Staračka romansa u banji

Te godine sam bio na rehabilitaciji u banji. Kako je ne bih reklamirao, neću je ni imenovati. Bio je početak oktobra, vreme još uvek toplo sa žuto braonkastom prirodom. Možda bi bilo bolje da je proleće, kada se sve budi, od prirode do osećanja kod ljudi. Ovako se poklopilo da to bude jesen, koja simbolizuje blizinu vremena kada će sva priroda usnuti i te penzionerske godine, koje označavaju isto.

Elem, kao i u svakoj banjskoj ustanovi, najverniji su joj gosti oni stariji ljudi, penzioneri. Ko je još imao tu sreću da pored sebe ima i živog supružnika, bilo im je prelepo. Da se malo izvuku iz one učmale palanačke sredine ili iz haosa velegrada. Tu su nalazili svoj spokoj, mir u duši. A, ko i ne bi u onoj tišini, svoj raskoši prirode, sa stotinama nijansi boja. Naravno, mnogi odlaze u banje da poprave bar još malo svoje zdravlje. Odlaze na svakodnevne zakazane vežbe i ostale zdravstvene tretmane, a posle, duge šetnje, odmor. Poneka partija šaha na klupi, ispričana šala, opuštanje.

Ovo pogotovo važi za one koji su ovde stigli sami, kojima je na onaj svet već otputovao možda i pre vremena dotadašnji životni saputnik. E, upravo takvi su se i viđali da usamljeno sede sa svojim mislima, sećajući se prošlosti, ali i pitajući se šta će biti sa njihovim budućim životom. Čovek nije biljka da može da živi sam. On je ipak socijalno biće i mesto mu je da uvek bude kraj nekoga. Usamljenost je vrlo teška i zlehuda sudbina koja nas kad – tad čeka. U starosti. Deca se požene i poudaju, imaju svoje porodice i životne brige. Kad neko od njihovih roditelja jednom ostane sam, ne želi ni njima da padne na teret, da im otežava ionako živote koji su prepuni briga. Druga su vremena nekada bila.

Mnogi se, uz sve „protivljenje“ dece, uskoro presele u neki gerontološki centar ako imaju novca da ga plate, gde imaju svu ishranu, pranje i medicinsku pomoć. Ženama je možda i lakše ako su same. Znaju sebi da skuvaju, operu, pospreme, ukoliko su još kakvog – takvog zdravlja. Muškarci, koje su u tom pogledu njihove bivše saputnice razmazile, odjednom se nađu potpuno slomljeni, utučeni. Zato se neki i ponovo oženi, a neretko i žene preudaju. Da olakšaju još ono malo života koliko im je preostalo. Tada se nekako brzo usaglase, razumeju, ispomažu. Nema ni onih krupnijih reči, nema vike, svađa kao u mladosti. Valjda im onda i krv bila mlađa, vruća, pa za tili čas planula. Kao i ljubav. Ovako, kad čovek ostari, onda ima vremena na pretek, pun je smirenosti i tolerancije, promeni ćud.

Ovo što će dalje u priči uslediti, samo je život mogao sam da režira. Draga i Stojanka su se znali još iz školskih dana. Prve simpatije jedno drugom bili, a kasnije i velike ljubavi. Gradić u kom su živeli omanji, i svi su znali o njihovoj ljubavi. Svak im se divio. On visok, stasit, crnpurast, malo kovrdžave kose. Ona nešto niža, kako i priliči jednom paru, lepog ovalnog lica, sa očima crnim kao ugalj, sa loknastom podužom kosom, tanka struka i izraženih grudi. Ama, našli se kao da je to sam Bog hteo. Možda jeste Bog, ali nisu Stojankini roditelji. Pogotovo majka. Našli joj bolju priliku. Bogatiju. Život je često nepredvidiv i ne ide na onu stranu gde bismo mi to možda želeli. I, da bi se što pre rešili Drage, oni nekako ubrzaju Stojankinu udaju za Milorada. Njoj srce da pukne. Voli Dragu, a ne sme da se suprostavi roditeljima. Takva vremena bila. Za nepunih mesec dana obavi se i svadba. Tako Stojanka osta zanavek u toj palanci, a Dragu put ponese na sasvim drugu stranu. U grad svetlosti, raskoša i umetnosti, u Pariz. To je bilo vreme kada su mnogi gastarbajteri odlazili u inostranstvo, nalazili posao, lepo zarađivali. Oženio se i on. Našao tamo neku našu. Dobili dvoje dece. Jednom godišnje obavezno dolazili u Jugu. Da obiđu i njegove i njene roditelje. Dok su bili živi.

