Keveški đeram

U Livađanskom ataru, postoji više naziva za pojedine parcele seoske: Pustara, Bozitovo, Karlovačko, Mali i Veliki Rokoš, Keveš, Mlaka, Zečara... U nekima od tih atara, su Livađani zemlju imali. Nasledili još od dedova svojih, ili  u miraz dobili, a u današnje vreme, mnogi imućniji domaćini koji su odlučili da žive na selu, pokupovali gde god se šta moglo, po bagatelnim cenama. Mladi i dalje gravitiraju ka većim gradovima, i seoska domaćinstva ostaju na grbači ojađenih starina. 

A nekada je u svakom delu atara, život bujao. Rastegle se duge livađanske lenije u nedogled, i tek ponegde, kao orijentir koji malo štrči uvis, vidi se pogdekoji đeram. Nisi mogao da baciš pogled, a da na nekoj njivi ne vidiš vredne paore kako oru, seju, kopaju, žanju, beru... Svaka od tih seoskih njiva u ataru nije bila istog kvaliteta, i po tome, kojoj je klasi zemljišta pripadala, i porez se plaćao. Oduvek su bile najkvalitetnije zemlje na Pustari, u Karlovačkom i na Velikom Rokošu. Na Kevešu je zemlja bila slabijeg kvaliteta, kao i u Mlaki, gde su skoro svake godine zasejani usevi ostajali u vodi. Po tome je valjda i ime dobila. Ali, na Andrmajuru su postojale naseobine još pre nego što je i samo selo Aleksandrovo naseljeno, negde 1922. godine. Isto tako, na Kevešu i prema Itebejskom ataru, ranije je bilo dosta salaša. 
      
I svugde gde su ljudi na zemlji radili, ili gde su i stanovali, voda je bila neophodna. Za pusti život i za pranje, za stoku. Ljudi se snalazili kad su kako mogli. U skoro svakom delu atara, postojali su kopani bunari sa đermom za vađenje vode, da bi se bar u podne stoka napojila. Tu su čobani  doterivali čitava stada seoskih ovaca. Ponegde se voda sipala u limene ili drvene valove, a tamo gde se to rasturilo, vadila se u đeramskom vedru i tako stoci davala. Iako su ti kopani bunari sa obloženim ciglama bili duboki i po desetak i više metara, voda ipak nije bila za ljudsku upotrebu. Tu i tamo, postojao je i po neki arterski bušeni bunar od stotinak metara, na koji su ljudi i sa veće udaljenosti dolazili da bi svoje domaćinstvo vodom snabdeli. Na Kevešu, u neposrednoj blizini od četiri – pet duži, postojala su oba bunara. I onaj kopani sa đermom, a i onaj bušeni, arterski, sa pitkom vodom. Ali, i jedan i drugi bunar su već odavno u jadnom stanju, napušteni i zapušteni, niko o njima brigu ne vodi. Ko zna ko ih je i kada gradio, tek eto, oni su nadživeli svoje graditelje. Danas ih se samo poneko još uvek rado seća. U ataru sve manje vrednih paora, a zemlja se obrađuje savremenom mehanizacijom.

Deca su obično u podne, posle ručka, dok su stariji, malo pod kolima u hladu odmarali, uzjahivali konje i vodili ih do đeramskog pojila. U to vreme, uvek bi se tamo našao još po neko od seljana. Proćaskali bi umorni ljudi po koju, a oni mlađi bi u potaji popušili i po neku cigaretu, dogovarali se kud će te večeri na izlazak, kad sa njive kući dođu. Voda je bila hladna i bistra, ali se iz dubokog bunara večito čuo kreket žaba. A po našim „dobrim starim“ navikama, u bunar su često bacane i uginule životinje, koje bi dobri ljudi kasnije vadili i daleko ih u zemlju zakopavali. 

Voleo je i Marko da ode i napoji svog čilaša Zvezdana, a i da usput skrene malo udesno i sa arterskog bunara donese umornom ocu i majci krčag hladne i sveže pitke vode. Kažu da je tu nekada iz zemlje izlazila voda i u mlazu k’o  ljudska podlaktica, a sad nešto izvor oslabio pa iz one cevi voda jedva curka.  Ili se duboko dole u zemlji zapušilo sito, ili su se cevi popunile ko zna čime, ali, voda zaista jedva izlazi. I nikuda nema da ta voda otiče, već se oko bunara stvorila baruština, da bunarskoj luli jedva možeš prići. I ovde se čuje kreket žaba i punoglavci samo plivaju, a od te prevelike vlage u okolnom zemljištu, niklo razno burjanje, korov i divlje voćke.

Stariji pričaju da je baš tu, u tom gustišu, kad je bio po vodu, ujela zmija otrovnica Stevu Šiljegova. Dečarac se uplašio i počeo da zapomaže na sav glas. Sva sreća da ga je čuo Paja Kurjački i život mu spasio. I sam Paja, kad je video o čemu se radi, nije znao šta će. U pustom ataru tada nigde nikoga, a selo i doktor u njemu poprilično udaljeni. Sam se snalazio kako je znao i umeo, da bi momku život spasio. Najpre je plamenu sa upaljača za cigarete prineo oštricu banatske brice da bi je nekako dezinfekovao, a onda je Stevici napravio prosek na mestu zmijskog ujeda koje je već počelo da crveni i natiče, i mislio šta mu dalje valja činiti. Trebao je iz mesta ujeda i prosečene rane zmijski otrov isisavati, a  setio se da i on ima nekoliko pokvarenih zuba i da može i svoj život ugroziti. Pošto je Stevičin život bio u opasnosti, rizikovao je i svoj, samo da bi ga spasao. 

Srećom, pa je uza se imao i fićok sa rakijom, te on najpre povuče dobro, promućka usta i dezinfekuje svoje kvarne zube, pa poče da isisava momku krv sa otrovom i da je iz sebe izbacuje. Tako prvi put, pa još više puta dok je svojim zaprežnim kolima Stevicu do lekara doneo. Ovaj mu odmah da neku injekciju, dezinfekuje i previ mesto ujeda, a kad je čuo šta je sve siroti Paja radio, odmah je rekao da momak zahvali njemu što je ostao živ.

Od tada se taj bunar i nazivao Pajin bunar, a ljudi su kasnije očistili  okolinu i sad se njemu može prići bez problema. Samo, voda iz njega i dalje sve sporije curi. Bilo je u selu reči o tome da se cevi pročiste ili zamene novim, ali kome? Sve je manje i konja i seljaka, a sela nam ostaju prazna i zapuštena. Kao i već zaboravljeni đermovi. U selu je mladih sve manje, a i tamo gde ih ima još po nekoliko, rode sve ređe sleću.

Sve je to u potrazi za boljim i lagodnijim životom odselilo u ko zna koji grad. Da li im je tamo uvek i bolje, da celog života kirije plaćaju i da od drugog dinar očekuju, to oni sami najbolje znaju.

Vojislav Ananić