ukoliko je neka bila naivna da poveruje u sve to, eto gazdi „piletine“ i uživanja. I to traje dok traje! A kad se gazdi osladi jednom, tuđe, pa još mlado, kraja nema. Tek tada počinje sve češće da izdaje stan mladim devojkama, dok opet ne naiđe na neku kojoj neće biti ni star ni stran.

Takvi doživljaji u nekom ovećem gradu, dešavali su se bogami, i češće. Samo se o njima malo ili nimalo pričalo, jer, niko nije hteo da izlaže svoju reputaciju, pogotovo među mlađim damama. A da su stekli neka nova iskustva, to je sigurno. Neki su bili čak i na glasu da su majstori za zadovoljavanje ženskih srca. E, kad su u pitanju gazde, oni su znali da se pohvale tim dogodovštinama, pogotovo među svojim vršnjacima. Hteli da pokažu da još vrede, ta, bez starca nema udarca! To je za muški svet tipično, da voli da se time hvališe, dok su žene pametnije. I one znaju da uživaju, ali o svojoj intimi nikome ne kazuju. Čak ni najboljim svojim drugama.

Moj cimer Bane i ja, stanovali smo zajedno za svo vreme studiranja. Nekad u stanu i bez gazde i bez gazdarice, a nekad su oboje bili sa nama, samo u drugoj sobi. Nismo imali navedenih „nepovoljnosti“ sa gazdaricama, ali, sa njihovim komšinicama jesmo. One su nas saletale kad god se ukazala zgodna prilika, a mi smo birali i nekad upadali u njihovu zamku, ali smo ih češće i odbijali.

Prve godine, bili smo sami u stanu. Divota jedna! Niti ti ko gleda kad si došao, a ni sa kim. Ni kad se kupaš, ni dokle sediš noću. Samo, problem, ručak. Za doručak se nešto usput pojede, a za večeru nađe uvek ponešto. Studentu nikad para dosta, i za ručak bi uzimao uvek ono što je najjeftinije i u manje poznatom restoranu. U gradu u kom smo studirali, postojao i restoran, koji smo svi nazivali „konjski“, jer nije imao stolova i stolica za obedovanje, nego se stajalo i jelo. A sva okolina restorana se osećala na škembiće. Oni su bili najjeftiniji, sećam se i danas, sto šezdeset dinara porcija, i, svi studenti tu. Bar nešto i kuvano da se na dan pojede. Malo škembića, a malo umočiš hleba u saft, i gotov ručak. Smučili mi se škembići, da ih ni dan – danas više nikad nisam jeo.

Posle smo stanovali u stambenoj zgradi, sa gazdom, gazdaricom i njihovo dvoje dece. Tada se još ložila vatra da bi se voda u bojleru ugrejala, a imali smo svoju posebnu sobu. Ono, čulo se često noću kako „ljulja“ krevet, ali šta ćeš, njihovo je pa mogu da rade šta hoće i kad god hoće, a deca im još mala. Nas dvojica se samo stutoljimo svaki u svoj krevet i sluhtimo. A nije nam svejedno! No, na to smo već navikli, a gazda nam je bio pravi „laf“. Voleo je boemski život i često nas izvodio po kafanama u okolnim selima. A Šumadija, brale, zna da terevenči! I pevaljke da pevaju, dok ti i poslednji dinar ne izmame. U ono vreme, pre četrdesetak godina, gazda Kele imao auto! A to nije bila mala stvar.

Tako smo uglavnom provodili noći, ali su nam zato dani bili sumorni i monotoni. Pre podne predavanja i kad se dođe na ručak, pitamo gazdaricu šta ima, a ona kaže:

“Ima podvarak“.

Mislimo i Bane i ja, dobro, nije loše, ali tako toga dana, tako i sutra, i prekosutra, tako celu nedelju. I podvarak mi se smučio kao i škembići, da ga nikad više nisam jeo.

Jednog dana, dođe gazdarici komšinica, da ih pozove na večeru. Kaže, ima razloga. Pozva i nas dvojicu. Komšinica pozamašna, muž joj na terenu. Za večeru spremi poseban specijalitet: beli bubrezi u saftu. To već odavno nismo jeli, još kad su nam očevi štrojili prasad na selu. No, zna se i kad se to jelo priprema, za koje važi ubeđenje da je pravi afrodizijak. Gde li je samo pronašla toliko belih bubrega i zašto ih je baš tada pripremala, ni danas ne znamo. Uz to, posle je sledilo i vrhunsko vino. Verovatno je očekivala da je jedan od nas dvojice poseti te noći, a možda i obojicu. Videlo se iz njenog ponašanja, da joj nedostaje muškarac. No, mi smo posle samo slatko zaspali. Bane i ja smo za par dana diplomirali i otišli iz toga grada.

Ostala su eto, samo sećanja i na škembiće, i na podvarak, a i na bele bubrege u saftu kod komšinice.

Vojislav Ananić