Brica i njegov bicikl

Bicikl se kao jedno od glavnijih prevoznih sredstava, pojavio negde još početkom XIX veka. Prvi bicikl je bio bez pedala i pokretao se na taj način, što se vozač odgurivao nogama o zemlju, kao danas mala deca što čine pri „vožnji“ trotineta. Već sredinom XIX veka, pojavljuje se bicikl s pedalima i kormanom, s velikim točkom napred, i malim, pozadi. A krajem XIX veka, osmišljen je današnji standardni bicikl, sa zupčanikom na zadnjem točku, lancem i gumama na naduvavanje. Tako je bicikl i onda, a i danas, u ovo savremeno doba, postao jedno od osnovnih sredstava u saobraćaju. A ko god ga je posedovao i onda i sada, sebi je olakšavao i ubrzavao kretanje. Pre svega, to je pronalazak koji godi i ljudskom zdravlju. Dobar je za opšte kretanje, za bolju cirkulaciju, a i vozeći ga, čovek je uvek napolju, na svežem vazduhu.

Istina, danas mnogi u svojim stanovima ili kućama, imaju i ona trenažna bicikla, za održavanje opšte kondicije, jer se sve manje krećemo. I glavni junak naše priče, Brica Mile, čim je završio sa šegrtovanjem kod čuvenog majstor – Joce, čim je položio završni ispit i dobio majstorko pismo, da olakša i roditeljima a i sebi koji dinar da stvori, dao se na posao. Otac mu nije imao toliko novca da mu odmah otvori berbersku radnju, i on je, po svom rodnom Molu, išao po kućama, brijao i šišao meštane, po nekoj „gospoji“ i frizuru sredio, a naučio je i da brenuje i undulira ženama kosu. On momak od dvadesetak godina, već majstor, naočit i lep, svideo se i mnogim „gospojama“ i one pohtevale da im samo on frizure sređuje. Bivalo je to bogami i često kad im domaćini njihovi nisu bili u kućama svojim, a sad, da li je Mile samo „gospojama“ frizure doteriv’o, ili je bilo i nečeg drugog, nije na nama da sudimo.

Tako je Mile Brica, kako su ga svi zvali, po selu doteriv’o i ljude a i njihove žene. Ono, plaćalo se kako je ko mogao. Neko ko je imao, odmah bi mu u novcu plaćao, a oni siromašniji, jednom godišnje, u naturi, u žitu i kukuruzu, a bilo je, verovatno, i onih gospođa koje su plaćale isto u „naturi“. A majstora su čašćavale i novcem ili nekim prigodnim poklonom, da ih se seća za navek. Brica Mile bio vredan čovek, još od prvih dana. Zvali ga sa svih strana, ne samo iz sela. Da bi svima izašao u susret i zadovoljio svakome prohteve, morao je napraviti nekog reda i rasporeda. Tako je subotom, nedeljom, sredom i petkom, opsluživao svoje suseljane, ponedeljak je oduvek bio slobodan dan za berbere, utorkom bi na svom biciklu još iz 1937-me godine, obilazio mušterije u Molu, četvrtkom u Adi. Mile Brica je svojim biciklom stizao svugde i pomagao ljudima. Samo bi ujutru kad ustane, pogledavao u nebo, da vidi kakav će dan biti. A koliko li ga je puta samo uhvatilo nevreme na tim njegovim putovanjima biciklom, to samo on zna.

Kad god bi naslućivao da će biti loše vreme i kiša, uz svoju priručnu torbu sa potrebnim alatom, stavljao bi i kabanicu, da mu se nađe, za ne daj Bože. Jer, majstorska se nije smela pogaziti i nikada nije hteo da izneveri svoje mušterije i ne dođe k njima u određeni dan. Možda, samo kad bi ozbiljnije navuk’o kakav balaban ili bolest neku dobio. A nije bio redak slučaj, da u nekom od tih svojih naselja koje je opsluživao, i brije i šiša mušterije ispred njihovih kuća, na ulici. Iznese domaćin samo stolicu neku, majstor Mile izvadi alat (četke za brijanje, mirisne sapune sa limenim posudama, mirišljave kolonske vodice, brijače raznih marki, lapis, češalj, ogledalce, makaze i mašinu za šišanje...), stavi ispod vrata mušteriji čist beli čaršavić, i odradi svoj posao. I tako se sakupljale mušterije i iz okolnih kuća, pa i ulica, a Mile Brica, bogami, dobro zarađiv’o. Usput je znao da bude i dentista, da izvadi nekome oboleli zub, i to bez bilo kakve injekcije, onako, „na živo“. A ljudi mu zahvalni bili što ih kurtalis’o i rešio muka. Zato se i danas kaže: “Berberi su pravi ljudi“, iako kod njih sve ređe odlazimo. I brijemo se i šišamo sami.

E bogami, nekad nije bilo tako. Kad je majstor Mile uz pomoć svog bicikla, uspeo da zaradi toliko, pošto se već davno i oženio i decu dobio, da je mogao u svojoj kući u Molu da ima radnju, narod se u njoj uvek rado okupljao. Neko radi brijanja ili šišanja, a neko da čuje prve novosti u selu. Kupio Mile Brica i radio – aparat, pa ljudi svraćali i da čuju šta ima novo u svetu. Komentarisao svako po svome mišljenju i nahođenju, ponekad se i posvađali dokazujući ko je u pravu. Ništa čudno za naše ljude. Jer, i danas nas krasi ta osobina da nikako ne možemo ni u čemu da se složimo, da se večito trudimo da smo samo mi u pravu, da ne prihvatamo nikad nešto drugo, pa ma i korisno po nas bilo. Od stotinu ljudi, štono kažu, stotinu mišljenja. Brica Mile je već odavno u penziji. Broji, bogami, blizu devedeset, ali se još ne da. Uvek je spreman da izvali po neku šalu, a i da se raspriča o ženama, koje su stalno nalazile mesta u svim njegovim dogodovštinama. Pošto sve ređe seda na svoj bicikl još iz 1937 – me godine, samo ga sa setom pogleda i seti se svih onih i lepih i ružnih uspomena, koje su zajedno i prošli i proživeli.

A, da, tamo negde ko zna gde na tavanu, stoji mu i onaj prvobitni bicikl sa velikim i malim točkom, bez lanca i zupčanika, koji je još kao momak dobio od pokojnog dede. Sad on kao raritet ima veliku vrednost i ko ga tamo u nekom ćošku nađe na tavanu, obradovaće se silno. Mada, Mile još uvek i čisti i podmazuje samo svoj bicikl iz 1937 –me, uz čiju pomoć je i stekao sve ovo što danas ima. Sad on pazi njegovu babu, a baka njega, i trude se oboje da jedno drugom što mogu, i udovolje i pomognu. Milo i srcima i dušama njihovim staračkim, da su još uvek živi, da ih deca nisu zaboravila i da im se nađu kad ustreba, u bilo čemu. Prezadovoljni su oboje i samo tim poštovanjem koje od dece svoje dobijaju.


Vojislav Ananić