Đorđe Brujić: Smrt u uglu fotografije

Čovek je ležao na trotoaru, glave zgrčene napred, tako da bi mu brada, pri sledećem trzaju, mogla dotaći grudi. Iako je, čini se iz duplje njegovog grla, dopiralo šaptanje: da, da... ljudi nad njim su ovo mumlanje razumeli kao dašak koji je šištao iz krvave pene, čija je sunđerasta masa sa donje usne oticala na topao asfalt. Tek što nije svanulo. Oko nepomičnog tela vrzmale su se sene, neke sa rukama u džepovima, spore, lenje, umorne; druge ubrzane, na momente gotovo nervozne, kao da su jedva čekale da završe i ovaj posao, i da što pre odu kako bi zauvek saprali kiseli miris grada i teskobu iz čijeg taloga ni ovaj jadnik nije mogao da pobegne.

A čovekovo telo je ležalo kao zgurena senka, nadomak kontejnera iz kog je cureo sok trulog povrća odbačenog prošlog popodneva sa pijačnih tezgi. Leva strana lica mu se zalepila za asfalt, dok je desno uho bilo okrenuto ka nebu kao truba iz koje je umesto melodije cureo tanak, rumen trak.

Niko, osim nekolicine nezainteresovanih istražitelja, nije gledao u njegovu smrt. Čak je i ulična rasveta bila tamnija nego obično. Još je mogao da oslušne sliku vlastitog umiranja.
Telo je ionako stvoreno za bol. Bol i patnja čine čoveka telesnim.

Mirisalo je na jutro, ono tuđinsko, s kojim se ljudi stapaju kao rani putnici, umorani i utrnuti od celonoćnog putovanja, bledi i željni postelje u čije bi naslage mogli utonuti kao u presušenu detelinu, mirišljavu i toplu, poput leta u kom je pokošena.

Sve je, dakle, bilo spremno – i on, i ulični čistači koji će, poput slikara, u nekoliko poteza razmazati zgrušanu lokvu u koju se do malopre ucrtavalo njegovo lice. I ptice čiji je pev nagoveštavao sunce i novu vrelinu, i žar u želucu prvih radnika koji su podbuli, u hitnji, krajičkom oka posmatrali malu uličnu predstavu sa čovekom na trotoaru u krupnom planu, ostarelim sudskim lekarom i nekolicinom istražitelja koji su samo žudeli da konačno skinu kostime i pobegnu u mir spavaće sobe, odakle će ceo događa izgledati kao san, dalek i nestvaran, kao tuđa mora kojom su oni tek okrznuti.

Nije ih brinulo, a i zašto bi, otkud ovaj čovek u lokvi krvi u rano letnje jutro, kad prestaje i huk ćuka i poveterac koji je jedini, kroz kanjon reke, donosio osveženje; kada se sprema novi vreli dan u kojem je teško i disati a kamoli razmišljati o smrti onoga koji je već godinama živeo na margini, ujedno i domaćin i gost, starosedelac i pridošlica, uglednik i skitnica – sve manje svoj, a još manje njihov. Može li nekoga u ovakvom vremenu neizvesnosti i mraka da zainteresuje ubistvo čoveka koje je po svim teorijama izgledalo kao ulično razbojništvo, pucanj iz najnižih pobuda, orobljavanje, baš onakvo kakvih se u ovom gradu već dešavalo.

I grad je zaista mirno spavao u zoru, kao što u ovo doba spava većina ovakvih palanki, nenavikle na prevelika uzbuđenja i promene, uljuljkane u dobroj jednoličnosti i čamotinji, smirene do banalnosti. Većina se u takvom svetu dobro snalazila, zadovoljna provincijskim životarenjem – „jer uvek može biti gore“, a to „gore“ značilo bi povratak u pusto stenovito more, bez kraja i početka, odakle se moralo pobeći, „kako život ne bi stalno bio jad i čemer, muka i kal“. U tome su onda, oni zaduženi za duševno i socijalno zdravlje, prepoznali izvore podaništva, a neki su čak tvrdili da baš od toga potiču destrukcija i sebeljublje.

Strah od planinske samoće lečen je kolektivnim bitisanjem u soliterima, jer i jedno i drugo je visoko, toliko da čovek iz nutrine ne može istisnuti zlu ćutnju. U takvom programiranom poretku više nije bilo moguće izbeći opšti pad čoveka. O tome je svedočila i noćašnja krv.

Dan je, dakle, bivao sve bliže.

U ulici gde je ležao sve je bilo na mestu – sa čela beli hram, pa pijaca, preko ulice trafika za prodaju pita i peciva, a dalje prema reci niz prodavnica osvetljenih i šarenih izloga. U okolnim zgradama, kroz krošnje platana, sa kojih je lišće zbog vreline padalo kao u jesen, svetleo je gde-gde koji prozor. Iz daljine je do grupice ljudi dopirao pisak lokomotive od koga se nespremnom uhu mogao učiniti dečji vrisak. Celu atmosferu preplavio je opori miris borovine i guste smole iz parka u obližnjem dvorištu škole, gde je i on sam, još kao dečak, kada bi leti ovamo dolazio, provodio kratke julske noći, među vršnjacima koji su u njegovom detinjstvu tražili zamenu za svoj bosi život, uglavnom željni svega što je podrazumevao život velegrada. Oni tada nisu znali da on nije zazirao od njih i da mu je zauvek iz tih godina na nepcu ostao miris borovine i reke sa koje se u predvečerje dizao onaj meki vonj ustajale vode. Iz pećina se noću na obale širila vlaga – gusta, teška i strašna. Godinama je gledao kako pored njega, po preuskim sokacima rastu devojčice, uvek tamne, preplanule kože, jer ih je, valjda, baš takve i mogao upamtiti pošto su zajedno živeli samo leti. Zima za njega, među tim kamenim udžericama, nije postojala.

Tih njegovih ranih godina obrisi ovog dela grada su se tek naslućivali. Uz retke nove zgrade, u koje su tada smeštali oficire i učitelje, mlade inženjere, lekare i invalide, rasli su žbunovi borovih šumica, čija su stabla zbog jakog severca bila iskošena prema jugu, a oko njih se širile livade sa žutom pregorelom travom, oštrom kao nit brijača, i proređenom tako da se s njenom bojom mešala crvenkasta boja ižednele zemlje. Dalje na zapadu, kroz sunčevu izmaglicu, titrala su prva beličasta brda preko kojih se, znao je, uskim krivudavim putem dolazi do morskog žala prekrivenog sitnim, brašnastim peskom u čijoj toplini bi danima mogao ležati, ošamućen od sunca i snova, i vlažnog vazduha prepunog soli i mirisa joda koji je sa pučine zapljuskivao neuglednu ribarsku koloniju.

U to vreme, dakle, zime za njega ovde nije bilo. Ona će tek kasnije doći.

Na samo nekoliko koraka od mesta gde je još svetlela progrušana lokva krvi, prošlog popodneva stajao je sa fotoaparatom preko ramena i snopom fotografija u ruci. Pred njim je čučala devojčica od pet-šest godina, ravne svetle kose i bledog, malokrvnog lica. U ruci je držala jedan od očevih snimaka.

Ako bismo hteli, da li bismo mogli da uđemo u sliku, da je pokrenemo i ostanemo u njoj da živimo?

Naravno, pa zato slike i postoje. Kako bismo drugačije, osim u njima, mogli da živimo. One su dvostruki prozor, ogledalo kroz koje možemo u oba smera, napred i nazad, u prošlost i budućnost. Zavisno gde želimo. Šta bi, inače, značio taj zarobljeni trenutak?

Đorđe Brujić