Još miriše kovački ugalj

Još u ondašnje vreme, ljudi su sve ređe navraćali kod Marka Rašete, bivšeg jedinog kovača i potkivača u današnjem Aleksandrovu, da bi potkovali konje. Uvek ima onih koji bez ajgira ne mogu. Umesto za vuču, sad su to više paradni konji i status nekakvog prestiža.U kovačnici osamdesetogodišnjeg Marka, oseća se jak miris uglja. To on mehom raspiruje vatru i zagreva gvožđe da bi ga kovao i oblikovao po potrebi, a kasnije kalio. Kovanje je najstariji način obrade gvožđa, kovač je zanatlija koji je specijalizovan za obradu gvožđa. U procesu obrade, gvožđe se zagreva do određene temperature, kad postane dovoljno mekano i tada se uz pomoć čekića oblikuju željeni alati. Gvožđe se zagreva uz pomoć uglja, koksa ili ćumura.

Za kovačke poslove je potreban zdrav i snažan čovek u dobroj fizičkoj kondiciji. Tanjio je gvožđe i do debljine žice ako je trebalo, motao ga u krugove, osmice i puževe, isecao ga u razne oblike, spajao za delove i pravio od njih lance i ukrase za ograde ili okove za zaprežna vozila. Majstor Marko s ponosom ističe da se ovim poslom bavio već preko šezdeset godina i da i danas, iako ga već izdaju i ruke i oči, izrađuje svojim sugrađanima ponešto ili od alata ili neki drugi predmet, ali kaže da konje više ne potkiva on nego to čini jedan od dvojice njegovih sinova. Iako se sada radovi u poljoprivredi obavljaju savremenim mašinama, još uvek ima i onih koji bez konja ne mogu. U svojoj potkivačkoj radionici, Marko i danas čuva nakovanj težak šezdeset kilograma, kupljen ko zna kada u Mađarskoj. Uz brojni sitni alat, bila su tu i sitna pomagala, folc, štemezne, frezne, secomeri i veliki kožni meh koji se dizao i spuštao potezanjem poduže prečke. E, on je služio za raspirivanje vatre.Kovači su tada izrađivali i plugove, drljače, brane i ostala seoska radila, okivali su nova zaprežna kola, prekivali stara, izrađivali klamfe za kuće, okove za vrata i prozore, ključanice, reze i jednostavnije brave, metalnu ogradu po kućnim dvorištima ili na grobovima imućnijih ljudi, sekire, motike, ašove. Čelik majstor Marka, kaljen u vodi ili u ulju, bio je na daleko poznat. Jeka sa nakovnja se ralegala ulicom od ranog jutra do kasne večeri.

Za ovaj posao je potrebno i iskustvo i strpljenje. Neki konj je nemiran i hoće da se ritne, no, za njega to nikad nije bio problem. Ovo je opasan i naporan posao. Kao što je čoveku potrebna cipela, tako su i konju potrebne dobre potkovice. A i njih ima različitih, lakših i težih, manjih i većih, zavisno od veličine konja. Na njemu je uvek bilo da odluči kojem konju kakva potkovica treba. Potkovica se pomoću posebih eksera pričvrsti konju za kopita. Pri potkivanju se mora paziti da se ne povredi kopito prilikom zakivanja eksera. Isto tako, ti ekseri kasnije, ne smeju da žuljaju životinju. Pored izrađivanja potkovica i podrezivanja kopita, bili su osposobljeni i za lečenje jednostavnijih ozleda.Bilo je dana kad je na red za potkivanje konja čekalo i po dvadesetak domaćinstava. To je opasan i naporan posao, jer se radi na krupnim životinjama koje mogu i da povrede potkivača.

Ovo zanimanje je ranije bilo veoma rasprostanjeno, a danas se tek tu i tamo susreće. Nova tehnologija izbrisala je i stari zanat gde su se nekada davno kovali i otkivali čuveni mačevi i sablje za borbe srpskih junaka protiv zavojevača. Za takav mač je trebalo imati i ruku, i snagu, a bogami i volju da se oko sebe pripaše. Sve u životu prođe, pa tako i junaštva za slobodu svoje zemlje i naroda. Svi se uklope na kraju, u sudbinu koju su mu drugi skovali i odredili. Danas kovači kuju samo potkovice sreće. Zakačinju ih na svoje automobile oni koji veruju da će im doneti sreću.

Vojislav Ananić