Godine prolazile. Stojanku, ni krivu ni dužnu, život kazni tako što se kao majka nije dokazala, nije mogla da rodi. Čijom krivicom, njenom ili Miloradovom, to se onda nije ni ispitivalo. Umrede joj i Milorad i ona osta sama u toj velikoj i bogatoj kući. Šta će joj sad sve to? Ko da više radi, održava toliko imanje i kuću? I tako, već navikla da samuje. Ponekad joj naiđe neko od rodbine na kafu i razgovor, bude sat, dva pa ode. Ona opet sama. U početku joj bio i neki strah. Dok nije navikla. I Dragi oboli Mileva. Vodio je i tamo i ovamo po lekarima. Uzalud. Takva joj sudbina bila da ih sve ostavi i ode tamo negde u nigdbinu, gde ćemo svi jednog dana. Deca im pozavršavala škole, našli zaposlenje. Sin se i oženio. Francuskinjom. Ćerka im bila nešto mlađa, pa još čekala svog princa. A, iskreno, nije joj se baš toliko ni žurilo. Tamo na zapadu je običaj da se deca što ranije osamostale i da žive svojim životom. Draga već nekoliklo godina penzioner u tom velikom gradu. Istina, tamo je uvek mogao negde da izađe, da utuče vreme. Zdravlje ga je još relativno dobro služilo.

Posle nekoliko decenija, ponovo su se sreli Stojanka i Draga. U banji. Došli na oporavak. Imali su i jedno i drugo dovoljno sredstava da u banji provedu koliko žele. Što je najinteresantnije, posle tolikih godina, u sali za ručavanje banjskog odmarališta, ugledaše se uoči ručka. I, odmah se prepoznaju. Da li su ih to srca njihova upućivala na to, ne znam. Ovaj iznenadan susret ih podigao sa dna i vinuo u neke druge sfere i visine. Ima tako ljudi koji ti za svagda uđu u život, a ponekad i s namerom da te ožive, da te tebi vrate. Probude ti dušu. Oboje već ostareli, promenilo im se lice. Od one nekadašnje lepote, ne osta ništa. Gledaju se tako, gledaju, onda ona prva potrča k njemu. On raširi ruke, primi je u naručje. Poljube se i samo se gledaju, ispituju. Draga nikako da se odvoji od nje, a ni ona se baš nije otimala. Sala prepuna naroda, svi ih gledaju. I, prolomi se gromoglasan aplauz. Njima milo. Mahnu rukama svima u znak zahvalnosti, uhvatiše se pod ruku i izađoše napolje. Nije im bilo do ručka. Dugo su šetali, zastajkivali, pričali. Već je pao dogovor. Odu do recepcije i zatraže da ih smeste u istu sobu. Kažu i zašto. Tamo ih rzumedoše i za prvu noć ih smestiše u apartman koji je bio samo za elitu.

A možda i za takve prilike. Dobiju ključ i oni odu gore. Nije njima bilo do nekog bližeg intimnog kontakta, ali su se čitave noći mazili, milovali, ljubakali, nežno gledali. I pitali se šta su Bogu skrivili da ih je tolike godine držao razdvojene. A moglo im je biti tako lepo. Sudbina.

Draga je imao već sedmdeset i neku. Ostario. Malo se i pogrbio, utanjio, smršao. Ni traga od one nekadašnje ljudeskare. Izborano lice, sa malom negovanom prosedom bradicom. Gospodin. I kod Stojanke isto. Ugasila se ona njena lepota. Samo joj se još one crne oči kao ugalj još više ističu na licu. Mada su nekako u njega upale. Kosa joj se sva išarala, ispravile se one lokne. Nestalo onih čvrstih grudi. Smanjila se. Sve te fizičke promene na njihovim telima, nimalo im nisu smetale. Naprotiv. Emocije su ih obuzimale, sećanja još više približavala. Napolju, stalno u šetnji. Ne razdvajaju se.



„Daj mi tu tvoju ruku i nikad me ne ispuštaj. Vreme je da jedno drugome budemo sve. Polako me vodi u tvoje tajne vrtove, tamo gde se skrivaš iz mojih očiju, tamo gde je do sada naša ljubav spavala. Čvrsto me drži i oseti da samo tebi pripadam. Ti si mi sve, brat, sestra, drug, prijatelj“, govorio bi joj Draga.

Ako su u šetnji, uvek zagrljeni. Doterani. On sa nekakvom ešarpom oko vrata, a kod nje, frizura obavezna. Žena mora da neguje samu sebe, da drži do svog izgleda. A kada su unutra, niti slušaju radio, niti gledaju TV program, niti čitaju novine. Možda se samo čuje tiha muzika, a ona mu čita nečije stihove.

Na primer:


Ili:


Ova banja ne bi bila banja, da ih nije spojila. Žive svoje živote punim plućima. Žive ga u stvarnosti. Iako im ti njihovi životi izmiču svakoga dana kao pesak iz šaka.

Taj život čarobni ih još uvek ponese, uzdigne. Propadanje u tom bezvazdušnom prostoru je njihovo jedino kretanje i nestajanje. Bitno je da su njih dvoje pronašli svoj smer kretanja u svom beskraju. Da su zaboravili na sva lutanja. Pronalaze neke zvezde da im osvetle put njihove neostvarene i zakasnele ljubavi. A dokle? Sam Bog to zna.

Vojislav Ananić